Почетна / Колумне / Нови (ЕУ) макартизам

Нови (ЕУ) макартизам

Пише Драгомир Анђелковић

„Случај Нистад“ или о цензури и репресивном сузбијању неподобних мишљења на наводно демократском Западу

Када групе наоружаних јуришника упадну у државне институције а њихови политички експоненти преузму власт – то је несумњиво државни удар. А када потом самопроглашени властодршци почну да спроводе крваве војно-полицијске акције против дела становништва своје земље које није спремно да прихвати последице преврата – у питању је гнусни терор, а не борба за демократију и грађанска права. Све то је очито! Ипак, у земљама које се толико хвале својом демократском традицијом – па и своје вредности у виду некаквих „европских стандарда“, као неизбежну лествицу ка „бољитку“ ма које врсте, нуде свима који желе да се уздигну на цивилизацијској лествици – као да се све то превиђа. Штавише, недалеко од међа ЕУ, тј. у вези са Украјином, у доминантној медијској сфери европских држава, не да се толеришу већ се и хвале они чије понашање би било свестрано осуђивано да се налазе негде, примера ради, у Африци. С друге стране, гро јавности преко тога прелази, као да се ништа необично не дешава. Као да извртање истине никоме не боде очи. О чему се ту ради?

 

БРИСЕЛСКА „ПОТЕМКИНОВА ДЕМОКРАТИЈА“ Јасно је да евроатлантски центри моћи контролишу готово све утицајне медије у земљама ЕУ, односно у својим рукама држе друге полуге обликовања јавног мњења. А да је медијскопропагандно поље у наше доба од кључног политичког значаја, не треба  ни говорити. Ко на том простору има доминацију, тај игра прворазредну улогу у вези са вођењем земље и наметањем својих ставова. Остали су тешко хендикепирани и осуђени на статус политичке икебане.

Политичка сцена већине ЕУ земаља донекле подсећа на пољску партијску констелацију пре рушења Берлинског зида. Тамо је уз Пољску уједињену радничку партију (комунисти) и тада постојало још неколико странака, али њихова улога је била да статирају како би постојао привид вишепартизма. За другачије политичко деловање нису имале могућности. Што се тиче актуелног европског склопа земља које се толико диче својом демократијом, ту су ствари нешто, али не и суштински другачије. Увек има неколико странака са евроатлантским благословом, које се стварно надмећу за власт и за то им се даје одговарајући простор.

На основу тога се стиче утисак да цвета демократија. Но, постоје и многи са другачијим опредељењима, а њима се тек допушта да се шуњају по ободима медијске арене. Међутим, и у таквим, крајње неравноправним околностима, могућа су изненађења. То смо видели и на недавним изборима за Европски парламент. Пре тога се дешавало да на националним нивоима неподобне партије чак постигну такве резултате да постане реално њихово озбиљно партиципирање у власти. Тада наступа екстерно (ЕУ) анулирање последица „непожељног“ изјашњавања грађана, односно компензовање неспособности владајуће мондијалистички настројене елите на нивоу појединих земаља да ствари држе под контролом. Циљ је да политички токови и јавно мњење остану у евроатлантском кориту и он је до сада успешно постизан.

[restrictedarea]

СКРНАВЉЕЊЕ ИСТИНЕ Све речено знамо. Ипак, вероватно довољно нисмо свесни до које мере је, ради одржавања описаног стања, у Европској унији створена опресивна друштвенополитичка атмосфера, која поготово долази до изражаја када се ради о важним геополитичким интересима евроатлантске владајуће „породице“. До неке тачке постоји претварање да се уважавају права појединаца и негују постулати демократског друштва, али када се пређе црвена линија, све се оголи. Онда када је у јеку битка за нешто до чега је стало поменутој „елити моћи“, прибегава се недвосмисленом прогону неистомишљеника. Да је тако, можемо лепо да видимо и на основу актуелног случаја Бјорна Нистада.

Тај норвешки политиколог и историчар – специјалиста за Русију и између осталог, аутор две запажене књиге о спољној политици Руског царства и СССР-а – од избијања украјинске кризе настоји да јавности своје земље објасни (гео)политичку суштину збивања на европском Истоку. Превратнике је називао именом које им припада а оно што раде на југоистоку државе, над којом су узурпирали власт, недвосмислено третира као покушај геноцида над сопственим народом. Због свега тога апеловао је на владе чланица ЕУ да повуку из Кијева своје амбасадоре уместо што подржавају варварски поход на Исток НАТО легија из сенке.

Какав је одговор Нистад добио у вези са предлозима које је дао? Не само што му је скоро преко ноћи драстично ограничен приступ средствима масовног информисања и тако отежано да грађанима Норвешке, изложеним медијском антируском хипнотисању, представи истину већ је недавно – како пише угледни московски лист „Известија“ – због његове проруске делатности, „невидљивом руком“ власти, муњевито прекинут циклус предавања о руској историји и култури, који је држао на Универзитету у Ослу. Одједном, скоро сва врата образовних, културних и медијских институција у Норвешкој за њега су постала херметички затворена.

Како норвешки публициста тумачи, ради се о томе да се његовим својеврсним остракизмом шаље порука свима који увиђају шта се у вези са Украјином заправо догађа да ћуте и гледају своја посла. Онај ко у научној, медијској и свакој другој сфери од значаја за обликовање ставова јавности учини било шта што је у колизији са интересима владајућих евроатлантских структура треба да зна да не само што ће му простор за јавно деловање бити ограничен већ ће бити и одсечен од разних фондова, па и посао који обавља може да му буде угрожен. Сигурно, Нистад није једини који схвата ствари међу онима иоле упућеним у поменуту материју. Отуда, да се озбиљније не би нарушила геополитички подобна унисоност заснована на лажима, брзо се прибегава репресији и застрашивању.

ОЕБС, ЦЕНЗУРА И РЕПРЕСИЈА Широке медијске слободе и опсежна јавна расправа у ЕУ наизглед постоје. Али као што смо видели, то су само „Потемкинова села“. Демократске кулисе подразумевају да се све одвија у оквирима одобреног сценарија. Педантно се сузбија сваки покушај његовог нарушавања. Ко се усуди да озбиљније искорачи ван сцене за извођење лажног демократског плеса – не рачунајући пар стигматизованих сајтова и новина где се прави плурализам допушта ради привида – суочава се са озбиљном одмаздом. Додуше, не формално, већ суштински. У складу са изреком „да се Власи не досете“, нађе се неки побочни разлог да му се максимално загорча живот. При томе, изговори не морају да делују убедљиво. Ретко ко се усуди да их јавно преиспитује.

Репресију су на својој кожи искусили не баш тако малобројни слободоумни интелектуалци на Западу, али се о томе мало пише и говори. Када смо већ кренули да причамо о Скандинавији, где је извртање демократије вероватно чак и мање одмакло неко у већем делу остатка Европске уније, навешћу још један, тек нешто старији, пример са тог поднебља. У Финској је 2012. године, под прилично неубедљивим изговором, са Универзитета у Хелсинкију избачен доцент Јохан Бекман. Тај доктор политичких наука и уједно председник Антифашистичког комитета Финске многима се замерио пишући дела о посвећеној сарадњи његових сународника и бројних припадника других скандинавских и прибалтичких народа са нацистима током Другог светског рата, односно објављујући књиге и радове о антируској политици која се данас води од стране низа западних влада. Чашу својих „недела“ је препунио активним радом у прилог заштити људских права Руса, поготово руске деце, у земљама балтичког региона. Ваљда, као када се раније радило о црнцима на југу САД, о правима угрожених Руса у ЕУ је непримерено говорити. Тако се ремети механизам дехуманизације Русије.

Укратко, у земљама Атлантског блока и његовог цивилног крила (ЕУ) које су себе прогласиле за еталон демократије, у софистицираној али врло делотворној форми, не само што је цензура на врло високом нивоу већ се прибегава и отвореној репресији како би се застрашили они који представљају лидере јавног мњења. Таман посла да смеју слободно да делују. Ко зна куда би се тако кренуло? Што се пак тиче ОЕБС-а и других међународних организација под контролом евроатлантских средишта утицаја – које нама и другима где су радови на продубљивању окупације још у току или се западној хегемонији пружа систематски отпор – репресију и цензуру у ЕУ оне не примећују. У западном царству двојних стандарда важи правило: шта је његовим господарима корисно то је демократско, макар се радило и о концентрационим логорима као Гвантанамо, док се све што им мрси рачуне, какво год било, одмах квалификује као ауторитарно и недемократско.

ЖУТИ (НЕО)МАКАРТИЗАМ Речено, а што представља тек кап у мору ограничавања слобода на Западу, наводи нас на закључак да је неки нови макартизам у пуном јеку у ЕУ. Да се подсетимо, у питању је стварање атмосфере лова на идеолошке вештице, тј. оне који о неком битном питању имају драстично другачије ставове од владајућих структура. Сви знамо причу о чувеном америчком сенатору Џозефу Макартију, који је свугде видео опасност од комунистичке завере те је покренуо процес разноврсних друштвених репресија против свих који су испољавали било каква левичарска убеђења. Иако америчка администрација није пристала на доношење закона на основу којих би неподобни били санкционисани, прихватила је да буде формиран читав низ тела која су имала задатак да проверавају идеолошку правоверност запослених у државним службама, на универзитетима, у медијима или било којим другим пољима од значаја за обликовање јавног мњења. На тај начин, избацивани су са посла или су се нашли на црним листама које су им отежавале деловање хиљаде људи. Међу њима су се нашли и Чарли Чаплин, Орсон Велс, Роберт Опенхајмер, Ирвин Шо.

ЕУ, изгледа, иде истим путем којим су САД кренуле пре скоро седам деценија. Но, тамо су се многи жестоко супротстављали макартизму а он је осуђиван и од стране бројних слободоумних људи у Европи. Данас, нажалост, као да је завладала епидемија ћутања. Приврженици националне идеје и заговорници државног суверенитета се на разне начине омаловажавају, а када уз то још немају помућене геополитичке видике па на Русију гледају објективно и не прихватају њено претварање у неку врсту европског парије – онда одмах почињу да делују разни неформални комитети за прогон и следи им неки вид загорчавања живота. Било би паметно, поготово док слушамо накарадне критике српске друштвене збиље од стране разних екстерних и интерних ЕУ гласноговорника, да о томе размислимо. У противном, није искључено да ћемо дочекати да и овде – ако се ревитализовани а тренутним губитком власти још више острашћени „жути картел“ поново докопа државног кормила – отпочну прогони свих нас који се не слажемо са лажима о тзв. геноциду у Сребреници, српској улози у ратовима из 90-их или пак са сатанизацијом Русије. Неки овдашњи евроатлантски јуришници већ су правили црне спискове професора универзитета, само је остало да дођу у прилику да на основу њих и неких других листа спроведу чистку.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Свака част!У три потеза огољена ПОЛИТИКА запада.




    0



    0
  2. ovaj covek ima veoma cvrst stav po pitanju evropske unije,rusije i politickih prilika u zemlji i svetu. ti njegovi stavovi su za postovanje i on ima pravo na njih. medjutim ovoga coveka nikako ne mozemo nazvati analiticarem jer on svoje analize i komentare kreira iskljucivo u skladu sa svojim politickim ubedjenjima tako da je veoma cesto neobjektivan. mislim da bi trebalo da se ukljuci u politiku jer bi veoma lako uspevao da pridobije svoje istomisljenike i svaka stranka neo… provinijencije bi mu dala zapazeno mesto.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *