Меланхолично и мудро сликарство

Радови Марине Накићеновић у Модерној галерији Ваљево

Са цртежима, сликама и објектима ове сликарке поново су, после међуратних мајстора и интимиста Београдске школе, у српску уметност ушли племенитост обраде предметног света, сновито схватање реалности и неоромантизам као можда најлепши правац наше уметности двадесетог века

У Модерној галерији Ваљево недавно је отворена ретроспективна изложба цртежа Марине Накићеновић (Београд 1950) која се може видети до тридесетог августа. Реч је о цртежима које је ова професорка београдског Факултета примењених уметности, једна од најбољих српских сликарки, стварала од 1982. до 1998. године. Целокупно и целовито сликарско дело те уметнице указује се као давно одсањани сан. Мењало се с временом остајући исто у разним формама па и у цртежу у виду призивања лепих осећања, достојанства и финоће живљења. Са њеним цртежима, сликама и објектима поново су, после међуратних мајстора и интимиста Београдске школе, у српску уметност ушли племенитост обраде предметног света, сновито схватање реалности и неоромантизам као можда најлепши правац наше уметности двадесетог века. Она ствара као да никада до краја не може на јави да досања своје дело, понире у дубине атељејске тишине у којој проналази фина емоционална ткања, сликарка је пре свега атмосфере. Њена осећајност има широк распон, обједињује изгубљену српску грађанску културу срећног и сређеног породичног живљења, традицију и лепе ритуале са европским културним кругом у распону од ренесансних харизмата до сецесије. Марина Накићеновић, у време када су сви заборавили на врлине бел епока, у први план извлачи цветање српске и средњоевропске културе.
[restrictedarea]

ВИЗИЈЕ ИЗГУБЉЕНОГ ВРЕМЕНА Њене магичне визије изгубљеног времена и несталих осећања изражене су подједнако успешно на цртежима и сликама галеријског формата, које имају камерну, интимну појавност и нечег од холандског сликарства златног доба. Изражава се у скоро свим цртачким техникама и на различитим форматима: тушем, графитном оловком, оловкама у боји, помажући се акварелом, гвашем и уљаном бојом. Поред већих студија, поједини мали цртежи су припреме за слику и шармантни комадићи, значајне ликовне играчкице које покрећу циклусе маштања. Неки цртежи налик су нацртима за ренесансне полиптихе или весели мали драгуљи на основу којих настају већи досези на платну. Сликарка користи чаробне ликовне трикове да покрене своју и посматрачеву имагинацију, да узвиси цртање и цртеж. У њеном раду долази до изражаја култура подлоге и култивисаност израза, у смислу посних фактура на којима време оставља траг. Папири су препарирани и натопљени флуидом додира руку, трајањем и староставношћу, посебна пажња придата је феномену времена. Њени цртежи на подлози бележе трагове, удаљени су од хладне, техничке манипулативности. Настављају тамо где је стао Драган Лубарда, са чијим се престанком озбиљног, студиозног цртања, на чудан начин подударило опадање неформалне Београдске школе цртежа. Марина Накићеновић је сада једна од ретких сликарки која не само да црта у духу оног цртежа који је Београд чинио цртачком престоницом света већ је и помало усамљена у својој посвећености, у времену које ради против сликарства, све јачим сензацијама одвраћајући уметнике од штафелајног типа стварања.

ИМАГИНАРНИ ДИЈАЛОГ Део њених радова чине табле са цртежима на писмима пријатеља из иностранства, каква је верна Јапанка Макико Шимицу. Папире и коверте не баца после дописивања већ јој служе за даљи, имагинарни дијалог са блискима. Писма-цртежи су изван духа летризма, визуелне поезије или мејл арта, образују четири табле са мотивима из Јапана и из историје, симболике и сликарства европске уметности. Мистична Веласкезова слика „Инфанткиње“, Вермеров аутопортрет с леђа („Сликар у атељеу“) принцезе и барокни племићи походе ове цртеже као и византијски монаси са одећом сатканом од крстастог орнамента епитрахиља. Велико ликовно богатство писама и поштанских марки, сећање на драге особе и написано, царство успомена, потичу ову уметницу на разиграност, стварање дела богатих смислом и необичним решењима. Лик Мона Лизе (знак изложби Југословенског портрета у Тузли) као слика у слици посматра учеснике групне сцене нацртане на писму. Бројне мимикрије обележавају овај лептирасти цртеж. На једној коверти клинасто писмо прекрива формат, изведено је од угластог знака галерије; марке са ликом енглеске краљице чине очи нацртане ренесансне даме; од марке са птицама настаје јато, једрењаци, шах- поља; Реноарова „Купачица“ као и Титов лик са цигаром постају предмет надградње, хумора, сећања и домаштавања. Лик дечака у морнарском оделцу (цитат слике Миљенка Станчића) као и фигура у одежди од звезда са дизајна чувеног издавача и дизајнера Слободана Машића, текст Данила Киша о путовању и на њему нацртан путник, ликови невеста и радосне сцене венчања са упаљеним свећама, нацртани знаци и грбови из немачке хералдике, или писмо-цртеж на којем је лого Галерије „Перо“ са графичким решењем пера, марком на писму са пером и од уметнице нацртаним пером, постају таутологије, продубљена поетичка читања и тумачења сродног сродним. Уметница у акварелу понавља структуру писма и папира или оставља цртеж као орнамент, уочавајући да је индустријска шара на танкој хартији унутрашњости коверте такође цртеж. Дописи, писма, циркуларна писма, разгледнице, дописнице, коверте, марке, заштитни знаци, поштански печати и упутства, на путовању ка вечности, доносе шпанске краљеве, шогуне, ликове чувених сликара и цитате њихових дела, формално и садржајно проширујући праксу и поетику цртежа, ренесансну теоријску идеју пуног и празног, отвореног и затвореног, предмета и садржаја. Цртачица се поиграва идејом цитата, дајући свој оригинални допринос у нашој никада до краја истраженој историји и поетици уметности цитата.

СИМБОЛИ И ОБНОВА Осим тих малих студија и виртуозних игрица ова сликарка ствара и веће, класичне цртеже, самосталне студије и припреме за слике. На њима уочавамо ренесансне кондотјере и црвени турбан са Ван Ајковог „Аутопортрета“, чију тканину развија као већу површину на позадини, погодну за слојевита доцртавања, сенчења фона који даје озбиљност композицији. Сетимо се колико је пажње Леонардо придавао тканинама. Цртачки је забележила многе мртве природе које имају интиму дома, а на великом цртежу Маргерит Јурсенар препознала је и лик мајке. Њени цртежи су понекад блиски сликама, богатство и засићеност одводе од цртачке аскезе, али уметница никада не напушта своју естетику монашког тиховања, завет поетици тишине и усамљености. На више цртежа понавља симбол птичјих крила, који је на посебан начин представљао Албрехт Дирер. Његов чудесни акварел, данас погрешно схваћен као анатомски, научни досег рационалног и истраживачког ренесансног духа, иза хладне појавности крије за онога ко уме да види магичност звездане лепоте. На сличан начин и Марина Накићеновић схвата симболе.
У њеном опусу формуле високе, европске културе сликарства доживеле су обнову. Често у горњем или доњем нивоу оставља слободно две трећине слике, исликавајући по идеалном геометријском решењу италијанског и холандског сликарства само једну трећину. Старина и време који дишу у материји призвани су из европске традиције илузионистичког сликарства које Французи називају „превара ока“. Њена интелигентна и осећајна верзија реалистичког сликарства одговара тајанственом, толико присутном у Београдској школи фантастике. Само једна представљена фиока, ћуп, котарица за хлеб и хлеб са својим историјским и симболичким вредностима (еухаристија) на сликама и цртежима делују мистериозно. Предмете сликарка са пажњом и љубављу узноси исто као и ликове из патријархалног живота, толико другачије од медијских „икона“ спектакуларне и бестидне јавне сцене. Скромност и смерност, које су нестале из данашњег света, прожимају њене радове. Све је у духовно чистом свету Марине Накићеновић целовито и исцељено, чудесно као поезија, како Леонид Шејка каже, тишина и прашина последњег времена прекрива ствари. Са њеним делом атрибути и смисао вечног, дакле вечно вредног, долазе до изражаја, суштинско се пројављује као тајна. Можда су слике и цртежи њене генерације последња наша упоришта пред навалом антиуметности. Одавати се утисцима које изазива меланхолично, племенито и мудро сликарство ове уметнице вид је препуштања врлини која крепи.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *