Почетна / Документи / Одломци из Дневника – ПОНОС ПОНИЖЕНИХ

Одломци из Дневника – ПОНОС ПОНИЖЕНИХ

Достојанство малог народа, као и његових појединачних припадника, непрестано је угрожено. У отпору понижених, међутим, ваља држати меру, па одбрамбену гордост заменити господском скромношћу. Бити арогантан према силнику није грех, сем што нас бахатост и саме осиромашује и унижава

Недавно, за време авионског лета, заподенух разговор са суседом, дипломатским саветником на служби у једној од осамостаљених  јужнословенских  република. Air-Serbia послужује и виски, што дреши језик. Овамо-онамо, дођоше на ред балканске прилике, народи, људи и њихови односи, па ми сапутник  повери шта мисли о Србима. У две речи: све најгоре. С једне стране, презире нас због кукавичлука и удвориштва  према владама које су нас, колико јуче, бомбардовале; с друге стране, ужасава га наша ароганција. Нисам му противречио, мада се удвориштво и ароганција, бар кад су у питању здраве особе, искључују. Биће да је понизно држање запазио код једног дела наших управљача, а бахатост код појединаца без државничких одговорности, па је од тога направио коктел који му годи. Узрочно-последична веза између те две врсте понашања премашује његову моћ  расуђивања. А она је очигледна: колико се једни подастиру и грбе, толико су други принуђени да дижу главе. Тако, да не оде све дођавола.

Врли синак једне од пет-шест великих сила, он на овим просторима  није очекивао дрскост  у  општењу. Тамо где службује Срби су мањинска група, губитници у рату, а наступају као да је цео свет њихов! Шта они замишљају? Скромно владање страним језиком којим смо се служили давало је његовим оценама ружну оштрину; уместо нијансираних судова пљуштале су грубо упрошћене пресуде. У његовим речима било је свега, сем дипломатске одмерености. Не знам зашто – можда због књиге коју сам читао? −  проценио је да преда мном може отворити рањено чиновничко срце и изручити  оно о чему, као дужносник, на послу, целе године ћути.

Кад му, пред слетање авиона, готово успут, рекох да сам и ја Србин, он се нађе у гадном сосу. Удари да се, чиновнички јадно и љигаво, извињава. Није он све баш тако мислио, има он међу Србима и једног пријатеља (другосрбијанца, ваљда). Би ми га готово жао. Још један наш недостатак: олако праштамо.

 

*

Пре  више од тридесет година имао сам донекле  сличан сусрет  са аташеом за штампу једне друге западноевропске земље. Водио сам „невладин“ Одбор за заштиту слободе стваралаштва и он ме је, претпостављам због тога, позвао на ручак. Нашли смо се на полуспрату хотела „Москва“, у невеликом салону. Бираним речима, пожалио  ми се на наш, одбојан однос према странцима, посебно према трудбеницима Седме силе:

„Видите, у осталим републикама примају нас раширених руку, једино су у Србији неповерљиви. Није у питању режим, код Срба има још нечега…“

[restrictedarea]

Има, још од јесени 1944…

Разговор је запињао, нисмо се „мирисали“. Како објаснити неповерљивост нашег по природи отвореног и гостопримљивог света? Па и ја сам га, не знам зашто, гледао испод ока, у очекивању да се ручак што пре заврши.

У једном тренутку аташе помену Ђиласа, писца који је, после вишегодишње робије, живео у кућној изолацији.

„Хоћете ли да га упознате?“, упитах га.

„Немојте, молим вас. Ми избегавамо везе са дисидентима. Знате, кад неког нашег дипломату протерају из које земље Источног лагера, то му се пише као позитиван поен у каријери, а ако неког истерају из Југославије, то дође као радни прекршај.“

Дотле је ишла западњачка подршка Брозовом самовлашћу.

А спољашњи надзорници тог поретка су се чудили, па се и данас чуде зашто смо према њима неповерљиви и набусити.

 

*

Ни ја не волим ароганцију, а док сам слушао авионског сапутника, постаде ми драга. Порок се, у неким околностима, преобраћа у врлину над  врлинама.

У земљама Трећег света − а ту, јао, можемо уврстити и нашу − западњак се и даље понаша као колонијалиста. У епоси либералног капитализма и потрошачког пијанства његови су адути бројни и необориви. Положај им ојачава и богата, општепризната културна баштина коју, и кад нису њоме овладали, присвајају по  праву бочних наследника. Према свима који не улазе у Клуб изабраних  (Г-8, или како се већ зову) они се држе  као   државни опуномоћеници међу домороцима. То им право урођеници, углавном, признају. Тек понеко, понегде, не прихвата улогу. У такве, кочоперне мале народе, спадамо и ми. И то је, уз нешто изнуђене неваспитаности, извор „ароганције“ на коју се жале апостоли Новог светског поретка. О нашем слободољубљу, о нашем осећању самопоштовања, углађени господичићи ништа не знају, или неће да знају. На светској берзи те се вредности слабо котирају. Завидна материјална развијеност, чак и у времену Кризе, ударила им је у главу, опила њихову медиокритетску таштину. Онај ко не држи корак достојан је мање-више отвореног ниподаштавања. Таква су мерила епохе у којој је појам културе изједначен са масовном забавом и потрошачким задовољствима. Апсолутна превага економије одстранила је са хоризонта важност духовне баштине чак и великих народа и цивилизација као што су Јапан, Кина или Индија. Ко би се, код таквог стања ствари, обазирао на нас мале?

Чисто културно становиште, које је у 19. веку бранио Ј. В. Гете, у међувремену је превазиђено и одбачено. Гете је уздизао нашу народну поезију не због Срба, него због њеног доприноса духовности људске расе, због  њеног универзалног карактера. Она се уклопила у његову визију светске књижевности (Weltliteratur); у тој целини је и наш глас нашао меру и одјек. Марко Краљевић је, за вајмарског мудраца, „сурови одраз Херкула и Рустана“, човек  „безмерне снаге, непоколебљив у својим одлукама“. Наше песме  одликује „чист и племенит језик“, у излагању „нема збрке, оно је јасно од почетка до краја“, што се не може рећи за немачке песме, „по форми грубе и садржински неспретне“. За  Гетеа је  пресудно  духовно изграђивање људске врсте, и ми смо, на једном ограниченом простору, принели вредан улог, и поред материјалне неразвијености и цивилизацијске заосталости, могли смо равноправно учествовати у просветљавању ума и душе, по гетеовским схватањима. Велики Европејац и грађанин света, он је нашем народном певању дао предност над немачким. Довољно је простора у филозофији, музици, лепој књижевности и сликарству на којем ће се његови сународници потврдити. Култура је понос човекове судбине. Она се рађа у националним границама, а тежи безмерју. Свака, па и наша.

 

*

Ко је, данас, вољан да уопште разматра ову димензију народне судбине? Џез и црначка пластика су, после  Првог светског рата, доживели тренутак славе: помодни талас је дошао и прошао на маргини колонијалног господарења. Тло на којем су та остварења настала остало је тамна непознаница. За колонијалистичком надменошћу повео се и део светске   интелектуалне елите. Х. Л. Борхес негде рече да се културна историја света  сасвим лепо даде замислити и без Африке. (Утолико лакше после пљачке египатских споменика смештених, данас, у Паризу и Лондону). В. С. Нејпол, у једној књизи коју сам поодавно читао, са дивљењем  приказује америчко бомбардовање неке пацифичке државице, упоређујући хеликоптере са насртљивим комарцима. Писци су, хиљадама година, били са бомбардованима; од рата у Вијетнаму, почели су, изгледа, прелазити на страну јачих.

Што се нас тиче, већ смо изложили руглу Косовски мит и небеско опредељење цара Лазара, у нади да ћемо се, тако, брже укључити у обездуховљену светску пустару.

Достојанство малог народа, као и његових појединачних припадника, непрестано је угрожено. У отпору понижених, међутим, ваља држати меру, па одбрамбену гордост заменити господском скромношћу. Бити арогантан према силнику није грех, сем што нас бахатост и саме осиромашује и унижава.

Бивши колонизатори слабо познају слободољубиву и достојанствену сиротињу.

Отуда неспоразуми.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *