Монтеверди први пут међу Србима

Пише Смиљка Исаковић

Био је подвиг представити један од бисера барокне опере у Београду, граду који нема баш никакву традицију у овом жанру

У оквиру IX фестивала ране музике, који се одвијао у Београду од 15. до 22. јуна, посебно место заузела је премијера барокне опере „Крунисање Попеје“ италијанског композитора Клаудија Монтевердија (1567−1643) у Мадлениjануму. Продукција барокних опера у свету одвија се паралелно са уобичајеним оперским репертоаром у оперским кућама које за то имају могућности, а то је музицирање на историјским инструментима и певачи који се посебно обучавају за ову врсту опере. Наиме, они који певају Вердија и Пучинија никако не певају Монтевердија и Персла, јер то захтева сасвим различите технике певања. Монтеверди, као представник италијанског барока, посебно је захтеван, те се ретко ставља на репертоар. Утолико је био подвиг представити Београду један од бисера барокне опере, у граду који нема баш никакву традицију у овом жанру.
Диригент и чембалиста Предраг Госта и певачица Маријана Мијановић већ неко време покушавају да барокни начин певања и интерпретације уведу на београдске подијуме, да би почетком априла ове године основали Нову београдску оперу (НБО − нема никакве везе са пропалим пројектом Југоконцерта No Border Orchestra). Први велики пројекат новоосноване опере, која нема свој простор ни стални ансамбл, јесте копродукција са Опером и театром Мадлениjанум.
Либрето „Крунисања Попеје“ (1643) као и скоро све опере из доба барока, базира се на историјским темама, у овом случају на периоду античког Рима, а радња описује успон Неронове друге жене Попеје, која је кроз убиства и завере остварила своју амбицију да буде крунисана Аугуста. У опери се приказује врло отворено поквареност римског друштва, док су главне покретачке емоције − жеља за влашћу, страст, љубав, издаја, љубомора, похлепа – сасвим разумљиве савременој публици. Или, како се наводи у програму − „пад морала, губљење контроле над свим, па и над сопственим животом, хрљење у све већу раскалашност сведоче о слици света која није само давнашња нити само римска“.
Музички ансамбл чинио је оркестар „New Trinity Baroque“ из Атланте (САД) на инструментима епохе, појачан београдским музичарима који се баве овом врстом музике, док је са чембала дириговао Предраг Госта. Солисти из Србије, Црне Горе, Бугарске, Хрватске и Италије потпуно су се снашли у компликованим речитативима и декоративним колоратурама раскошног барокног музичког предлошка. Томе су допринели и рад са изврсном Маријаном Мијановић, али и сарадња са оркестарским ансамблом на историјским инструментима, које одликује сасвим различита звучна боја од класичног оркестра. Ни у једном сегменту нема превеликог звука, јер се акценат ставља на текст, као што ће то много касније урадити Вагнер. Наша Јана Јовановић, сопран, као амбициозна и провокативна Попеја, и гошћа из Хрватске, Јања Вулетић, мецосопран, у улози махнитог, заљубљеног Нерона владале су сценом Мадлениjанума скоро три сата колико траје скраћена верзија опере. Њихови дуети, као врхунци представе, поздрављени су аплаузима. Цео певачки ансамбл заслужио је највише оцене.
Препуна сала Мадлениjанума је, осим у одличном извођењу, уживала и у креативној режији Софије Петровић (чембалисткиње и редитељке) костимима (Славица Рибаћ) и функционалној сценографији (Тијана Траиловић, Тамара Бранковић). Пред представу је приређен разговор о опери, како се то ради и у свету, што је знак да се у београдском музичком животу нешто ипак мења. Велико интересовање публике показује да је дошло време да се окамењени програми наших званичних музичких институција оживе. Ветар у леђа обнови и осавремењавању наше музичке оперске сцене очекујемо од пројеката као што је Нова београдска опера, путем здраве конкуренције: да се пружи шанса новим програмима, новим људима са савременим идејама, да продукције барокних опера и аутентични приступи историјским музичким спектаклима не буду чудо за три дана, него репертоарска нормалност.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *