Легално пљачкање свијета

Суштина проблема је у томе да америчка похлепа разара глобалну економију и то до мјере која се приближава тачки послије које нема повратка. Разумије се, треба бити поштен према оних 99 одсто Американаца који у овоме уопште не учествују, него су једнаке, ако не и веће жртве од осталих

Свјетска економска криза која је проузрокована финансијским сломом створеним у Америци неспутано траје ево готово пуних шест година. Милиони радних мјеста у свијету су неповратно изгубљени, а још више несрећника грца у бескућништву, сиромаштву и одсуству сваке наде. Иако се тачно знају узроци и кривци настанка глобалног поремећаја и иако су на почетку дате одлучне објаве са највиших мјеста да ће „нешто бити предузето“, ништа суштинско се није десило. Штавише, ствари у међувремену постају све лошије.
Посебну тежину овој фази кризе даје потпуно одсуство (јавне) свијести о начину њеног савладавања. Годинама гледамо све измученија лица политичара који шире лажну наду да ће ускоро свима бити боље, увијек изнова понављајући рјешења за која је одавно јасно да то нису, нити могу бити. Најчешће кориштено је оно како морамо да постанемо конкурентни и да привучемо стране инвеститоре. Због тога морамо да снизимо радничка права, поклонимо своје природне ресурсе и дамо неопходне новчане стимулансе. Месије у облику доносилаца страног капитала захтијевају срдачан дочек (са богатом трпезом) па, колико год ми били сиромашни, ред је да се овдје испрсимо. То, разумије се, није локални рецепт, већ универзално рјешење. Готово сви, од Мексика, Шпаније до Индије, чекају стране инвеститоре.

[restrictedarea]

ДОЛАРИЗАЦИЈА СВИЈЕТА Својевремено је Тим Маден, монетарни историчар и заштитник права потрошача, изјавио: „Банкарство се не заснива на превари. Банкарство јесте превара.“ И то, ваља додати, сасвим легална превара, будући да је у њу укључена држава са свим својим апаратом присиле.
Долар је свјетска резервна валута. Долар, фактички, стварају крупне америчке приватне банке које су, изнад свега, профитне установе. Федералне резерве нису централна државна банка, већ сложени конзорцијум приватних банкара. Банкари, одавно се то зна, воле да краду и лажу, а уз то немају ни трунку душе. Сав новац који они пласирају (стварају) има једну једину сврху − повећање њиховог личног богатства. Суштина проблема је у томе да америчка похлепа разара глобалну економију и то до мјере која се приближава тачки послије које нема повратка. Разумије се, треба бити поштен према оних 99 одсто Американаца који у овоме уопште не учествују, него су једнаке, ако не и веће жртве од осталих.
Америчка влада, дакле, нема класичну централну банку, али има десетак државних агенција задужених за контролу и прописивање услова пословања банака и других финансијских установа. Оне имају могућност да их затворе или новчано казне када установе да су прекршиле законе. То је веома значајно и за сав остали свијет, будући да је долар средство у којем се обрачунава највећи дио пословних трансакција. Стога, праћење ових процеса увелико надилази интелектуалну радозналост. У питању су сазнања из арсенала опреме за преживљавање.

ДРЖАВНА СТРОГОЋА Десетак највећих америчких (и свјетских) банака просто се утркују у преварним активностима. За финансијске злоупотребе задужене су владине агенције, а за криминалне Министарство правде. Готово све банке су под неким видом истраге, а подаци који допиру до јавности показују неподношљиву мјеру прљавштине у њиховом пословању. Двије чињенице, такође, прате ову „трку“. Прва је да америчка влада жалосно касни и показује све већу несигурност. Друга је да банкари не посустају и отварају нове и нове облике „пословних иновација“.
Министарство правде кривично гони само једног човјека (Бернија Медофа) док су сви остали неодговорни за глобалну економску пљачку. У до сада обављеним финансијским истрагама, до краја прошле године, шест највећих америчких банака постигло је споразум са државним агенцијама и пристало да плати казне због пословања. Тако је Банка Америке платила 43,9 милијарди долара, ЈП Морган Чејс 26,4 милијарде, Велс Фарго 9,5 Ситигруп 4,7 милијарди, а Голдман Сакс 920 и Морган Стенли 329 милиона долара. Ове цифре, могуће, дјелују велике, али су, заправо, смијешне када се утврди за које су прекршаје изречене. У питању су казне за, доказано, извршене преваре у којима су те банке продавале потпуно безвриједне папире (ненаплатива потраживања) инвеститорима свуда по свијету стварајући за њих огромне губитке, а за себе невјероватне профите и бонусе својих директора.
Када је, примјера ради, изречена казна банци Голдман Сакс у износу од 550 милиона долара, представник Комисије за хартије од вриједности помпезно је изјавио да је тиме „учињена снажна порука и јасан сигнал да такви акти неће бити толерисани“. Банка је, пјевајући, платила казну. Зашто? Па стога што то представља износ њеног прихода за тек три дана пословања.
Појединачно највећа „казна“ износила је 13 милијарди долара и односила се на ЈП Морган Чејс због манипулација везаних уз хипотеке америчког тржишта некретнина (окидач за почетак свјетске кризе). У ствари, радило се о споразуму Агенције и саме банке због чега ријеч казна треба да стоји међу знацима навода. У споразуму се прецизира да су, од тих 13 милијарди, четири већ раније плаћене кроз други аранжман. Наредних седам милијарди се отписује у књигама саме банке, а остатак (ако га буде) укључује се у претходни споразум који је Агенција постигла са осталих пет банака а износи 25 милијарди долара „казне“ на исту тему. Толико је процијењен гријех монополиста над више од шездесет одсто америчког тржишта хипотекарним кредитима.
Држава је, дакле, „истренирала“ строгоћу на начин који су кажњеници прихватили са осмијехом и захвалношћу. Од тада па надаље, они су заштићени од одговорности пред својом и сваком другом владом у свијету. Наиме, саставни дио свих споразума је клаузула по којој банке „нити признају нити одричу кривицу“, већ се споразумијевају да се даља истрага обустави. Индулгенција (плаћени опрост од гријеха код католика) има свој нови облик. Јефтина је а омогућава будућу безгрешност.

МУВА У СУПИ Како је живот ишао даље, амерички банкари су налазили све мањи број наивчина по свијету који су хтјели да купују њихове безвриједне, мада лијепо упаковане папире. Морали су да се врате кући. У помоћ је, како је било и очекивано, прискочио Конгрес измјеном прописа.
Банке дају кредите, али и узимају средства осигурања (хипотеку) на имовину зајмопримца. Међутим, банке не смију да имају нефинансијску имовину. То значи да одмах морају да дају на продају материјалне вриједности, у чији посјед су ушле на основу неотплаћених кредита. Ако је тржишна цијена ниска, а мора бити због велике понуде и мале потражње, банка остварује губитак у пословању. То је основна законитост тржишта. Међутим, банке мрзе да буду у губитку и стога им је Конгрес дозволио да имају и нефинансијска средства. Шта то значи, показала је прошле године Гречен Моргенсон, истраживачки новинар „Њујорк тајмса“.
Она описује како је банка Голдман Сакс 2010. године купила Метро Интернешенел Трејд Сервис за 550 милиона долара са циљем де преузме контролу над складиштима алуминијума. Сједиште ове фирме је у Детроиту, Мичиген. Велики Голдман је одлучио да води послове у граду који је банкротирао? Да, зато што Метро има 27 великих индустријских складишта. Запослено је веома мало људи, претежно возача камиона и чувара складишта. Њихов посао је био да, по налогу управе банке, пресељавају алуминијум из једног у друго складиште, у оквиру саме фирме, разумије се. Откад је Голдман преузео складиштење алуминијума, просјечно вријеме испоруке је продужено са шест недјеља на 16 мјесеци. Алуминијум треба аутомобилској, индустрији хране и пића и коме све не… али њега је на тржишту мање, па му цијена расте. На овој „тржишној законитости“ Голдман је, по процјенама „Њујорк тајмса“, зарадио преко пет милијарди долара у посљедње три године. Наравно, овдје се не ради о класичној уцјени тржишта, како би наивни могли да помисле. Врховни свјетски ауторитет (и контролор) у овој области, Лондонска берза метала, потврдила је да је све у складу са прописима. Не смије се роба држати у складишту стварајући вјештачку несташицу у циљу повећања цијена, признали су и сами, али Голдман није алуминијум ни у једном појединачном складишту држао преко разумних рокова (мјесец дана). Због тога је, ваљда, купио свих 27 складишта. Успут, Лондонска берза метала није оптужена због сукоба интереса па је, из ове легалне трговине, наплатила своју провизију од један одсто укупне вриједности.
Исто је (мисли се на откривене и заташкане скандале) и на тржишту бакра, електричне енергије, са складиштима трговинских и пољопривредних предузећа, на тржишту материјала за нафтоводе и бродоградњу… Банке воле да постану власници роба и да онда то сурово наплате. За нас је посебно интересантан примјер њемачке Дојче банке. То је она грандиозно сигурна и поуздана банка гдје Србија држи своје девизне резерве (и плаћа за ту услугу) и преко које обавља плаћања према иностранству.
Голдман Сакс и Дојче банка су, прије неколико мјесеци, закључили трговину на основу које су постали власници 5.511 тона руде уранијума. Похранили су их у одговарајућа складишта, разумије се, и дали увјеравања да је ствар под контролом и да нико не треба да има разлога за бригу. Зна се да су они дубоко посвећени свом (ђаволском) послу. А, колико је то 5,5 хиљада тона уранијске руде? Није много. То су укупне годишње потребе Кине, или гориво за двадесет стандардних нуклеарки у свијету. Или, за израду двјеста нуклеарних бомби.
Банке су руду купиле да би на њој зарадиле. Оне су профитне установе и требало би да је продају ономе ко да више. Тржиште не пита да ли си из Ирана, Судана, Сјеверне Кореје или Сирије. Банке, ипак, кажу − нећемо, часна ријеч! Колико, међутим, вриједи ријеч доказаних манипулатора, који варају своје владе, своје агенције, своје партнере, своје акционаре и своје клијенте?

СТРАСТ ТРГОВАЊА... Велике банке и фондови просто обожавају да тргују. Није важно са чим. Они баратају папирима који имају разне наслове, али у чијој су суштини новац и профит. Ипак, изгледа да њихова трговинска одјељења („столови“) највише воле трговину страним валутама. Разлог је једноставан. У питању је највеће и стално живо тржиште. По увјерљивим процјенама, на њему је 5,3 трилиона долара двадесет и четири сата дневно, седам дана у недјељи и 365 дана годишње.
Огроман број људи уопште не разумије шта се дешава на класичним берзама. Зашто брокери онако грозничаво купују и продају и шта значе они бројеви који се непрестано нижу преко екрана? Још мањи број зна шта се десило у посљедње вријеме и шта значи Трговина високе фреквенције (ХФТ). У пасивности и незнању већине крије се основа моћи наших познаника „банкстера“. При томе, треба знати да ни ово није академска расправа. Ако сваког дана на свим свјетским берзама евро „напада или брани“ три трилиона долара, јена или швајцараца, а нечије кредитне обавезе бивају везане уз резултат те игре, онда се ради о најживотнијем питању и за наше суграђане.
Новина је у томе што су компјутери потиснули брокере. Они још постоје и можемо их видјети на берзи, али све више личе на украс и сјећање на „стара добра времена“.

…И МОЋ КОМПЈУТЕРА Класично, берза послује преко овлаштених посредника, брокера. Њима се пријављују они што су вољни да купе неку акцију по цијени коју сами одређују. Брокер сабира тражњу и њену цијену и посредује код имаоца акција о његовој спремности да прода своје акције по одређеној цијени. Ако је тражња велика и понуђене куповне цијене веће од тренутних, берзанска цијена акције расте и обрнуто. Трговина се обавља по правилима која подразумијевају ограничено вријеме трговине.
Нова историја је почела 22. децембра 1998. године када је Комисија за хартије од вриједности САД усвојила Правила о размјени и алтернативним системима трговине (Regulation АТС). Као и код сваке радикалне новине, првих година се чинило да се ништа битније није промијенило. А, промијенило се баш све. Почела је Трговина високе фреквенције и осванула је зора Нанотрговања („Nanotrading“). Ова правила су легалним прогласила трговину коју у име банака и фондова, рјечју Вол Стрита, обављају њихови компјутери, у својству брокера.
Нову еру су представљали компјутери Њујоршке берзе који су, са друге стране, били упарени са моћном армијом суперкомпјутера великих банака и фондова, фирми које имају неограничену количину новца на располагању и чији је смисао да се коцкају са њим у циљу што веће зараде. Нанотрговање, дакле, представља систем преко којег фирме и фондови са Вол Стрита своје инвестиције остварују преко моћне мреже компјутера. У питању је процес којим се, уз релативно сложен алгоритам, потпуно избацује људски елемент. Тргује се уз кориштење тзв. аутопилота и то брзином коју људски ум не може да прати.
Ако су компјутерски алгоритми за трговање на берзи исти или слични, онда се долази до питања брзине којом се они примјењују. Стога је Њујоршка берза изградила „фарму за сервере“ на око 400 хиљада квадратних стопа у Њу Џерзију и понудила је на изнајмљивање фирмама са Вол Стрита, учесницима Трговине високе фреквенције. Цијена најма је, разумије се, папрена, али се брзо исплати. Иако сигнали између компјутера путују брзином свјетлости, они који су ближе информацију ће добити прије осталих. Истина, прије за тек неки милионити дио секунде, али у свијету Нанотрговања то је недостижна предност и извор неспутаног богаћења.
Ако би неко помислио да је све у сфери научне фантастике, отрежњујуће би дјеловао податак да је данас седамдесет одсто свих инвестиција на берзи у сфери Нанотрговања. Оно експоненцијално расте и чини се да га ништа не може зауставити.

ШТА ЈЕ НАНОТРГОВАЊЕ У питању је процес којим, на потпуно легалан начин, Вол Стрит манипулише цијенама на берзи доводећи их у ниво који њима обезбјеђује највећи профит. Иначе, свако друго намијештање берзанских цијена је супротно закону и кажњиво.
Већ је поменуто да се на берзама сусрећу понуда и тражња за одређеним акцијама. Ниска почетна понуда има за циљ да обори цијену акције. Вол Стрит прво изабере „жртву“ а затим, путем својих моћних компјутера, острви се на њене акције на берзи. Пошаље се низ лажних налога за куповину, односно акције се бомбардују непристојно ниским понудама. Отприлике на сваких двадесет потцијењених понуда, упути се једна реална. Све се дешава у дјелићу секунде. Док дочитате ову реченицу, више од два милиона налога ће бити отворено и затворено за трговину одређеним акцијама. Смисао цијеле операције је да се изврши вјештачки притисак на цијене акција и да оне буду оборене, усљед низа веома ниских понуда за куповину.
Регуларни брокери, они које гледамо како вичу и зноје се на берзама, потпуно су изван овог процеса. Њихова водиља могу бити подаци које објављује Блумберг агенција и прате цијене акција „из минута у минут“. У свијету Нанотрговања, минут је читава вјечност. У, на примјер, трећој десетинки секунде, компјутер може издати хиљаду лажних налога за куповину, да би их у наредној стотинки поништио. Током само једног дана он ће „испалити“ 19 милијарди налога према циљаним акцијама. Да би се боље схватила невоља, уколико би свака трговина коју остварују компјутери нанотрговаца била обављена за само једну секунду, било би потребно више од шест стољећа да се реализује алгоритам „трговине“ за само један дан.
Али, циљ није трговина кроз вјекове. Циљ је покретање ланчаног ефекта који ће довести до пада акција („отворити прозор“) за између пет и десет одсто њихове вриједности. Тада они активирају своје стварне налоге за куповину и у тренутку затварају славину лажних налога. Цијене акција, будући да више нису изложене убилачком нападу, почињу да се враћају на своју стварну берзанску вриједност. Тада их Вол Стритови мангупи продају и трпају профит у џепове. Шта год мислили о овој превари, увијек имајте на уму да је она потпуно легална, одобрена од највећих америчких, а тиме и свјетских финансијских власти.
И запамтимо, жртве Нанотрговања су биле акције банке Морган Стенли, ИТТ или Гугла. Жртва може бити било која фирма која се котира на било којој берзи и било која држава чијим се дуговима тргује. Иако је све скупа далеко од било какве памети, ради се о легалним пословима којима треба да се приближимо чим се будемо реформисали.

_________________________________________________________________________________________

ВАРАЊЕ КЛИЈЕНАТА

Када вам неко украде паре, он постаје лопов, а када вас превари – преварант. Под условом да није у питању банкар. Ако банка украде новац са нечијег рачуна, најгоре што може да јој се деси је оптужба за несавјесно пословање. Кад некога превари (ситна слова у уговору) може јој бити пребачена само недовољна транспарентност пословања.
Амерички биро за финансијску заштиту потрошача (ЦФПБ) казнио је Банку Америке због преваре са такозваним „допунским банкарским услугама“. Банка је својим љубљеним корисницима продавала ствари попут додатне заштите од крађе идентитета и програм кредитне заштите а да, заузврат, није чинила ништа. По исказу Деборе Морис, чиновника ЦФПБ, ова је банка, од 2001. године до данас, од милион и по клијената наплатила (украла) најмање 459 милиона долара кроз лажну заштиту идентитета. Кроз овај и друге видове (обратите пажњу на погодности које у рекламама нуде домаће / стране банке) од клијената је укупно отето 727 милиона долара. (Банка Америке је великодушно признала да је у питању 738 милиона). Ствар је, разумије се, окончана споразумом, ван суда. Наложен је повраћај средстава (рефундација) клијентима и одрезана казна од 45 милиона долара. Страшно! Украдете више од седамсто милиона долара и казне вас са 45 милиона. Уз обећање да нећете никада више. Као, на примјер, што је урадио чувени Америкен Експрес, који је у децембру прошле године споразумно, а због сличне преваре, платио 76 милиона долара. Крајем 2012. године, због истог преступа, ова фирма је већ платила 112 милиона. У исто вријеме је финансијска група Капитал Ван прихватила споразум у износу од 214 милиона долара… Крађа, очигледно, није изузетак, већ пословна политика.

_________________________________________________________________________________________

МИЛЕНИЈУМСКИ ЦИЉ

Недавно су у Индији одржани највећи демократски избори у свијету. Право гласа имало је 814,5 милиона бирача, а излазност је била највећа до сада (више од 66 одсто). Гласало се мјесец дана. Нови премијер Наренда Моди показао се достојним наде својих сународника на основу резултата које је остварио као премијер покрајине Гујарат. Ова је покрајина индустријализована и заслужна за 25 одсто извоза Индије, иако је њена популација само пет одсто укупне. Наренда Моди је остварио миленијумски циљ, довео је струју у домове свих 60 милиона становника своје покрајине. Као премијер Индије, обећао је да ће то урадити и за све преостале Индијце, иако их има још 400 милиона без електричне енергије у својим домовима. Разложни људи би му пожељели сваки успјех и радовали се остварењу тако великог цивилизацијског искорака.
Амерички инвестициони савјетници су ове чињенице протумачили на сасвим супротан начин. Они инвеститоре обавјештавају да је Модијева кампања била под слоганом: „Добра времена су пред нама“, али да то треба прочитати као: „Велики профити су пред нама“. Ето, дакле, страних инвеститора да „улажу“ у фирме које треба да остваре индијски миленијумски циљ. При свему је, разумије се, важнија величина профита који ће они заграбити него да ли ће и када струја доћи у домове Индијаца.

_________________________________________________________________________________________

[/restrictedarea]

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *