Откривање заборављеног Балкана

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Парадоксални „учинак“ украјинске кризе: најмоћније земље Запада, свака на свој начин и из сопствених стратешких интереса, напрасно су заинтересоване да „ојачају стабилност“ трусног балканског тла 

Пољски премијер Доналд Туск покренуо је иницијативу да се све балканске земље хитно приме у Европску унију. Добри познаваоци међународне политичке сцене препознали су у тој напрасној заинтересованости и великодушној бризи за „периферну (по значају) европску периферију“ „амерички рукопис“. И стратешки интерес.
Уследила је немачка контра: канцеларка Ангела Меркел је, готово на препад, у згуснутом календару метеоролошки најављеног врелог, а ипак варљивог лета упланирала неколико важних скупова, од јуна (крај месеца) до августа, на које ће позвати високе званичнике, премијере, шефове дипломатија, министре привреде балканских земаља.

Суревњивост моћних: У оптицају је, иза сцене, како се чује, државничка суревњивост моћних: водећа сила европске фамилије није баш расположена да препусти примат и у сопственој кући Сједињеним Америчким Државама. Пријатељства и савезништва су једно, интереси нешто, ипак, друго.
Иако економском кризом начети, ни Италијани нису без (наглашених) политичких амбиција: осокољена успехом на изборима за Европски парламент, влада премијера Матеа Ренција жели да искористи прилику коју јој пружа улога председавајућег у Европској унији (преузимају„штафету“ на краткој, полугодишњој стази од Грка првог јула) како би с „балканском картом“, после дужег времена, политички профитирала на европској сцени.
[restrictedarea]

Европа у Београду: Иако ће још много воде протећи (све мање плавим) Дунавом пре него што се Србија нађе у Европи (Европској унији) Италијани су решени да „Европу доведу у Београд“, прецизирао је, не без политичког патоса и самоуверености, италијански амбасадор у Београду Ђузепе Манца. Њихова намера је, наиме, да већ на јесен одрже седницу Савета за проширење Европске уније у Београду. Историјски преседан, кажу: ово тело, састављено од представника свих двадесет осам чланица Европске уније, које заседа сваке седмице у Бриселу, први пут ће то учинити у једној земљи која је још само кандидат за улазак у европску фамилију.
Звучи парадоксално: балкански „точак замајац“ и напрасно откривање готово заборављене европске периферије, покренула је индиректно, али снажно, и превентивно, драматична украјинска криза, чије су размере и последице још неухватљиве. Криза која је донела на европску и међународну сцену читав низ неочекиваних и радикалних заокрета.

Најмоћнији Србин, најмоћнија Немица: Иако су мотиви и побуде већ споменутих актера који су, наједном, заиграли на „балканску карту“ различити, у главној ствари се своде на исти аргумент: у ситуацији кад злослутно кључа на разним странама, од сиријског грађанског рата што улази у четврту годину, офанзиве џихадиста у, после америчке агресије, хаотичном Ираку до конфликта у Украјини чије се решење не назире, веома је важно додатно стабилизовати трусно балканско тле.
У тај контекст и оквир, пала је и берлинска премијера српског премијера Александра Вучића, која је стицајем различитих околности, укључујући, дакако, и његов лични политички капитал који је у све то унео (одрешит, енергичан, одговоран, поуздан, човек од речи, што у очима немачких званичника има високу цену) била просто „осуђена“ и предодређена на неспоран успех.
Директор Фондације „Конрад Аденауер“ Хенри Боне, а Фондација говори у име владајућих конзервативаца, Вучићев позив, директно од канцеларке, да дође у Берлин, кратко време после премијерског „устоличења“ ставио је непосредно у „украјински контекст“.
Интерес Немачке је да Балкан (Западни) приближи Европи, зато што је њен превасходни интерес „стабилност“: догађаји у Украјини су показали колико је важно имати поуздане партнере и отворену размену мишљења да би се осигурала стабилност у Европи.
Окретање новог листа
Вучићев сусрет с Меркеловом могао би заиста, иако с таквим проценама и оценама, „опомиње“ животно и професионално искуство аутора ових редака, није упутно хитати, да представља „окретање новог листа“ у политички осетљивим, не само последњих година, немачко-српским односима.
Сам Вучић је био, неуобичајено за искусног политичара и државника, наглашено еуфоричан: чинило се да је, пролазећи, с очигледном стрепњом, коју такође није прикривао, кроз велика берлинска врата, прошао кроз тријумфалну капију.
По природи наглашено уздржана, Меркелова има заиста разлога да буде задовољна: никад је, колико нам је знано, неки њен гост таквог ранга (новински извештачи нису пропустили да подсете како се радило о сусрету „најмоћнијег Србина и најмоћније Немице“) није јавно засуо таквим хвалоспевима.
Гост је напустио Берлин просто очаран Меркеловом: никад, каже, није имао прилике, а срео се с великим бројем државника, да разговара с личношћу њеног формата. У том усхићењу важну улогу играле су две чињенице: немачка канцеларка, запамћена на овој страни по уздигнутом (претећем) кажипрсту и ултимативном испостављању захтева (углавном малерозном Тадићу) говорила је овом приликом „толико лепо о Србији“ и – није испоставила ниједан нови захтев.

Захтеви којима није „истекао рок“: Није, дакако, морала да тиме квари расположење озареном госту: оним старима и резолутно формулисаним захтевима, који су Београду такође резолутно саопштени, није „прошао рок“.
На то је подсетио немачки амбасадор у Београду Хајнц Вилхелм. Кључно за „нови квалитет“ немачко-српских међудржавних односа, који се „заснивају на поверењу“, биће настављање дијалога с Приштином, а „кључ“ за то „кључно“ је да Београд не омета Приштину не само у европским интеграцијама него ни чланство Косова у Уједињеним нацијама.
За Берлин, кад је реч о овом последњем, односно о „пуној нормализацији односа“, најбоље је по „немачко-немачкој формули“: две државе (тада) подељене Немачке се формално и званично нису признавале, али су и једна и друга располагале „столицом“ у светској организацији.
Ако је, иначе, игде на Западу могао да наиђе на разумевање, макар то разумевање не пратило и уважавање, званично становиште у украјинској кризи – признавање украјинског државног суверенитета, одбијање да се учествује у „кажњавању“ Русије − онда је то на берлинској адреси: немачко друштво и политичка јавност су оштро подељени кад је реч о односима према Москви.

Рискантни Штајнмајеров заокрет: Чак и они „најратоборнији“ међу немачким политичарима и министрима (шеф државе Јоахим Гаук, министарка одбране Урсула фон дер Лајен) који су „прецртали“ Русију као партнера, не би је хтели за непријатеља. Не само због чињенице да се у овако „премреженом свету“, по речима већ споменуте министарке, у многим његовим деловима ништа не може решавати без Русије: нигде као у Немачкој није готово физички опипљив страх од повратка Хладног рата. Из разумљивих, и драстичних разлога: оштра граница два политички, идеолошки и војнички супротстављена блока дубоко и болно је засецала у само ткиво подељене Немачке.
Шеф дипломатије, социјалдемократа Франк Валтер Штајнмајер, нашао се, иначе, на (жестоком) удару својих веома угледних и још утицајних страначких колега, међу којима су и два бивша канцелара, Хелмут Шмит и Герхард Шредер, због заоштравања става према Русији.
Критикујући његов „тврди курс“ према Москви у украјинској кризи, они оптужују Штајнмајера, који је некада важио за „русофила“ међу немачким политичарима, прелазећи „стазу“од срчаног протектора снажних партнерских односа с Москвом до критичара Путинове политике, да утире пут новом хладном рату и гаси тековине чувене (Брантове) „источне политике“, која је све до сада, означавала „најсветлије странице“ немачке социјалдемократије. Политике која је већ четири деценије изузетно важна за идентитет најстарије (више од век и по) немачке политичке странке.

Гаук звецка оружјем: Под теретом тих критика, на које јавно не одговара из обзира и респекта према тако звучним именима, увек смирени и рационални Штајнмајер почиње да губи нерве: на једном предизборном скупу (Европски парламент) готово запенушено се окомио на групу слушалаца која није делила његова становишта. Снимак са тог скупа, с министром „ван себе“, постао је хит на (интернетским) друштвеним мрежама.
Утицајни „Шпигл“ настоји да га (од)брани, тврдећи да Штајнмајер управо покушава да спречи нови хладни рат. Упозорава, међутим, да ће успех спољне политике садашњег немачког шефа дипломатије (био је то и у првој, такође коалиционој влади Ангеле Меркел) зависити од тога да ли ће успети да „конципира нову источну политику“.
Шеф државе Јоахим Гаук се побринуо за нова политичка узбуђења и контроверзе. У ситуацији кад се свет на многим местима претвара у „буре барута“, Гаук маше шибицама и звецка оружјем. Гаук је у једном радио- интервјуу поновио и заоштрио проблематичне тезе које је први пут саопштио на последњој Минхенској конференцији о безбедности (о чему је „Печат“, иначе, писао) да Немачка треба да изађе из „пацифистичке спутаности“ и сенке и учествује у војним (ратним) операцијама „тамо где је то потребно“ како би се заштитила људска права и животи недужних.
На председникове изјаве жустро су реаговали опозициони политичари (најоштрије представници левице, упозоравајући шефа државе да се „људска права не успостављају бомбама) али и они на власти, из редова коалиционих социјалдемократа.
Кад је реч о скуповима у „немачкој режији“, споменутим на почетку овог текста а који се тичу Србије и Балкана, 30. јуна у Берлину ће бити одржан први Форум Немачка – Србија (треба да га отвори министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер) за 27. јули планиран је састанак шефова држава и влада Југоисточне Европе у Дубровнику, а месец дана касније, 28. августа, Меркелова очекује у Берлину балканске премијере, шефове дипломатије и министре привреде. „Шлагворт“ за ове скупове дала је, примећује се у немачкој престоници, украјинска криза и стратешки интерес Немачке да учврсти ионако снажне позиције на „немирном Балкану“.
[/restrictedarea]