Почетна / Култура / Премијера у славу Гаврила Принципа

Премијера у славу Гаврила Принципа

„Змајеубице“ АУТОР Милена Марковић ПОЗОРИШТЕ Југословенско драмско позориште – Велика сцена „Љуба Тадић“ ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ 7. јун 2014. РЕДИТЕЉ Ива Милошевић СЦЕНОГРАФИЈА Горчин Стојановић КОСТИМОГРАФИЈА Маја Мирковић КОРЕОГРАФИЈА Борис Чакширан КОМПОЗИТОР И ИЗВОЂАЧ Владимир Пејковић СЦЕНСКИ ГОВОР Љиљана Мркић Поповић

Пише Рашко В. Јовановић

Милена Марковић означила је своје дело као јуначки кабаре и тиме не само дала индикативну жанровску одредницу сценским реализаторима већ и указала да ће у тексту и те како бити сатиричних тонова, који ће, по природи ствари, имати и субверзивну снагу…

Ново дело Милене Марковић „Змајеубице“ у суштини је један поетски драмски трактат о идејама и идеалима припадника организације „Млада Босна“ незадовољних ситуацијом у Босни и Херцеговини, окупираној од стране Аустроугарске, дакле на простору где је знатан део житеља наметнуту окупацијску власт схватао као туђинску и зато настојао да се ослободи и измакне пипцима њене разорне моћи. Незадовољство се само појачало 1908. године, када је Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину. Судбина је хтела да Гаврило Принцип постане трагичан јунак тих настојања као припадник групе атентатора, у којој су поред осталих били Трифко Грабеж и Недељко Чабриновић, и да својим хицима једино он успе, па су тако атентатори, окупљени 28. јуна 1914. да би ликвидирали престолонаследника Франца Фердинанда приликом његове посете Сарајеву, остварили свој циљ.

УЗОРИ Гаврило Принцип био је још као гимназијалац обузет идејом ослобођења Јужних Словена под Турском и Аустроугарском. На њега је снажан утисак оставио атентат Богдана Жерајића на поглавара Босне, генерала Маријана Варешанина, у Сарајеву 1910. године. Како атентат није успео, Жерајић је на лицу места извршио самоубиство да би пресекао сваку могућност истраге. Принцип је припадао једној противаустријској организацији и због тога је 1912. искључен из шестог разреда гимназије у Сарајеву. Крајем те године дошао је у Београд, где је као приватни ученик полагао испите за више разреде гимназије коју ће и завршити 1914. године. Гаврило Принцип јавио се да као добровољац учествује у Балканском рату, али због недовољне физичке развијености није примљен. Последњи Принципов боравак у Београду био је од 26. фебруара до 28. маја 1914, када се припремао за извршење атентата, пошто се сазнало да ће Франц Фердинанд посетити Босну да би присуствовао војним маневрима који су се изводили у пограничним пределима према Србији. Наш познати новинар, Предраг Милојевић, сећајући се детињства, записао је и ово: „Ту испред Зеленог венца, на углу Улице Краљице Наталије и Каменичке, налазила се кафана ¸Златна моруна‘. У дну велике сале у тој кафани била су једна врата и на њима табла са мртвачком главом и укрштеним мачевима и костима. Био је ту и неки натпис, али не могу да се сетим шта је писало. Ту је било седиште комитске организације ¸Уједињење или смрт‘. Усред те велике сале налазио се билијарски сто, у то време била је велика мода играња билијара (…) Онда је наједном дошло до атентата у Сарајеву и цео свет је био узбуђен, у свим новинама појавила се слика атентатора, једног бледуњавог младића који се звао Гаврило Принцип. Такве једне новине дошле су и у руке мога брата Љубе. Он је одједном, запањен, узвикнуо: ¸Па ја сам са овим играо билијар!‘ (…) Гаврило Принцип се ту такође учио да пуца из пиштоља. Ето тако ти мали догађаји могу да имају велики значај“ − закључује Предраг Милојевић.

КАБАРЕ Одлучно опредељење Гаврила Принципа да атентатом прекрати живот аустроугарскога престолонаследника Франца Фердинанда приказује се у овој драми низом слика, драмских визија хронологије догађаја који су претходили ликвидацији. Милена Марковић означила је своје дело као јуначки кабаре и тиме, поред тога што је дала индикативну жанровску одредницу сценским реализаторима, указала да ће у тексту и те како бити сатиричних тонова који ће, по природи ствари, имати и субверзивну снагу управо јер се ради о јуначком подвигу после којега повратка нема, што ће речи како је извесно да ће сви главни актери пострадати. Кабаре, опет, отвара многе поетске и друге слободе у тематском третману приказаних слика, без обзира што се аутор углавном ослања на документарни материјал. Сама структура кабареа омогућила је да једна личност представља више животних фигура, изузев када се ради о Гаврилу Принципу који је Први змајеубица и „почиње као Бедни ученик, ситан, сиромашан и никакав, и онда се претвори у Жерајића“. Сви остали приказују по три или четири различите личности, уз одговарајућу трансформацију изгледа и глумачкога израза.

Редитељка Ива Милошевић настојала је да се седамнаест сцена – ако смо добро избројали − из живота Гаврила Принципа у представи смењују динамично, уз бројне пропратне зачудне ефекте преузете из богатога арсенала кабаретскога театра, као и промене костима и изгледа појединих актера. У томе је и успела, захваљујући и једноставно реализованој сценографији Горчина Стојановића: он је простор за игру позади омеђио једним преградним зидом, који је служио за исписивање различитих порука, лепљење плаката или фотографија − најпре се појављује фотографија Гаврила Принципа, што је сасвим разумљиво и оправдано.

[restrictedarea]

ХАОС Редитељка је настојала да свака сцена овог јуначкога кабареа буде приказана на оригиналан начин и донекле другачије од претходних призора. При томе, режија се служила најразличитијим средствима почев од стилизација у смеру гротеске па до кловновско-циркускога представљања, пародијскога карикирања и коришћења пантомимског израза, уз присуство других изражајних поступака својствених драмском, музичком, плесном па и луткарском театру. Можда ће неко рећи да управо таква смеша и приличи кабаретском представљању, али се са том констатацијом можемо само делимично сложити: приличи само ако произлази из текста, што у овој представи никако није случај, јер је избор поступка стилизације, како нам се учинило, у већини призора био произвољан и са примарним циљем да се пошто-пото, на овај или онај начин, оствари ефекат зачудности. У првим сценама те различности у интерпретацијама могле су и збуњивати гледаоце, но што је представа одмицала такав поступак постајао је све чуднији, рекло би се да је бивао све више сам себи сврха и зато не једном нејасан. У томе је и највећи проблем ове представе: нижу се различити призори, често зачудни па и невероватни, а да гледаоцу, особито оном неупућеном у биографске појединости о Гаврилу Принципу и његовим друговима истомишљеницима, као и у догађања која су пратила њихове активности нису довољно разумљиви. Ако томе додамо да су сви глумци интерпретирали више личности, као и да су поједине глумице тумачиле час мушке час женске ликове, и то понекад на циркуски начин, онда је јасно, без обзира што су сви ти призори тек један кабаре, да није било могућно увек успоставити праву комуникацију са гледалиштем. Наравно да такав интерпретативни хаос није погодовао сценској презентацији овог поетског текста, који је садржајно веома богат и необично значењски слојевит.

УЧИТЕЉ Режији се не може оспорити што је Учитеља представила као кловновску фигуру, јер то се може тумачити као метафора наставника у школама у којима је Принцип био ђак, али и шире – све до уопштавања да је читав свет циркус. Срђан Тимаров тумачио је Учитеља финим карикатуралним потезима и у првим призорима као да је имао улогу некаквог водитеља представе. У суштини, био је несумњива подршка четворици ученика змајеубица. Овај глумац потом ће се, поред осталог, претворити у Владимира Гаћиновића, затим у Чабриновићевог оца и, најзад, у Председника суда. У свим тим улогама Срђан Тимаров, не скидајући кловновску одећу, постигао је у говорном изразу довољну трансформацију, с тим што је највише успеха имао доследно и необично ефектно тумачећи Председника суда. Гаврила Принципа, првога змајеубицу, тумачио је Никола Ракочевић ангажовано и децентно, особито када жерајићевски одлучно исказује опредељење да изврши атентат. Другог змајеубицу, Недељка Чабриновића, тумачио је Радован Вујовић, Трећег змајеубицу, Данила Илића – Милан Марић и Четвртог змајеубицу, Трифка Грабежа, Дубравка Ковјанић. Сматрамо да је режија погрешила што је једну од ових улога препустила глумици. И Мирјана Карановић, бравурозна у остваривању различитих стилизација, веома успешно је тумачила неколико ликова, док је Јована Гавриловић наступила као Сањана девојка, али и у још неким улогама – Курва, Дама Смрт и Чабриновићева сестра.

Сто година након успелог атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, Гаврило Принцип нашао се на неколико позоришних сцена. Истини за вољу, Принцип се појавио у театру раније – у Београду још 1971. године, на сцени „Круг 101“ београдског Народног позоришта, у представи „Сарајевски атентат“ за коју је, према стенограму главне судске расправе, текст приредио Радослав Дорић. Драму је адаптирао и режирао Арсеније Јовановић. Представа је имала запажен успех и бројне репризе. Сматрамо да би овај текст сада требало поново да се нађе на репертоару неког од наших позоришта.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *