Почетна / Свет / Повратак ватиканске дипломатије

Повратак ватиканске дипломатије

Пише Зоран Милошевић

Аналитичари који прате Римокатоличку цркву истичу да папа Фрања има „урођен политички таленат”, да брзо схвата суштину савремених кретања и догађаја, те да отуда не изненађује што брзо реагује на међународној арени, без обзира да ли је реч о политици или екологији; Повратак активне дипломатије заснован је и на изузетној материјалној и кадровској бази која може да прати дипломатске амбиције папе Фрање

Крајем маја 2014. године једна слика је обишла свет, остављајући снажан утисак на све који су је видели: Папа Фрања, наслоњен на хладан бетонски зид који раздваја Израел и западну обалу реке Јордан ћутећи се моли, а мир на његовом лицу наводно је оставио велики утисак на све Палестинце. После празничне мисе у Витлејему, папа је позвао лидере Палестине и Израела „да се помоле за мир и отаџбину у Ватикану“. Ова необична иницијатива, која се у тајности припремала већ неколико претходних недеља, уродила је плодом. Шефови обе државе пристали су да дођу у Рим, наводи Стефани ле Бар за француски „Монд“.

Важним инструментом политичке делатности Ватикана одавно су постала путовања папа. Папа Павле VI од 1967. до 1972. године путовао је у стране земље девет пута (Израел, Уједињене нације – САД, Африка и Азија) а његов наследник папа Јован Павле II је поставио рекорд по броју путовања у иностранство – 123. Његов наследник, папа Бенедикт (Јозеф Рацингер) користио је овај вид политичке делатности 22 пута. Поменуту традицију наставља и папа Фрања, о чему сада говори и његова активност на Блиском истоку.

АМБИЦИЈЕ ПОЛИТИЦИ СКЛОНОГ ПАПЕ После вишедеценијских неуспешних преговора нема назнака да ће и нови сусрет сукобљених страна довести до било каквог подвига и напретка (уз то, мандат председника Израела Шимона Переса је истекао још у јулу прошле године). Било како било, ова иницијатива сведочи да се ватиканска дипломатија вратила на светску политичку позорницу. Постављење на место државног секретара професионалног дипломате Пјетра Паролина потврђује ову тврдњу. Наравно, не треба изоставити ни папу Фрању, који је и сам склон политичком мишљењу и поступању.

За разлику од претходника, он се стално сусреће са амбасадорима у Ватикану, а одржава и везе са папским нунцијима (амбасадорима) где год да су послати. Аналитичари који прате Ватикан и Римокатоличку цркву, попут Игнација Инграоа, истичу да папа Фрања има урођен политички таленат, да брзо схвата суштину догађаја, те да отуда не изненађује што брзо реагује на међународној арени, без обзира да ли се ради о политици или екологији. Овај повратак ватиканске дипломатије заснован је и на изузетној материјалној и кадровској бази која може да прати дипломатске амбиције папе Фрање.

Први његов политички иступ везан је за Сирију, тачније за критику жеље САД да војно нападне ову земљу током 2013. године.  У септембру те године обратио се самиту Велике двадесеторице који се одржавао у Санкт Петербургу. Домаћину самита, Владимиру Путину, папа Фрања је написао: „Обраћам се сваком од присутних лидера са искреним позивом да се нађу могућности како би се превазишао конфликт и одустало од војног решења.“ У закључку писма изразио је наду „да ће ове мисли унети значајан духовни удео у резултате самита“. Потом је позвао на молитву за мир у Сирији, на коју се одазвало неколико десетина хиљада људи из целог света. У Ватикану су онда поздравили одустајање од војних напада и истакли да је и активност папе у свему томе имала одређену улогу. У сваком случају, папа Фрања увек нађе начин да истакне за шта је и са каквим резултатом ватиканска дипломатија наступала у вези са одређеним питањима. Некада за то искористи пријем амбасадора или једноставно објави на друштвеној мрежи Твитер.

Током турнеје по Блиском истоку, папа Фрања је ставио до знања да ова посета нема „религиозни карактер“ али, истовремено, није давао „прегрејане“ политичке изјаве. Све је подредио „позивима на мир“ и „молитвама за мир“. Да би Блиски исток изашао из постојећег стања, „неопходни су дијалог и суштинско тражење политичког решења“. Што се тиче палестинско-израелског конфликта, папа је посебно нагласио да је „потребно одлучно ићи ка миру, чак и ако свако нешто мора да жртвује“.

За време сусрета са јорданским новинарима, понтифекс је позвао међународну заједницу да ово краљевство не остави на цедилу у вези са хуманитарном ситуацијом, која је тешка због појаве избеглица из Сирије. Поред тога, он је у Јордану иступио и са критиком незаконите трговине оружјем, која потпаљује сукобе, па и овај у Сирији. Све ове активности, међутим, бациле су у други план његове сусрете са религиозним лидерима са Блиског истока. После папине молитве са константинопољским патријархом Вартоломејем I на Христовом гробу, која је била главни догађај током његовог боравка на Блиском истоку, почело се говорити о уједињењу хришћана и поред „трагичних несугласица“ и снажних удараца Римске цркве православнима у Србији и Русији, што је опет „пројавило“ не само папин политички таленат већ и повратак ватиканске дипломатије на традиционални колосек.

 

ПИТАЊЕ ПРВЕНСТВА Уместо обећања да ће престати да канонизује прелате који су наносили разорне ударце православнима, попут Степинца, папа хоће да „поново размотри питање првенства Петра“, наводи Ђакомо Галеаци за портал Vatican Insider. Током посете папе Фрање Блиском истоку, а посебно током разговора са Вартоломејем I, учествовао је и државни секретар Ватикана Пјетро Паролин и представник Папског савета за јединство хришћана, кардинал Курт Кох. Потписана је заједничка декларација у којој су изјавили да је „учињен нови неопходни корак за успостављање јединства“. Из свих збивања везаних за разговор папе и патријарха Вартоломеја I види се да „јединство“ у виђењу Ватикана представља потчињавање православних папи, које не прихватају остали православци.

Иначе, Ватикан се вратио на светску политичку сцену Другим ватиканским концилом (1962–1965) када су усвојена решења која су извела Католичку цркву из кризе. Притом, коначни циљ стратегије Ватикана је остао исти – ширење римокатоличанства на целу планету потчињавањем других религија, а пре свега православних и протестаната, а потом и осталих. Други циљ је био поправак и увећање финансијске моћи. Да би се поправио углед Римокатоличке цркве у свету, стављен је акценат на решавање светских проблема, што је основа политичког ангажмана свих потоњих папа. Наравно, на том путу се издвајају Јован Павле II  и садашњи папа Фрања. Између њихових понтификата забележен је застој у спровођењу ове политике. Зато се од доласка папе Фрање на чело Римске цркве говори и о повратку ватиканске дипломатије, наводи портал studproject.com.

После Другог ватиканског концила Ватикан је убрзано ширио круг држава са којима је успостављао дипломатске односе. У праксу су ушла путовања папа по свету, чиме се истицао Јован Павле II, и иступања са говорнице Уједињених нација и других међународних организација. Ватикан учествује у свим значајним међудржавним форумима, па чак и у саветовањима о питању европске безбедности. Све то захтева велики новац, а спровођење у дело сведочи да је Ватикан новац обезбедио.

Клара Гудзик за портал day.kiev.ua, а у чланку „Дипломатска моћ Ватикана“ (18. јануара 2013. године) истиче да „политика Ватикана на међународном нивоу још никада није била тако активна као данас“. Ватикан је 2011. године одржавао дипломатске односе са 178 држава, што је два пута више него пре 25 година. Ватикан нема успостављене дипломатске односе са неколико важних држава, пре свега са Кином, Вијетнамом и Саудијском Арабијом. Римска црква је као приоритет дипломатског деловања одредила Европу (посебно Источну) САД и земље трећег света.

Што се тиче Истока Европе, Ватикан није мењао стратегију – и даље ради на „јачању својих позиција“, а не на заједничким политичким акцијама на међународној сцени. Притом, честим проглашавањем светима оних римокатолика који су били ватрени борци против православља, те сврставањем уз противнике православља, само досипа со на рану. Зато не чуди што православни светитељи попут Св. Козме Етолског тврде: „За све што се православнима буде догађало у последње време, куните папу, он је узрочник свих зала.“

Римокатоличка црква је јединствена у свету религиозна организација јер има сопствену дипломатску службу, која је током векова помагала да се сачува и прошири власт, пре свега у Европи и Јужној Америци. Историјски документи откривају и тајне ватиканске дипломатије и борбе за власт, како за државну тако и над душама римокатолика и припадника других вера. Римокатоличка црква има велики број начина да изрази своје политичке интересе. Статус Римске цркве омогућава Ватикану да буде пуноправни актер у савременом систему међународних односа. Дипломатска служба Ватикана је тако организована да може успешно спроводити све дипломатске иницијативе. Такође, служба поседује и ресурсе да своје иницијативе подржи. По правилу, сву своју политичку делатност Ватикан маскира залагањем „за мир на планети, за социјалну правду и равноправност народа“, наводи портал rodon.org.

Авантура надбискупа Цура

Владимир Платонов је на порталу portal-credo.ru 3. децембра 2003. године објавио како је „Ватикан успео да спречи нерегистровање Римокатоличке цркве“. Реч је, наиме, о чињеници да је тадашњи папски нунције, надбискуп Георг Цур имао задатак да на територији Русије створи три нове бискупије. Други задатак је био да се измени статус постојеће структуре, тако да бискупије воде надбискупи. Оба задатка је требало остварити, а да то власти и Руска православна црква прихвате.  Нунције је примењивао разна лукавства, нудио „поклоне и хуманитарну помоћ“, али није ишло. Када се Ватикан одлучио на акцију, уследио је оштар протест Руске цркве, а потом и Министарства иностраних послова. Догодио се дипломатски скандал, који је ионако ровите дипломатске односе Ватикана и Русије још више подрио. Резултат скандала је замрзавање дипломатских односа. Надбискуп Цур је постао „жртва“ на коју је Ватикан свалио сву одговорност и он је опозван. Но, Цур је ипак спасао Римску цркву у Русији од још већег скандала. Наиме, Цур је својим дипломатским вештинама издејствовао да не почне разматрање регистрационих докумената Римске цркве у Русији од стране руских власти. Проблем је био што се у Уставу Римске цркве говорило о регистрацији три апостолске администрације (бискупије) а промена статуса (ширење увођењем још три бискупије) захтевала је и промену Устава и пререгистрацију. Да су власти Русије ово узеле у разматрање, Римокатоличка црква би у овој држави остала на дуже време без регистрације, тј. не би била легална структура. Цур је убедио руске власти да то не раде… На крају, сам Цур је у једном интервјуу после опозива  изнео да није подржавао ризичне операције Ватикана у Русији, јер је сматрао да ће „резултат ове авантуре бити никакав, те да ће Римокатоличка црква од тога имати веће штете него користи“.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Vatikanska diplomatija je diplomatija NATO-a, diplomatija „osovine zla“ Vatikan-london-Njujork, koju je obnovila Trojka Regan, Tacer i Vojtila, za nastavak diplomatije Treceg Rajha. Za unistavanje drugih vera i civilixacija, za projektovanje 21.veka i stvaranje jedinstvenog imperijal-fasistickog ovozemaljskog poretka.




    0



    0
  2. …. добро је ако папа – шеф државе Ватикан жели преиспитивање – прво католичког прозелитизма и `наслеђа` политике Ватикана ?! Телу, колика је добробит, ако су му органи сукобљени ? Или, ако један велики умисли да је он Тело, па почне да `конзумира` околне ? Или `рука` која крене сечивом према венама друге руке ? И о томе, као и о духовном јединству говори Свето Писмо, као и о драговољном пастирствовању `стадом` ?! А каква је досадашња реалност ?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *