Почетна / Свет / Родни Аткинсон: Европску унију су стварали и есесовци

Родни Аткинсон: Европску унију су стварали и есесовци

Пише Никола Мартић

Немачки фашисти који су преживели Други светски рат и успели да избегну Нирнбершки процес дошли су до највиших функција у ЕУ и НАТО. Да ли је пројекат Европске уније, дефинитивно укидање суверенитета европских народа, заправо оно чему су тежили нацисти и да ли појава фашизма у Украјини указује на природу једног гломазног бирократизованог система који, спроводећи прокламовану „политику проширења“, гази вољу „малих народа“ да остану изван Уније?

Крајем прошлог месеца у Јеврејском музеју у Бриселу догодило се троструко убиство а жртве су били јеврејски туристи. Злочин је забележен камером а надлежни органи сумњају да се ради о убиству које је производ растућег антисемитизма у Европи. Неколико дана раније одржане су прве антифашистичке демонстрације у Немачкој и Италији. Фашизам, као нова-стара опасност, на велика врата враћа се у јавни говор.

Све су гласнија упозорења неких европских интелектуалаца да ревитализација фашизма у Европи може довести до катастрофалних последица по међународне односе, и то не само на Старом континенту. Посебно су упечатљиве везе америчке администрације са фашистима који су спровели државни удар у Украјини, са прозападним политичарима који сада спроводе „антитерористичке акције“ против „нелојалног“ становништва на истоку земље.

Све ово на посебан начин акуелизује до сада игнорисана истраживања о пореклу неофашизма у Европској унији. Тако, енглески конзервативац Родни Аткинсон већ годинама тврди да су савремену Европску унију, тај корпоративистички параполитички систем, мафијашку спрегу крупног капитала и немоћних политичких бирократа, годинама после Другог светског рата стварали и немачки нацисти и фашисти.

Како у својим књигама документује Аткинсон, некадашњи саветник у влади Велике Британије и оснивач све популарније британске партије УКИП која се залаже за укидање ЕУ и враћање суверенитета европским нацијама, реч је о фашистичким официрима и идеолозима нацизма који су или у потпуности избегли суђење у Нирнбергу или су добили благе казне на Америчком преком суду да би, педесетих и шездесетих година, по правилу долазили на лидерске позиције послератне „уједињене Европе“ и постајали политички оци Европске уније какву познајемо данас.

Нацистичка прошлост – препорука за врх ЕУ Валтер Халштајн био је државни секретар задужен за спољне послове Западне Немачке у послератном периоду, за време канцелара Аденауера. Познат је по тзв. „Хoлштајн доктрини“, која је подразумевала изолационистичку политику према Источној Немачкој и прекидање дипломатских односа са сваком државом која би признала ову земљу. За време рата, Хoлштајн је био председник многих нацистичких организација и удружења, попут Националсоцијалистичке асоцијације универзитетских предавача или Националсоцијалистичке лиге за заштиту закона (Комора правника и судија). У овим и другим организацијама Халштајн је безрезервно промовисао нацизам у немачком праву и унапређивао нацистичку доктрину на немачким универзитетима. Током рата служио је као нацистички официр у Француској. Године 1944. заробили су га Американци у Нормандији и остатак рата је провео у логору за ратне заробљенике у САД.

Валтер Халштајн је 1958. године постао први председник Европске комисије.

Један од политичких утемељивача савремене Европе био је и Пол Хенри Спак, министар спољних послова Белгије и човек који је, заједно са Хенријем де Маном, основао белгијску Националсоцијалистичку партију. Спак је својевремено одбио да пружи помоћ легалним политичким структурама Републике Шпаније у борби против Франкових фашиста. Године 1938. Спак је изјавио да „неки покушавају да Белгију одвуку у сарадњу са европским демократијама, а против фашизма. Ја одбијам да станем иза такве политике“, рекао је Спак и додао: „Ако Велика Британија и Француска намеравају да помогну Чехословачкој тако што ће напасти Немачку преко Белгије, они ће бити третирани као освајачи“.

Пол Хенри Спак је 1957. године постао генерални секретар НАТО.

Валтер Функ био је немачки министар економије, Хитлеров лични економски саветник и Гебелсов државни секретар Министарства информисања (оригиналан назив Министарство просвећености и пропаганде). Функ је у Трећем рајху, између осталог, био задужен за надгледање отимања јеврејске имовине и претапања јеврејског накита (и златних зуба) у златне полуге. Иако је у Нирнбергу осуђен за злочин против мира (злочин за који у СФРЈ никада нико није одговарао) као и за ратни злочин и злочин против човечности, пуштен је на слободу већ 1957. године. Убрзо затим Функ је запослен у Министарству образовања Доње Саксоније (немачка савезна држава, главни град Хановер) где је, наредних неколико година до своје смрти, писао „скицу“ будућег економског система Европске уније.

Курт Георг Кисинџер, потоњи лидер немачке Хришћанско-демократске партије, био је члан Нацистичке партије од најранијих дана. Године 1934. прикључио се СА нацистичкој парамилитарној формацији (одред јуришника чији су чланови били познати као браонкошуљаши). Недуго затим, постао је шеф нацистичке радијске пропаганде у окупираним европским државама и, још за време рата, члан немачког Министарства спољних послова. После рата и капитулације нацистичке Немачке, уз помоћ својих фашистичких пријатеља из Аденауерове администрације, Кисинџер је поново примљен у Министарство спољних послова.

Курт Георг Кисинџер је 1966. године именован за канцелара Немачке.

[restrictedarea]

„Циклон Б“ у темељима нове Европе Алфред Тепфер, немачки индустријалац и оснивач фондације под својим именом, такође је уско повезан са настанком и развојем савремене Европске уније. Током Другог светског рата Тепфер је снабдевао нацисте гашеним кречом који је коришћен за масовне гробнице у немачким гетоима а његова компанија Тепфер интернешенел индустријски је експлоатисала окупирану Француску. Пред крај рата Хајнрих Химлер и други истакнути нацисти окупили су се на имању Алфреда Тепфера у Калкхорсту, у нацистичкој школи где су „стасавали“ будући лидери окупираних европских држава. Овом приликом Тепфер је одржао ватрени расистички говор.

После рата Тепфер је пружао „финансијску подршку“ Тису Кристоферсону, аутору књиге „Лаж звана Аушвиц“ којом је Тис настојао да релативизује Холокауст. Фондација „Алфред Тепфер“ данас је финансијски и политички врло моћна организација, која има уске везе са немачком владом. Згодна илустрација ове повезаности некада отворено нацистичке корпоративне силе и савремених легалних политичких структура јесте некадашњи државни секретар Немачке Кристина Вајс, која је дуго година радила „под покровитељством“ Фондације „Алфред Тепфер“. Интересантно је да је ова фондација данас један од најгласнијих заштитника Европске конвенције о људским правима.

Фриц тер Мер био је директор нацистичке компаније ИГ Фарбен и лично је руководио изградњом концентрационог логора Моновиц, посебним делом Аушвица. Мер је познат по изуму јаког пестицида (Циклон Б) којим је убијено више милиона људи. У Нирнбергу се Мер бранио речима да су „људи из концентрационих логора били затвореници који ће ионако умрети“. Осуђен је за, како је стајало у пресуди, „пљачкање и поробљавање људи у концентрационом логору Аушвиц“. И поред тога, Мер је одслужио само три године казне и био је пуштен на слободу. Већ 1951. године Мер постаје председник Главног одбора једне од највећих хемијских компанија Баyер АГ. Током своје послератне каријере такође је био шеф у многим „успешним“ компанијама (Теодор Голдсмит АГ, Комерцбанк АГ, Банк Асосиејшн, Дуеваг, ВИАГ и Унион Банк АГ).

Вернер фон Браун био је нацистички ракетни инжењер, који је конструисао прву балистичку ракету В-2 (пројектил којим је Хитлер бомбардовао Лондон). Иако није директно утицао на формирање Европске уније, место међу „бившим нацистима“ који су стварали „нови свет“ изборио је својом улогом у развоју америчке привреде. После Другог светског рата Браун одлази у САД и постаје „отац ракетне науке“. Вернер фон Браун, један од најзаслужнијих људи за слање првог човека на Месец, током рата у немачкој подземној фабрици Мителверк користио је робове из Дора концентрационог логора где је од 20 000 људи који су кроз фабрику „прошли“ ˗ 9 000 „умрло у процесу рада».

ЕУ подржао и холандски принц, официр СС Тридесетих година прошлог века фашизам је међу енглеском аристократијом био веома популаран. Тако је госпођица (лејди) Дајана Мозли, једна од сестара Митфорд (девојачко презиме) које су снажно утицале на друштвене прилике Велике Британије и пре и после рата, била супруга Освалда Мозлија, оснивача Британског савеза фашиста. Сам чин венчања Дајане и Освалда обављен је у дому Јозефа Гебелса, а венчању је лично присуствовао и Адолф Хитлер, човек за чије је „напоре да створи уједињену Европу“ лејди Дајана гајила нескривене симпатије.

Уочи рата Дајана Мозли се снажно залагала за уклањање Винстона Черчила из званичне британске политике јер је, како је сматрала, покушавао да „испровоцира рат са Немачком“. У послератном периоду Дајана се „повукла“ у Париз и наставила да пише књиге, а 1977. године објављена је и њена аутобиографија. Њен супруг Освалд Мозли основао је британски фашистички лист „Европљанин“.

Дајана Мозли је пред смрт дала интервју Би-Би-Сију, у којем је изразила симпатије за пројекат Европске уније. Да ли је чудно то што је британска национална медијска кућа дала толики простор и публицитет посведоченом фашисти какав је била Дајана Мозли? Можда и није ако је познато да је исти тај Би-Би-Си самог Винстона Черчила држао „изван етра“ читавих 28 месеци, од 1937. до 1939. године.

Било је још оваквих примера европске аристократије који су, пре и после рата, „кокетирали“ са фашизмом. Тако је холандски принц Бернард (пуно име: принц Бернард Леополд Фредерик Еверхард Јулијус Коерт Готфрид Питер од Липе˗Бистерфелда) човек који је заправо немачки принц Талипер Бистерфорд, један од оснивача „контроверзне“ Билдерберг групе, пре Другог светског рата био обавештајни официр немачког СС. Он се, такође, доводи у директну везу са немачким ИГ Фарбеном. Везу принца Бернарда са нацистичким хемијским конгломератом потврдио је Макс Илгнер, некадашњи директор ове компаније, на свом суђењу у Нирнбергу.

Године 1995. Америчка архива обелоданила је оставку принца Бернарда у немачкој Нацистичкој партији, документ који потврђује његово и чланство чак једанаест припадника његове породице у Хитлеровој фашистичкој „политичкој организацији“. Овај документ, чија се копија налази у Националној архиви у Вашингтону, а који је својевремено објавила холандска штампа, принц Бернард је завршио речима: „Хајл Хитлер“.

Принц Бернард је много пута после рата пружао „политичку и другу подршку“ оснивању и „унапређењу“ Европске уније.

 

Прогон Срба – наставак нацистичке стратегије Ово, по Аткинсону, нису једини нацисти који су кројили судбину послератне Европе и савременог англоамеричког света. А ако се зна да су Југославија, а посебно Србија, имале врло богату антифашистичку традицију, није тешко закључити одакле потиче толики гнев „западних дипломата“ и официра НАТО према српском народу.

Отуда, напомиње Аткинсон, „заиста није чудо што је Европска унија промовисала етничко чишћење Срба из Хрватске, Босне и са Косова – тих бастиона за регрутацију нацистичких СС дивизија из Другог светског рата“. Аткинсон закључује да су могуће две ствари: „Или је оно што су нацисти желели било разумно и рат против њиховог концепта ,уједињене Европе‘ није ни требало водити, или су они били екстремно опасни људи и ми морамо одбацити Европску унију чијем су стварању кумовали и чије обележје Европска унија данас носи.“

Треба рећи да ове чињенице на упечатљив начин демистификују појаву фашизма у Украјини, у њеном спору са бриселском „политиком проширења“ ове савремене „наднационалне“ тоталитарне политичке структуре коју данас зовемо Европском унијом.

Узимајући све у обзир, поставља се оправдано питање да ли је бриселска бирократија, на коју „грађани“ немају никакав утицај, или га имају сасвим посредно и у мери у којој није могуће довести у питање континуитет ове недемократске, неизабране власти, само параван за диктатуру фашистичке завереничке групе људи који су, убрзо после Другог светског рата, преузели основне полуге власти Европске уније у настајању.

Ко је Родни Аткинсон?

Родни Аткинсон је британски конзервативац, некада предавач на Универзитету у Мајнцу. Својевремено је радио као саветник у влади и политички и економски коментатор. Оснивач је Партије за независност Велике Британије (УКИП) странке која се од 1999. године, под вођством најпознатијег евроскептика, енглеског политичара Најџела Фараџа, у Европском парламенту бори за излазак Уједињеног Краљевства из Европске уније, за укидање ЕУ и враћање суверенитета европским нацијама. Аткинсон је 2000. године иступио из странке заједно са око 200 присталица, оптужујући Фараџа за пуч у странци и напуштање изворне идеје партије „у коју су се инфилтрирали екстремисти“.

Иако политичар са импресивним искуством у државним пословима, Аткинсон се последњих година повукао из активне политике. Аутор је неколико књига које документују нацистичку природу Европске уније и политичких иницијатива грађана које промовишу идеју независности Велике Британије од ЕУ.

Звучнији наслови његових књига су „Неуспех државе“, „Издаја у Мастрихту“, „Европски пун круг“ и „Уздизање фашистичке Европе“. Аткинсон је, такође, написао велики број економских и политичких анализа за новине и часописе попут „Фајненшел тајмса“, „Гардијана“, „Европског Вол Стрит журнала“ итд.

Орден Карла Великог  – карика која повезује…

Орден Карла Великог је награда коју су иницијално успоставили нацисти, али је након рата пракса доделе ове награде накратко прекинута, да би била настављена 1950. године. Награда коју је „поново измислио“ Курт Фајфер, посведочени нациста и утицајни послератни трговац текстилом из Ахена (града где почивају посмртни остаци Карла Великог, средњовековног императора немачког „Светог римског царства“) додељује се за „изузетан допринос разумевању западноевропских вредности и општи допринос друштву, човечности и светском миру“.

Иначе, Карло Велики је за нацисте био врло важан симбол уједињења западног света под једном круном – интерпретација света коју су нацисти експлоатисали настојећи да своју агресију према суседима и читавој Европи легитимишу као „уједињење Светог римског царства“. Сам Карло Велики био је врло често упоређиван са самим Хитлером а Франачка држава са Трећим рајхом и Великом Немачком.

Директна веза између нациста и савремене праксе доделе ове награде најбоље се може видети у лику и делу професора филозофије Универзитета у Ахену Питера Меникена, човека који је установио и обликовао сам ритуал доделе награде. Меникен је био члан СА нацистичких јуришних трупа од 1933. године и члан Нацистичке партије од 1937. године. Такође, био је члан две нацистичке организације за „међународну сарадњу и разумевање“ у Холандији и Белгији а као предавач у Техничкој школи у Ахену промовисао је „важност западњачког истраживања“.

Данас су Бил Клинтон, Тони Блер, Ангела Меркел и Хавијер Солана поносни носиоци Ордена Карла Великог.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *