Почетна / Свет / Рат америчких савезника

Рат америчких савезника

Пише Филип Родић

Иако на први поглед тако делује, улазак исламских екстремиста из ИСИС-а у Ирак и њихово преузимање контроле над Мосулом, Тикритом и значајним делом ове земље није резултат неуспеха америчке политике. Ови напади су, заправо, спровођење и одржавање америчких стратешких циљева на Блиском истоку

Напад на Ирак Исламске државе у Ираку и Сирији (ИСИС) односно прецизније, Исламске државе у Ираку и Леванту (ИСИЛ) није ствар случајности. Јединице ове екстремистичке исламске организације нису пале с неба. Ову формацију, састављену од бораца из читавог низа земаља, од њеног настанка обучавали су, финансирали и наоружавали Вашингтон и његови савезници у региону, пре свега Саудијска Арабија и Катар. Поред тога, америчка влада и њени савезници не противе се категорички нападу ИСИС-а на Ирак. Напротив, они су му допринели на многе начине, поред осталог спречавајући јачање ирачких централних власти и потпирујући међуверске сукобе. У суштини, упад ИСИС-а у Ирак може се посматрати и као инвазија којом манипулишу САД.

 

Обарање некооперативног режима САД су врло незадовољне садашњом ирачком владом коју предводи Нури ал Малики и већински је чине шиити, али је у њу укључен и значајан број ирачких сунита и представника мањина. Доказ да Вашингтон жели да смени власт која је изабрана легално и демократски, на изборима априла ове године, није тешко наћи. Какве су стварне намере Вашингтона, постало је кристално јасно када су амерички званичници рекли Ирачанима да ће им Пентагон помоћи у борби против ИСИС-а под условом да влада у Багдаду буде смењена или реконструисана. Они који чак и само површно прате међународну политику добро знају да је до сада незабележено да Вашингтон одмах не одговори силом на сличан акт агресије. То се до сада никада није догодило и САД су интервенисале у складу са обрасцем који је увек исти: „Одмах престаните да радите то што радите или ћемо вас бомбама сравнити са земљом.“ Овога пута, међутим, председник Барак Обама није изнео такву претњу. Уместо тога, он је своју подршку условио променом владе у Багдаду.

Из наведеног је потпуно јасно да Вашингтону у Ираку није првенствени циљ да очува крхки ред и демократију, него да смени власт која не излази довољно у сусрет америчким интересима. Поставља се логично питање: зашто би Американци желели да свргну некога коме су и сами помогли да се докопа власти? За одговоре на ово питање треба се вратити мало у прошлост. После америчке инвазије на Ирак 2003. САД су, упркос званичним изјавама да неће окупирати ову земљу и да ће се повући одатле чим се ситуација стабилизује, почеле да граде војне базе које по својој структури нису имале привремени, него трајни карактер. Ове базе су биле прави мали градови, опремљени свим подобностима које би америчким војницима требало да обезбеде пријатан продужени боравак – од базена до биоскопа и голф терена. Пензионисани потпуковник Америчког ратног ваздухопловства, који је радио у кабинету секретара за одбрану, Карен Квиатковски отворено је својевремено рекао да су „архитекте инвазије на Ирак дефинитивно желеле стално, значајно америчко војно присуство и ове базе сматрали виталним како за заштиту Израела, тако и за место за покретање операција против Сирије и Ирана“. Вашингтон, међутим, није очекивао да ће управо Нури ал Малики одбити да дозволи стално америчко присуство у Ираку и да ће потписати споразум којим се захтева потпуно повлачење америчких снага из ове државе до децембра 2011. Садашња дешавања се врло једноставно могу протумачити као доказ да су америчке снаге на терену неопходне како би се сузбио тероризам и стабилизовао регион, за шта је потребно да се САД врате у своје базе у Ираку. Пример Ирака и насиља које га тренутно разара може да Вашингтону послужи и као јасно упозорење за Авганистан јер оклева да потпише споразум који би америчким војницима омогућио да се задрже на територији ове земље.

Поред овога, Вашингтон Маликијевој влади замера и то што је успела да у извесној мери води независну спољну политику у односу на земље као што су Иран, Сирија, Кина и Русија. Јачање ових веза Вашингтону веома смета, а посебан ударац био је одбијање Багдада да узме учешће у кампањи против сиријског лидера Башара ал Асада. Због свега овога, САД тајно користе ИСИС како би довеле до промене власти у Ираку путем стратегије симултаних терористичких напада, продубљивања верских подела и политичког притиска.

[restrictedarea]

Овај план наишао је, међутим, на озбиљну и, рекло би се, неочекивану препреку. Као што Вашингтон није очекивао да ће Москва бити у стању да заштити Асада и спречи бомбардовање Сирије, није очекивао ни да ће поново Русија попунити вакуум настао америчким одбијањем да безусловно помогне Маликију у борби против терориста. Председник Русије Владимир Путин као да је само чекао да Обама изабере страну, односно ускрати помоћ Маликију. Мање од 24 часа од објављивања Обамине позиције, Путин је јасно ставио до знања на чију страну стаје и понудио пуну подршку Русије у борби против исламских екстремиста. Овакав след догађаја недвосмислено указује на то да ће, што више САД, Саудијска Арабија и Катар буду инсистирали на свргавању Маликија, Русија бити све умешанија и великодушнија у својој подршци и понудама за билатералном сарадњом. Ако се икаква лекција може извући из досадашњих дешавања у Сирији, то је да ће Москва оваквим приступом проширити своју зону утицаја на још једну државу.

 

Завади па владај Мора се признати да је и за време владавине Садама Хусеина постојала извесна напетост између већинских шиита и мањинских сунита, али верско насиље које се догађа од рушења његовог режима и данас у инвазији ИСИС-а доживљава врхунац, било је незамисливо. Како је дошло до овог нивоа мржње између шиита и сунита? Одговор је врло једноставан – корен насиља налази се у начину на који су Американци управљали Ираком од 2003. Сурова окупација, брутална убиства ирачких цивила, разарање културног блага и злочини попут скандала у затвору Абу Граиб убрзо су натерали Ирачане да почну да се боре против својих „ослободилаца“ и ујединили их у тој борби. Утицајни имам Ал-Адхами рекао је маја 2004. да „оно што се дешава, дешава се читавом Ираку“ и „нема разлике између сунита и шиита, Арапа и Курда, јер су сви окупирани“.

Отуд је примарни циљ Вашингтона постао подривање ирачког јединства и завада заједница међу собом. Ова тактика није била нова за САД. Током крвавог ирачко-иранског рата, САД су оружјем и обавештајним подацима снабдевале и једну и другу страну. У овом подухвату велики допринос за Американце дао је и јордански краљ Абдулах, који је крајем 2004. изнео концепт „Шиитског полумесеца“ о подели Ирака. Ова идеја поставила је темељ поделе међу шиитима и сунитима, укључујући и Курде, и довела до спаљивања мостова међу верским сектама. Јединство Ирачана покушао је да очува још председник Џалал Талабани, који је октобра 2005. представио компромисно решење, прихаћено и од сунитских, и од шиитских и од курдских лидера. Ову крхку коалицију, међутим, убрзо је растурио низ веома чудних догађаја. Прво је децембра 2005. објављено да израелска војска спроводи обуку курдских бораца на северу Ирака. Месец дана касније, Саудијска Арабија је пооштрила безбедност на граници са Ираком како би спречила прилив „терориста“. Коначно, фебруара 2006. извршен је бомбашки напад на један од најсветијих храмова шиитског ислама – џамију Аскарија у Самари. Без икакве истраге, одговорност за овај напад брзо је приписана сунитима, што је довело до праве експлозије насиља и убистава из освете. Неколико месеци касније, у мају, актуелни амерички потпредседник Џозеф Бајден је предложио поделу Ирака на три дела. Чак је и погубљење Садама Хусеина искоришћено за распламсавање мржње између сунита и шиита. Хусеин је обешен 30. децембра 2006. у затвору Еид ул-Адха, који се налази у Зеленој зони, под потпуном контролом Американаца. Погубљен је на верски празник сунита, док празновање код шиита још није почело. Ово је схваћено као поклон шиитима и додатно стављање сунита у подређени положај.

Важно је поменути и улогу коју су у свему овоме имали „амерички губернатори“ у Ираку, Пол Бремер (2003−2004) и Џон Негропонте (2004−2005). Ирачка професорка Суад Ал-Азави указала је да је Бремер распустио регуларне ирачке безбедносне снаге и заменио их јединицама плаћеника и милитаната који су подржавали америчку окупацију. Према њој, њихови гнусни злочини су главни узрок верског насиља које је Ирак погодило 2006. и 2007. Бремеров рад наставио је Негропонте, који је искуство у оваквој врсти операција стекао осамдесетих година у Централној Америци, где је организовао одреде смрти у Хондурасу и Никарагви. Тако су постављене основе данашњих подела које разједају Ирак. Амерички председник Џорџ Буш искористио је ову експлозију насиља и почетком 2007. наредио слање додатних 30 000 америчких војника у Ирак како би побољшали безбедност и помогли у стварању „јединственог, демократског, федералног Ирака“.

 

Увлачење Ирана у сукоб Одмах након упада ИСИС-а у Ирак, Вашингтон је почео да шири информације о могућој сарадњи са Техераном у стабилизацији Ирака. Највиши амерички званичници, укључујући и државног секретара Џона Керија, саопштили су да је на маргинама преговора о иранском нуклеарном програму одржаном 16. јуна у Бечу постигнут договор о сарадњи САД и Ирана у борби против ИСИС-а. Кери је тог дана рекао да су САД „заинтересоване за комуникацију са Ираном (…) како би размењивали информације и тако избегли грешке“. На питање да ли то значи и војну сарадњу, Кери је рекао да „не одбацује ништа што би било конструктивно у стварању реалне стабилности“. „Отворени смо за сваки конструктиван процес који би могао довести до смањења насиља, очувао јединство и интегритет Ирака и елиминисао присуство спољних терористичких снага“, рекао је Кери. Према америчким званичницима, Техеран ће учествовати у антитерористичким операцијама у координацији са Вашингтоном, али две владе званично „неће радити заједно“.

Са друге стране, Техеран не само да негира да је постигнут било какав споразум него и да је 16. јуна уопште дошло до оваквих разговора. Заменик шефа иранске дипломатије Хосеин Амир Абдолахијан рекао је истог тог дана да „Иран није водио никакве разговоре са Американцима о заједничкој сарадњи у Ираку“, док је из кабинета иранског врховног вође саопштено да „Иран неће сарађивати са САД у ирачкој кризи, јер Техеран и Вашингтон имају различите циљеве у помагању ирачкој нацији“. „Ако Вашингтон заиста жели да помогне Ираку у борби против ИСИС-а, требало би прво да осуди тероризам и оне који подржавају и финансирају терористе“, додаје се у овом саопштењу са јасном алузијом на Саудијску Арабију и Катар.

О чему се заправо овде ради? Вашингтон је оваквим сигналима покушао да наведе Иран да активно војно интервенише у Ираку, у верском „грађанском рату“ који су иницирале управо САД. Каква год да је размена информација коју Вашингтон нуди Техерану, без сумње би се радило о манипулацији и обмани, јер је циљ САД не само да Иран интервенише него и да Вашингтон има контролу над том интервенцијом, са коначним циљем да се Иран ослаби као регионална сила. Истицањем своје сарадње совом државом, америчка власт жели и да прикрије своју улогу у дестабилизацији Ирака, као средства за даљу дестабилизацију Ирана, Сирије и ширег региона.

 

Стварни циљеви Јасно је да у садашњој ситуацији САД играју са свим странама у овом сукобу који тек узима маха како би обезбедиле остваривање ширих циљева. Јасно је да је ИСИС креација САД и њених савезника, Саудијске Арабије и Катара, која представља само маску за Ал-Каиду. Чврсти докази указују да је преузимање контроле ИСИС-а над Мосулом, Тикритом, Фалуџом и другим градовима омогућило намерно повлачење ирачких снага на које САД имају утицаја. Како другачије објаснити да је око 30 000 добро наоружаних ирачких војника у Мосулу просто побегло пред најездом од 1 000 до 1 500 бораца ИСИС-а? На овај начин је ИСИС дошао у посед значајних количина модерног наоружања свих врста. Следећи корак у сукобу могао би бити озбиљно суочавање регуларних ирачких снага уз ваздушну подршку САД са терористима које је створила, наоружала и обучила ЦИА. Иако на први поглед може деловати потпуно нелогично да Вашингтон тера у сукоб две стране које помаже, прошлост нам говори не само да је то могуће него и да је врло вероватно. Ирак сада бива поново нападнут, поново разорен како би био трансформисан у нешто што је у складу са оригиналним америчким планом поделе ове земље на основу верске и етничке припадности.

После неуспеха у Сирији, инвазија на Ирак ИСИС-у је дала нову снагу. Сада има логистичку предност захваљујући базама и у Сирији и на територији Ирака. Циљ је распламсавање верског насиља широм региона у таквим размерама да ће га бити јако тешко обуздати и немогуће игнорисати. После крвавог сукоба долази до „успостављања мира“ или војно, или под плаштом хуманитарне помоћи. Успостављају се одговарајући режими, а америчке корпорације учествују у обнови преко које преузимају контролу над најважнијим ресурсима. То је сценарио који је добро познат и искоришћен у свакој америчкој акцији у последњих неколико деценија, од Балкана, преко Блиског истока, до Африке и Украјине. Према канадском професору Мајклу Чосудовском, дугорочни амерички циљ је да се и Сирија и Ирак поделе на три различита ентитета – сунитски исламистички калифат, арапску шиитску републику и Курдистан.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *