Почетна / Други пишу / Михаил Ростовски – Јачање војног присуства САД у Европи: непотребно, али неизбежно

Михаил Ростовски – Јачање војног присуства САД у Европи: непотребно, али неизбежно

Да ли је милијарда долара много или мало? Чак за амерички одбрамбени буџет таква сума није ситница. Али да ли се идеја Барака Обаме да издвоји милијарду долара за увећање америчког војног присуства у Европи сматрати својеврсним епохалним догађајем?

Епохалност предложене мере састоји се у једном: милијарда, а у то да ће је пре или касније издвојити не сумњам, биће само прва ласта. После прекида од преко две деценије на европски континент се враћа заборављена појава као што је трка у наоружавању.

Пре почетка невиђене политичке кризе у Украјини НАТО блок је подсећао на организацију која је у великој мери изгубила драјв. Наравно, нико није планирао да распусти Северноатлантску алијансу. Напротив, било је планирано да се њене границе још даље помере на исток. Али смисао сваком војном савезу даје само постојање очигледног спољног непријатеља. А са тим је НАТО још пре неколико месеци имао велике проблеме. Којих сада више нема.

Како Русија добија пропагандни рат — тако је угледни немачки лист Шпигел назвао недавни велики чланак о бици за интерпетацију дубоког смисла украјинске кризе. Пријатно је када странци говоре о победи твоје земље. Али ја сматрам пресуду немачких новинара у најмању руку врло преурањеном.

Провоциравши насилни државни преврат у Украјини, Запад је отворио Пандорину кутију. Европски континент су испуниле гомиле авети — политичких предрасуда које су, чинило би се, одавно умрле.

Зашто је Москва донела одлуку о повратку Крима у састав РФ? Зашто су се руски лидери одлучили на такав корак, у потпуности схватајући његову изузетно високу политичку, економску и психолошку цену?

Са тачке гледишта Кремља, таква одлука је носила чисто одбрамбени карактер. У Москви су дошли до неутешног закључка: ако се ништа не предузме сада, у догледној будућности Крим ће се претворити или у један од фронтова украјинског грађанског рата, или у део ”зоне одговорности” НАТО-а.

Већину грађана РФ не треба убеђивати у исправност такве логике. Али на Западу ствари стоје сасвим другачије. Покушајте да кажете просечном становнику ЕУ да, укључивши Крим у свој састав, Русија није нападала, већ се бранила. У већини случајева вама ће се насмејати у лице.

Становници ЕУ не знају оне кључне нијансе које су за нас очигледне. Они нису живели у јединственој великој земљи из које смо сви изашли. Њима је немогуће објаснити да су у СССР административне границе између савезних република биле условност која се понекад прекрајала према хиру појединог генералног секретара.

Са тачке гледишта наших европских суседа, смисао догађаја на Криму је прост до баналности: Русија је искористила тежак положај у који је доспела независна украјинска држава и одгризла од ње солидан комад територије. А када је тако, где је гаранција да ће се Москва задовољити Кримом и неће ићи даље?

Даље се покреће врло прост психолошки механизам. Не знам да ли у европским језицима постоји еквивалент пословице ”против лома нема лека осим другог лома”, али уверен сам да је њена мудрост очигледна за земље ЕУ. А какав ”лом” може да буде противтежа ”руском лому”? Само Америка, само НАТО блок.

Америци такав ток европског мисаоног процеса само иде на руку. Са тачке гледишт америчке политичке елите, понашање Русије у току украјинске кризе је неодупустиво и неопростиво. Американци су навикли да само они имају монопол да мењају правила игре међународне политике. Према америчкој логици, Русија би требало да посматрама без поговора како је узимају у обруч. Вашингтонски политичари искрено не схватају зашто је Москва одустала од такве линије понашања. Они су убеђени: ми смо тим незахвалним Русима хтели само добро! Хтели смо коначно да их учинимо делом ”срећног новог света”, где живе по нашим правилима. А они су угризли пружену руку. Ништа, сада ћемо им показати!

И ево, као чаробним штапићем, НАТО блок излази из зимског сна. Северноатлантска алијанса је добила нови смисао живота. Идеја одвраћања Русије постаје на Западу превлађујућа политичка филозофија, програм хитно потребних и неопходних дејстава.

Али вратимо се чланку у листу Шпигел под називом Како Русија добија пропагандни рат. Сматрам да ће о нашој победи моћи да се говори само у случају да западна елита схвати сву дубину својих грешака и промашаја.

Европи није потребна нова трка у наоружавању. Европи је потребно помирење и међусобно разумевање. Русију не треба одвраћати. Са Русијом се треба договарати и сарађивати. Одлично схватам степен декларативности ових фраза. Али колико људи у Украјини не би погинуло када би западни политичари трезвеније оцењивали ситуацију?

Не верујем да ће нова трка у ноаружавању у Европи моћи потпуно да се заустави. Али минимализовати размере ове трке је задатак који треба да буде постављен и решен. И у првом реду ради тога треба означити крај крвавој кланици у Украјини.

Геополитичке игре су наравно врло забавна ствар. Али на њих се такође може применити правило ”играј, али немој да се заиграш”. Запад у Украјини, с моје тачке гледишта, није пратио ово правило. На крају имамо невиђен број проблема које Украјина, Запад и Русија могу да реше само заједно.

Назовите ме непоправљивим оптимистом, сањарем, власником ружичастих наорчара и остало. Али желим да верујем да ће такво заједничко решење проблема убзро прекорачити из области добрих намера у реалност. Желим да се надам да у процесу овог заједничког решавања проблема жеља Запада да увећава трку у наоружавању постаће мање интензивна.

Зар Америка нема на шта да потроши милијарду долара? Могу да посаветујем. Нека их потроши на обнову Доњецка и Луганска који се сада разарају уз подршку Вашингтона. Корист од тога за Европу ће бити много већа него од прокламованих Обаминих планова да ојача на континенту америчко војно присуство.

Оригинал:

РИА Новости http://ria.ru/columns/20140605/1010833333.html#ixzz34DpbsQQM
http://serbian.ruvr.ru/2014_06_11/Jachanje-vojnog-prisustva-SAD-u-Evropi-nepotrebno-ali-neizbezhno-7189/

Један коментар

  1. Budalastina. Samo budala veruje da je sa zapadom i trulom i smrdljivom imperijom moguc dogovor. Samo priznanje roba i vise nista. Kapitulacija i uceravanje demokratije. Dogovor za neka druga vremena.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!