Почаст синовима Русије

Обновом Некропоља српски народ је одао пошту руској браћи − храбрим руским војницима који су положили животе за слободу Србије у Првом светском рату и истакнутим личностима Царске Русије које су после Октобарске револуције емигрирале у нашу земљу

Ако постоје чврста спона и доказ узајамне љубави и спремности на жртву двају народа, српког и руског, онда су то свакако некропољи, овај на Централном гробљу, највеће руско гробље изван граница земље, али, како је подсетио владика Јован Ћулибрк, и они свежи и нови, у Сарајеву и око њега, на којима почивају кости руских добровољаца. Прошле недеље у хотелу „Парк“ у Београду, поводом обележавања завршетка радова на обнови Некропоља планираног за 1. август 2014. године, одржана је међународна научна конференција под називом „Руски некропољ у Београду“. У организацији Фондације за обнављање, подршку и очување комплекса историјско-меморијалних споменика у Републици Србији „Руски некропољ“ ова конференција окупила је неке од најеминентнијих српских и руских историчара са циљем да научно осветле српско-руске односе у ближој и даљој прошлости. Модератори на скупу су били: проф. др Мира Радојевић и доцент др Милош Ковић. Уводна обраћања на скупу имали су: председник Почасног савета Фондације за обнављање, подршку и очување комплекса историјско-меморијалних споменика у Републици Србији „Руски некропољ“ др Ненад Поповић, амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Чепурин, епископ липљански Јован и протојереј ставрофор Виталиј (Тарасјев) старешина Подворја Московске патријаршије у Србији. У раду скупа учествовали су: др Ђорђе Ђурић, др Галина Шевцова, Елена Бондарјева, др Љубодраг Димић, др Људмила Кузмичева, мр Јекатерина Гавроева, др Владислав Пузовић, др Александар Кадијевић, Миладин Милошевић, Алексеј Арсењев, др Александар Животић, Јелена Межински-Миловановић, др Александар Никитовић, др Борис Милосављевић и мр Драгомир Анђелковић.

Централни мотив конференције био је Руски некропољ, највеће руско гробље ван територије Руске Федерације, које се налази на Новом гробљу у Београду, где се поред великог броја војника руске Царске војске који су положили животе за слободу Србије у Првом светском рату налазе и гробови истакнутих личности тадашње руске грађанске елите, које су после избијања Октобарске револуције емигрирале у Србију, оставивши неизбрисив траг у њеном културном, научном и духовном животу. Међу бројним великанима сахрањеним на Руском некропољу налазе се: Михаил Родзјанко, истакнута политичка личност Царске Русије и последњи председник Државне думе пре избијања Октобарске револуције; Николај Краснов, архитекта који је имао огроман утицај на данашњи изглед Београда, пројектујући зграде у којима се налазе Влада Републике Србије, Министарство спољних послова Србије, Народна скупштина Републике Србије и др; Михаил Алексејев, један од главних војних стратега тог доба и начелник Врховног штаба Руске армије за време Првог светског рата; проф. др Александар Игњатовски, оснивач Института за ендокринологију и декан Медицинског факултета у Београду; Нина Кирсанова, првакиња руског балета, касније шеф Балета Народног позоришта у Београду и оснивач Балетске школе „Луј Давичо“; Митрополит Антоније Храповицки, један од најистакнутијих теолога краја 19. и прве половине 20. века, ректор Треће руске духовне академије и првојерарх Руске заграничне цркве, као и многи други.

Подсећајући на континуитет односа двају народа, проф. др Мира Радојевић је навела да је, без обзира на све препреке и замке историје, Русија била једина велика сила која није ратовала против Срба, што такође припада оном дугом низу разлога због којих су српска национална осећања према њој снажнија и трајнија него према свим другим државама које се боре за светску доминацију.

„Размишљајући у тим оквирима, можемо рећи како је доста чврсто уверење Запада да је овај народ руска предстража на Балкану ипак засновано на историјском искуству и реалним проценама“, истакла је Радојевићева. Некропољ је, сложили су се са Ненадом Поповићем сви учесници скупа, симбол нераскидивог пријатељства српског и руског народа које траје вековима.

Руски некропољ се састоји од три целине: Иверске капеле, коју су подигли руски емигранти 1931. године у знак сећања на истоимену капелу која је од 1669. године красила Црвени трг у Москви, а 1929. порушили су је бољшевици; Меморијалног споменика руске славе, првог споменика на свету посвећеног руском цару Николају Другом, подигнутог 1935. године по пројекту архитекте Р. Н. Верховског; и парцеле са 755 гробних места где је сахрањено више од три хиљаде Руса који су за време Првог светског рата и после њега дошли у Србију.

[restrictedarea]

Русија обнавља историјску правду

Њ. Е. Александар Чепурин, амбасадор РФ у Србији

Данашња конференција се одржава у право време. Први светски рат је из многих политичких разлога био заборављен. Данас је Русија решена да се у пуној мери одужи својим заштитницима и обнови историјску правду и да рестаурира споменике војницима Првог светског рата.
Знамо да је Први светски рат почео глобалним потресима, у првом реду у Европи и не само у њој већ и у Руској империји и не само једном револуцијом. Мислим да Руски некропољ у Београду није само једно од великих руских гробаља у свету. Он је, као што је Ненад Поповић рекао, симболичка грађевина улепшана великим спомеником за два милиона војника Руске империје који су погинули за идеале слободе и независности целе православне цивилизације и споменик руско-српским везама и пријатељству.
Познато вам је да је на иницијативу председника Руске Федерације, захваљујући влади Русије, сарадњи са РПЦ и српским пријатељима и колегама, испуњен, рекао бих, историјски дуг. У овом тренутку су практично завршене реконструкција и обнова Руског некропоља са његовом духовном вредношћу − Иверском капелом.
Обновљен је Споменик „Спавајте ратни орлови“ у чијој је основи костурница руских војника који су погинули при одбрани Београда од аустријских освајача.
Они који су на овај или онај начин повезани са обновом, знају да је изискивала много духовних, финансијских и организационих напора. Зато желим да се посебно захвалимо руским и српским рестаураторима, архитектима, пројектантима и радницима, онима који су извршили веома тешке рестаураторске послове не само на очувању историјског изгледа већ и душе и покоја наших заједничких предака. На тај начин одајемо почаст великим синовима Русије.
Посебно се захваљујемо српском народу, нашим српским пријатељима који су реализовали не само конкретну помоћ него су учествовали и у прикупљању средстава у научноистраживачком раду да би реконструкција била обављена веома пажљиво и да би споменик био очуван као споменик културно-историјског наслеђа.
Он није само културно-историјско наслеђе Србије већ и Русије.
Желим да се захвалим и господину Поповићу за његове вишегодишње напоре у реализацији пројекта рестаурације Руског некропоља и за његов допринос у јачању руско-српских веза и пријатељства. Слажем се са њим да су, у неком смислу, споменик и сам процес његове рестаурације својеврсни симболички гест, један од знакова давнашњих и древних руско-српских веза.

Наш одговор на ревизију историје

Ненад Поповић

Прошли смо дуг пут од тренутка када смо пре више од четири године – заједно са садашњим председником Фонда „Россотрудничество“ Константином Косачовим и председником УО Руског фонда за обнову Некропоља Валеријем Рјазанским – започели овај пројекат, до данас, када се ближимо његовом завршетку.
Пројекат смо на самом почетку поделили у три фазе: израду пројектне документације, прикупљање новчаних средстава и извођење радова на обнови Некропоља.
И поред постојања снажне политичке воље и са српске и са руске стране да се Некропољ обнови, реализација овог пројекта, услед економске кризе, није се у сваком тренутку одвијала планираном динамиком.
Пролазили смо кроз тешке периоде, али ни у једном тренутку нисмо изгубили упорност и ентузијазам да овај пројекат приведемо крају. Нисмо изгубили упорност и ентузијазам јер смо били вођени снажном визијом која нас је све време подсећала на једно – да Некропољ није само обичан споменик културе од значаја за наше две земље већ да је Некропољ симбол нераскидивог пријатељства српског и руског народа које траје вековима.
Знали смо да обнављањем Некропоља обнављамо свест српског народа о томе ко су његови пријатељи и шта су ти пријатељи чинили за њега у прошлости. То је за нас била света мисија и зато је Некропољ морао бити обновљен.
Такође, обновом Некропоља, српски народ је обновио историјско сећање и одао пошту нашој руској браћи која су сахрањена на Некропољу. С једне стране, храбрим руским војницима који су положили животе за слободу Србије у Првом светском рату и с друге стране, истакнутим личностима Царске Русије које су после Октобарске револуције емигрирале у нашу земљу, где су оставиле неизбрисив траг у њеном културном, интелектуалном и духовном животу. Желим да истакнем значај овог пројекта из још једног разлога – овај пројекат реализујемо у години великог јубилеја, када се обележава сто година од почетка Првог светског рата.
Први светски рат је најочитији пример колико је велико и чврсто пријатељство српског и руског народа.
У периоду када је за Русију било најнеповољније, упркос економској и војној слабости, али и унутрашњим проблемима, Русија је − да би заштитила Србију и спречила њено уништење − објавила рат двема тадашњим суперсилама, Немачкој и Аустро-Угарској. Тим чином, који се догодио пре сто година, Русија је показала колика је њена љубав према братском српском народу.
Данас, сто година касније, симболично, Србија и Русија заједно обнављају споменик који сведочи о тој љубави и шаљу поруку свету да ће наши народи увек стајати раме уз раме у борби против зла као што смо то чинили у Првом и Другом светском рату.
Ово је наш одговор на очигледну ревизију историје коју, у освит обележавања стогодишњице од почетка Првог светског рата и 70-годишњице од завршетка Другог, спроводе поједине државе. Та ревизија историје опасна је не само због тога што искривљује историјске чињенице, правећи од џелата жртве и обратно, већ и због тога што води ка ренесанси идеје фашизма, која своје отелотворење данас има у фашистичком покрету који кроји нови државни поредак у Украјини.
Као последица повампирења фашизма у Европи, данас, као и пре 70 година, у Украјини се спаљују живи цивили по налогу неких нових „бандераша“.
Свет не сме да затвара очи пред овом појавом, већ мора оштро да је осуди и да се од ње огради како се ужасна прошлост Првог и Другог светског рата никада не би поновила.

Не чуди што је 1914. Русија тако одлучно стала иза Србије

Доцент др Милош Ковић, Филозофски факултет Универзитета у Београду

О руско-српским везама може се говорити бар од Светог Саве, од оног чувеног разговора Растка Немањића са руским монахом, непосредно пре бекства на Свету Гору. Светосавска, аутокефална црква и вера у култове Светог Саве и Светог кнеза Лазара већ у позном средњем веку и у добу Пећке патријаршије (1557−1766) биле су оне специфичности по којима су се Срби разликовали од других народа. По њима су их и Руси препознавали. У добу Ивана Грозног, унуке Ане Јакшић, у московском Архангелском сабору на фрескама се приказују Свети Сава, Свети Симеон и Свети кнез Лазар. Тада се саставља „Цар књига“, огромна историја света у којој се, опет, посебна пажња придаје Светом Сави и Косовској бици.
Важан дисконтинуитет у историји руско-српских веза донео је 18. и рани 19. век када су реформе Марије Терезије и Јосифа Другог, потом и деловање Доситеја Обрадовића и Вука Караџића скренули културну оријентацију Срба од Русије ка Средњој и Западној Европи. Вера и култови постепено су престајали да буду извор националног идентитета. На њихово место су, у духу просветитељства и романтизма 18. и раног 19. века, дошли језик, па и слободна воља појединца да сам изабере своју припадност. Вера је, у духу модерних европских идеја, постала приватна ствар. Био је то пут који је, од Доситеја и Вука до Јована Цвијића и Јована Скерлића, водио у југословенство и у последично удаљавање од Русије и православља.
Но, и Доситеј и Скерлић, убеђени западњаци, у спољној политици заговарали су ослањање Србије на Русију. Српски интелектуалци врло рано су разумели где се прва подршка могла пронаћи. Сви највећи српски државници 19. века завршавали су каријере као русофили. Илија Гарашанин се од Француске постепено окретао ка Русији, Јован Ристић од Аустро-Угарске ка Русији; само је Никола Пашић целог живота био доследни русофил.
Србија је, једноставно, настала као једна од последица стратешког покрета Русије ка Југу, ка Цариграду и Средоземном мору. Кроз 19. век Русија је била савезник Србије, са тренуцима узајамних разочарања, па и непријатељстава; са Британијом је било управо супротно. Аутократска Русија била је главни заштитник борбе балканских хришћана за слободу и стварање сопствених националних држава; либерална Британија била је савезник шеријатског Османског царства. Царистичка Русија подржавала је Народну радикалну странку, која се борила за демократију и самоуправу; Британија и Аустрија стале су иза аутократских намера краља Милана Обреновића. Зато и не чуди то што ће златно доба српске демократије од 1903. до 1914. бити и време најизразитије српске русофилије. И не чуди то што је судбоносне 1914. године Русија тако одлучно стала иза Србије; ниједна земља и владар нису толико задужили Србе, као Русија и цар Николај Други. Тим више ако знамо какву су страшну жртву за то поднели и Русија и цар и цела његова породица.

[/restrictedarea]