Почетна / Документи / Одломци из Дневника – РАЗЛОЗИ ДОЛАСКА

Одломци из Дневника – РАЗЛОЗИ ДОЛАСКА

Пише Милован Данојлић

Везаност за матеру-хранитељку код мене је нагонска и неодољива. Са првим пролећним данима узнемири ме њен зов

Најпре, пет сати окапања на париском аеродрому. Воз из Поатјеа стигао прерано, авион за Београд полеће у касне вечерње сате. „Ефективни лет“ траје два сата и петнаест минута. Томе треба додати непроспавану ноћ изазвану  претпутном грозницом, три сата брзог воза, садашње дреждање, те лош и кратак сан који ме, прве ноћи, чека у београдском стану. Кад се све узме у обзир, на путу ћу провести не два сата, него два дана. Симплон-експрес је, некада, био бржи.

Пет сати смуцања и глуварења. Појео сендвич, реда ради; попио пиво пошто су га сви око мене, за шанком, пили. У томе прођоше првих петнаест минута. Шта сад? Књига, које се повремено лаћам, не пристаје на читање из досаде. Остаје ми да се, голорук, носим с временом; да га, измрцварено честим узлетањима авиона, убијам. Ово, опустошено поподне као да не припада мом животу; као да ће ми га, при свођењу биланса, надокнадити, и продужити, за оволико, боравишну дозволу на земљи. Сати посвећени бесловесном току трајања изузети су из стварног живота. Они су мера недосежних дубина ништавила, а ја, на аеродрому, нисам слободно и самосвесно биће, него предмет који чека да га региструју, утоваре и истоваре. И још ће бити добро ако не дође до катастрофе која, у авионском саобраћају, увек виси у ваздуху. Са том могућношћу сам се, купивши карту, кукавички помирио.

Та апстрактна аждаја, звана Време, коју у свакодневним приликама како-тако кротимо и уљуђујемо, у аеродромској пустоши сасвим подивља, искези зубе на огласним таблама. On time. Каквог смисла, у  безвремљу, имају те две речи?

*

Седим у близини пункта за контролу ручног пртљага. Путници налећу јатимице, ужурбани и уплашени, скидају ручне сатове, одлажу наруквице и огрлице, фотоапарате, мобилне телефоне и лаптопе, распасују каишеве, изувају се, и, с рукама увис, пролазе  кроз довратак. Још само да их скину до гаћа па да, као сукривци светске терористичке завере против чедног Запада, осете узвишену величину људске судбине. Методично понижавање милионских путујућих маса је задивљујући успех заговорника шеријатског права, споредна штета њихове самоубилачке борбе против модерног Сатане, у име традиционалног шејтана.

[restrictedarea]

*

Најзад, у завичају.

Олуја ми је оборила орах иза куће, пао је десетак сантиметара од ивице крова. У паду је закачио недавно засађени планински јавор. Некако сам га подигао и учврстио за два коца, рекао бих да се опоравља од ударца.  Настрадало је и неколико шљива, једна липа и две јабуке, а двокрака јела, висока тридесетак метара, коначно се осушила. Несрећу су доживели они у равници. Ми, у брду, прошли смо добро.

У петак одох до Љига, да се снабдем намирницама. Главна улица врви од света, аути се с муком мимоилазе. Живи се, и у Кризи. Они, којима је тешко, не излазе на улицу.

Приђе ми један, познат из виђења, и весело повика:

„Миловане,  зашто долазиш овамо? Овде ти је жива пропаст, овде нема… ништа!“

Смешка ми се, смешкам се и ја њему, и тако се разиђосмо. Он, без сумње, процењује ситуацију по политичким и економским мерилима, дакле, рационално, док су моји пориви ирационални. Ја сам везан за ово „ништа“, не умем да се отргнем од „пропасти“: како знам за себе, живим у њој. Разлог доласка дао је гастарбајтер упитан где се боље живи, код нас или у Немачкој:

„У Немачкој је боље, а у Србији је лепше.“

На сваком је да одлучи до чега му је више стало, до лепоте или до материјалних удобности. Та два избора тешко је ускладити. Није све у хлебу, кад има хлеба; а кад га нема, онда јесте. Има нас који смо, на рођењу, усвојили  ветропирасту рачуницу.

Реч рачун, ако ме памћење добро служи, испилила се из акузатива именице ratio. Сваки је рачун рационалан, али се ту, понекад, појављује и она мистична константа К, без које је резултат кус. Исправно рачунање омогућује физички опстанак, а тајанствена константа даје смислену лепоту егзистенцији. Најслађа је смеша, али ју је тешко угодити.

*

Преглед карата у градском аутобусу, на линији 18. Госпођа у извесним годинама спори се, око нечега, са контролором кога не задовољавају њени аргументи. Напослетку, прегледач одмахне руком, и остави је на миру. Аутобус стаје, жена излази, и на тротоару објашњава  случајним слушаоцима:

„Лепо му кажем да немам, немам за шта леба да купим, али не вреди говорити. Навалио ко мутав. Карту, карту, па карту… Недоказан човек!“

Ето, мислим, зашто сам дошао… Због дечје простодушности и разоружавајуће искрености  ове Београђанке.

*

И, још, због земље.

Волим земљу, да. Притом не мислим на истоимену планету, ни на копнена пространства, ни на државу. Волим овај комад земљишта који ми је допао на чување и одржавање. Од њега, разуме се, немам опипљиве користи, али ме испуњава тихим задовољством. Првог дана дао сам се на заснивање баште. Како сам лупио мотиком у земљу, усправио сам се у својој некадашњој висини. Само додиривање земље је окрепљујуће. Њени мириси упућују на предисторијска хиљадугођа, на минерално здравље тла. Како то већ бива у платонској љубави, и ова веза се своди на гледање, обожавање, мирисање и удисање. Не верујем да од оваквих заљубљеника земља добија оно што јој је потребно. Да сам остао на селу, био бих лош пољопривредник, и моја непримерена љубав би се с временом изокренула у мржњу.

Везаност за матеру-хранитељку код мене је нагонска и неодољива. Са првим пролећним данима узнемири ме њен зов. Похитам, да јој се нађем у помоћи. Заборавим да узмем рукавице, мрвим бусење, израњавим дланове, и прсти ми, ноћу, болно бриде.

У Француској имам ар и по окућнице, у Шумадији хектар и по, под шумом и запуштеним воћњаком. Оно мало баште, у  Пуатуу, показује се као права мера мојих могућности и потреба. Више од тога ни у родном селу не успевам да обрадим. У Француској је земља плоднија, у Србији лепше мирише. Мириси су једна од чудесних загонетки природе; треперење ароматичних честица се дешава на граници материјалног и нематеријалног света. На њих је упућено посебно извежбано чуло; без њега, можда, они не би ни постојали. Јава има утврђену цену; снови су бесцени.

*

Један мој другар, склон коришћењу стилске фигуре зване хипербола, изложио ми је необичан трошковник зелене салате одгајене у сопственој башти, удаљеној педесетак километара од Београда. Кад се урачуна оно што је дао трактористи да пооре, искашика и повлачи  земљиште − реч је о „чашћавању“ сељака из комшилука, а ту ваља бити широке руке! −  и кад се дода цена природног ђубрива, те прехрана вештачким гнојивом, плус семе и расад, честа путовања у село зарад заливања, па две цистерне воде у јулу, кад је бунар осегнуо, и други ситни издаци, излази да га је једна главица зелене салате коштала  око 500 евра! Иако се код нас еври, и на речима и у промету, расипају лакше него у Европској унији, ова калкулација ми се учинила невероватном. Ствар постаје схватљива ако се узме у обзир да је неуки баштован стигао да убере само две главице путерице. Остале су преко ноћи оматориле, ижђикале и процветале, лист им се стврднуо, и толико се осамосталиле, да су постале нејестиве.

Економска рачуница је, још једном, испала катастрофална, али је зато психолошка добит била несумњива. У два или три обеда човек је уживао у својој салати, одгајеној у сопственој башти, а то, ваљда, вреди пишљивих хиљаду евра!

Што се мене тиче, ове године сам се унапред помирио са могућим разочарањима и губицима. Уживао сам док сам сејао и расађивао, обновио сам додир са земљом, а остало је у власти небеских сила.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!