Почетна / Свет / Нова азијска безбедносна структура

Нова азијска безбедносна структура

Пише Владанка Раковић

Кина пажљиво и смишљено прелази дуг пут који је пред њом, са циљем да заузме „место које јој припада“, што ће свакако утицати на војно-политичка прегруписавања и промену у деликатном омеру снага у Азији

На овогодишњем Азијском безбедносном самиту, познатијем под називом „Шангри-ла“ дијалог, који се традиционално одржава у сингапурском хотелу истоименог назива, и у организацији лондонског Института за стратегијске студије окупља представнике 28 држава из Азијско-пацифичког региона, Кина, тачније нова безбедносна структура овог тренутно најдинамичнијег светског региона, где почиње да заузима централно место, нашла се у врху агенде. Своје незадовољство „унилатералним“ потезима Кине у Јужном и Источном кинеском мору (проглашавање територијалних зона о којима је у „Печату“ у два наврата било речи) отворено су изразиле САД и Јапан. Нарочито су одјекнуле оштре речи америчког секретара за одбрану Чака Хејгела, који је отворено оптужио Кину да својим потезима „дестабилизује регион и тиме угрожава његов дугорочни напредак“. Хејгел је додао и да САД „неће окретати главу“, као и да „све државе региона, укључујући и Кину, имају избор: да се уједине и посвете регионалној стабилности или да крену у другом правцу и да тиме ризикују мир и безбедност“.

ОШТРИ ОДГОВОРИ ХЕГЕМОНУ Иза ових речи које у први план стављају питање легитимности кинеске (војне) присутности крије се стварна забринутост САД-а везана за могућност губљења војне доминације у Азијско-пацифичком региону, која је деценијама грађена кроз дугогодишња партнерства, нарочито кроз оно са Јапаном, који тврди да је директно угрожен проширивањем кинеских територијалних вода. У свом уводном говору, јапански премијер Шинзо Абе био је азијски (ин)директан: најавио је „проактивнију улогу Јапана у безбедносној структури Азије“ и понудио јапанску подршку државама АСЕАН-а, које кроз посебне форуме (АСЕАН +3) сарађују са јаким економијама попут Кине, Јапана и Јужне Кореје. Територијално мале земље југоисточне Азије груписане у АСЕАН-у се оваквим изјавама на неки начин приморавају да „изаберу страну“ – Кину на коју су географски упућене и са којом имају уговор о слободној трговини (по људству највећи на свету) али које се због њене величине уједно и плаше, или пак „америчку страну“, у чију одлучност тренутно сумњају. Реакција Кине на америчко-јапанске оптужбе била је такође оштра – кинески генерал Ванг Гуанџонг, који је предводио кинеску делегацију на самиту, оптужио их је за „провокације и заплашивања“ а Хејгелов наступ назвао је „хегемонистичким“.

[restrictedarea] Кина је посвећена сарадњи у региону кроз концепт „мирног развоја“ − слоган развијен управо како би се свет, и нарочито суседи, умирили услед њеног успона. Чињеница да Кина у последњим годинама убрзано улаже у војни буџет (након САД-а, Кина је друга држава света по издвајањима за војни буџет, која за текућу годину износе 132 милијарде долара, што је за 12,2 одсто више него у претходној години) не мора да буде у контрадикторности са њеним мирним уздизањем. Јачање војске је директна пројекција њене економске моћи и најава будуће политичке моћи у региону где се она по својој величини и људству намеће као природни лидер. Осим Азијског безбедносног самита, Кина на уму има и друге видове безбедносне сарадње, попут оне коју планира да оствари кроз Конференцију о интеракцији и мерама изградње поверења у Азији (CICA) на чијем је самиту у Шангају недавно присуствовао и председник Русије Владимир Путин. Кинески председник Си Ђинпинг Конференцију доживљава као „нову платформу за регионалну безбедносну сарадњу“ и позива азијске државе да напусте старе безбедносне концепте и да саме решавају „азијске проблеме“. По визији кинеског председника, Кина ће да преузме водећу улогу у истраживању за стварање „кодекса понашања за партнерски програм азијске безбедности“.

ЛОГИКА СИЛЕ У годинама које долазе, наставиће се спекулације о томе да ли „кинеска претња“ заиста постоји или је то концепт осмишљен како би дао легитимност мерама потребним за очување америчке војно-политичке доминације у Азијско-пацифичком региону. Песимистичке верзије понављања историјских циклуса указују на то да државе које постану силе имају потребу да се наметну као нови хегемони. Кинези су (макар наизглед) скромнији – по њима, Кина је кроз историју била доказано мирољубива (освајачке аспирације се вежу искључиво за времена владавина страних династија) и није и неће пратити логику силе. Кина пажљиво и смишљено прелази дуг пут који је пред њом, са циљем да заузме „место које јој припада“, што ће свакако утицати на војно-политичка прегруписавања и промену у деликатном омеру снага у Азији.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *