Почетна / Друштво / Кокаинска папа(ја)зјанија

Кокаинска папа(ја)зјанија

Да ли је српска полиција неправедно оклеветана, или то почиње њено чишћење?

У понедељак је Дарко Шарић изговорио оно што је читава Србија знала да ће изговорити и само је чекала да то учини. Мистериозни генерал Папаја, кога је оптужени нарко-бос од својих првих појављивања пред Специјалним судом у Београду, у марту ове године, оптуживао да му је сместио оптужницу за шверц кокаина а да је претходно с њим био у некој врсти пословног аранжмана од којега је приходовао 7.420.000 евра, заправо је полицијски генерал Родољуб Миловић, начелник Управе криминалистичке полиције (УКП) МУП-а Србије.

ТВРДЊЕ Реч је дакле о тврдњи оптуженог за трговину дрогом и за прање кокаинског новца. Оптужени има право да се брани како зна и уме, па и да лаже. Шарић за своју тешку оптужбу није понудио доказ, али је његова одбрана – сугеришући да је то доказ ове оптужбе – затражила да суд прибави извештај Безбедносно- информативне агенције (БИА) о састанку одржаном 18. априла 2010. године на Златибору, на којем су учествовали Драган Дудић Фриц (Шарићев сарадник који је недуго потом убијен у Котору) врх српске полиције и Специјалног тужилаштва за организовани криминал.
„¸Генерал Папаја‘ кокаином уцењује моћне политичаре“, устврдио је приде 2. јуна „Информер“: „Фамозни ¸генерал Папаја‘, кога је нарко-бос Дарко Шарић више пута поменуо у Специјалном суду, годинама такозваним кокаинским снимцима уцењује људе из политичког и државног врха… Како сазнајемо, тај полицијски моћник је у договору с власником три елитна београдска ресторана инсталирао камере у тоалете и помоћне просторије и тамо тајно снима познате који се дрогирају. Тако их све ¸држи у шаци‘ и може да ради буквално шта и како хоће… На списку уцењених је и неколико чланова бивше владе, али и неки од политичких лидера који су донедавно водили целу државу… Извори ¸Информера‘ кажу и да су људи ¸генерала Папаје‘ покушали да на кокаин навуку и блиске сараднике и пријатеље премијера Вучића, али им то није пошло за руком…“
„Био бих поносан да сам Папаја!“, узвратио је већ наредног дана, са насловне стране „Курира“, Родољуб Миловић, „кога су многи препознали у асоцијацијама пљеваљског краља кокаина“. „Истина је само једна. Папаја… То је копија суђења такозваном земунском клану за убиство председника владе доктора Зорана Ђинђића и оптужбе на рачун поштених полицајаца… Ако сам ја фамозни ¸генерал Папаја‘, није ме стид. Поносио бих се. Не ја, него сви поштени полицијски службеници, они који су разбили ¸земунце‘, а и шарићевце су разбили… Тужилаштво Србије, суд и ова полиција радили су, и раде поштено свој посао.“
Шта се то, забога, догађа у српској полицији? Да ли је њен врх неправедно оклеветан, или пак врх лаже када се куне у сопствено поштење? Ово се питање, само на основу тврдњи оптуженог нарко-барона и једног таблоида, вероватно не би ни постављало у пристојном друштву; међутим, од полицијског прислушкивања Томислава Николића, Александра Вучића и Небојше Стефановића у јесен 2012, па до недавног полицијског покушаја уцене Александра Вучића лажном пријавом да је његов син учествовао у тучи на београдском сплаву „Ривер“, очигледно је да има нечега у српској полицији што много, много смрди. А како ниједна од ових озбиљних афера још није добила епилог, очигледно је да то што смрди, смрди однекуд са врха. Јер би иначе поодавно било истерано на чистац, ако би уопште и могли да се догоде и оно прислушкивање и овај покушај уцене.

 

Миловић
Оклеветан или корумпиран: Родољуб Миловић

ДИВЕРЗИЈА И ОДБРАНА Е, сад. Покушај уцене Александра Вучића уследио је пошто је боље обавештеним круговима прострујала информација да се на мети истраге, и то истраге коју спроводи БИА, нашао један од најпознатијих генерала српске полиције, чије је име спомињано и око споменуте, а већ помало заборављене (макар у широј јавности) афере прислушкивања државног врха. Из тих се чињеница одмах и родио закључак да су сви ови догађаји, некако, међусобно повезани.
А сага је, сада, доведена до Родољуба Миловића.
И пре него што је овог понедељка Дарко Шарић директно означио Родољуба Миловића као корумпираног генерала Папају, како рекосмо, очекивало се да ће управо то учинити, а мање-више извесно је било и да ће то учинити баш овог понедељка. Управо стога, можда није неважно што се, током викенда који је претходио овом понедељку, у „Блицу“ изненада појављује Љубиша Буха Чуме, некадашњи шеф сурчинског криминалног клана и потоњи сведок-сарадник тужилаштва против колега из земунског клана, с тврдњом да „мафијаши из Земуна харају Србијом. Имам за то необориве доказе и спреман сам да испричам све што знам полицији, уколико ме неко позове… Они су поново активни и шире свој криминални посао. Њих седморо из старог земунског клана је поново покренуло целу причу. Неки су тренутно у политици, а окупили су и неке нове младе…“ За Бухом се, такође у „Блицу“, однекуд јавља Вук Драшковић и наводи: „Информације којима располажем показују да је заштићени сведок Љубиша Буха Чуме у праву кад каже да земунски клан поново хара Србијом.“ Веродостојна упозорења, или пак покушај својеврсне медијске диверзије?

Да се предупреди и исконтролише штета за коју се знало да ће уследити већ у понедељак. У сваком случају, да њихови наступи имају некакве везе са Миловићем, демонстрирао је сам Драшковић, рекавши да је Бухи „одузето полицијско обезбеђење, чиме је по нечијој вољи и стратегији постао глинени голуб за земунски клан. Добио је друго, захваљујући савесној одлуци начелника УКП-а.“

[restrictedarea] Миловићева и Бухина веза датира од јесени 2002. године, када је Буха почео да се склања пред убицама клана Душана Спасојевића и Милорада Улемека Легије, а Миловић, тадашњи инспектор Управе за борбу против организованог криминала (УБПОК) уз пуковника Милета Новаковића, другог човека УКП-а, био је делегиран да са Бухом разговара о злочинима земунског криминалног клана; веза Бухе и Миловића, која је тада створена, преживела је све до данас, судећи по цитираним речима Вука Драшковића, али и самог Бухе у „Куриру“ од понедељка: „И сада ме обезбеђују припадници УКП и осећам се сигурно с њима. УКП и Родољуб Миловић су ме спасили ономад кад су ме јурили бивши ¸земунци‘ због убиства Ђинђића.“
Све ово може да буде интересантно због тога што је Дарко Шарић, износећи своје оптужбе пред Специјалним судом, јасно алудирајући на Љубишу Буху, рекао да је Миловићев „најбољи друг“ („Папајин најбољи друг је човек који је створио земунски клан и парама од отмица купио машине.“) и довео га у везу са оних 7.420.000 евра за које, и поред свега изреченог, остаје нејасно чији су тачно били и из којег су тачно разлога променили власника.

Елем, у одбрану Родољуба Миловића прискаче (пензионисани) Миле Новаковић, оцењујући за „Данас“, а потом и на Б92, Шарићеве тврдње као „удар на срце криминалистичке полиције“ уперен против „најпоштенијих“ људи у полицији. На сличан начин реагује и Полицијски синдикат Србије, оцењујући да „поново оптужени за најтежа кривична дела понављају бесмислене оптужбе на рачун полицајаца, као у време суђења за убиство премијера Зорана Ђинђића“, наводећи да је оптужба на Миловићев рачун истовремено и оптужба на рачун „многих оперативаца, полицајаца који су годинама ризиковали животе да разоткрију Шарићеву криминалну групу“, којом „покушавају да кривицу скину са себе, а окриве оне који су их разоткрили“.

СУМЊА
Е, управо је у томе квака. Полиција, наиме, више није учествовала у потрази за Шарићевим кокаином када је та потрага коначно почела да даје резултате. Прецизније: Шарићева дрога могла је да буде заплењена у марту 2009, али је та акција пропала зато што је шарићевцима из полиције било дојављено шта им се спрема. БИА је потом, практично, обманула полицију информацијом да је акција против Шарићеве групе обустављена, акцију је наставила без ње и она је на крају, те јесени, успешно окончана запленом преко две тоне кокаина у Уругвају, у акцији „Балкански ратник“. Као главноосумњичени за одавање информације означен је Борис Гара, тадашњи заменик начелника Службе за специјалне истражне методе, која се налази под окриљем Управе криминалистичке полиције Родољуба Миловића.
А можда је индикативна и реакција надлежних државних органа. Пошто је Шарић изнео своју – нагласисмо, недоказану – оптужбу, могли су да не кажу ништа. Могли су и да кажу неку лепу реч за првог човека своје криминалистичке полиције, ако су баш нашли за сходно да реагују на реч човека са оптуженичке клупе а притом знају да у томе што он каже нема ничега истинитог. Уместо свега тога, истог поподнева министар полиције Небојша Стефановић пред камерама, а није био ни заскочен ни изненађен питањем већ се лепо наместио да одговори, говори да „полиција и други надлежни државни органи предузимају одређене мере“. Већ следећег дана тужилац за организовани криминал Миљко Радисављевић изјављује да је његово тужилаштво од МУП-а затражило проверу „основаности навода Дарка Шарића“, а МУП одмах потом формира радну групу за проверу тих навода. У среду поподне, министар полиције обавештава јавност: „Оно што могу да кажем јесте да ће данас начелник УКП-а Родољуб Миловић бити подвргнут полиграфском испитивању.“
И сада јавност чека да буде извештена о резултатима овог полиграфског испитивања, и чека да буде извештена о резултатима истраге основаности навода Дарка Шарића. И чека одговор на питање да ли је на ову аферу мислио премијер Србије Александар Вучић, када је рекао да се „варају сви они који мисле да ће кроз различите безбедносне структуре и проблеме успети да сруше државу Србију и да победе државне органе… Држава је много јача. Видећете у веома кратком времену пред нама.“

________________________________________________________________________________________

Упозорење са злокобним призвуком

У уторак је „Курир“, у свом препознатљивом маниру, и без икаквог много видљивог повода, јавио да је „црногорски премијер Мило Ђукановић кренуо у отворени рат са српским медијима како би их ставио под контролу и проширио свој политички утицај! Ђукановић спрема директан напад на поједине новинске куће у Србији које не раде по његовом диктату, а које ће оптужити да су ¸медијска мафија‘ да их ¸дисциплинује‘.“
И све би се можда на томе и завршило да Ђукановић није одлучио (зашто?) да одговори „Куриру“, и то на алармантно необичан начин, пријатељским упозорењем Вучићу са гадним призвуком претње да му се спрема судбина Зорана Ђинђића. „Чини ми се да је то“ – „Куриров“ напад на њега, Ђукановића, рекао је Ђукановић „Танјугу“ – „израз обновљене нервозе безбедносно-медијских структура, узроковане реформама које Србија спроводи. Верујем да ће мој колега и пријатељ у Београду Александар Вучић правилно дешифровати рукопис који веома подсећа на онај из 2003. године.“
Остајући упитани какав је то тачно пријатељ који пријатеља на опасност упозорава јавно и притом у шифрама, бележимо и Вучићев подједнако загонетан, такође јавни одговор, који је уследио хитро: „Све оно што се појавило у јавности у последњих десет дана, и што се атмосфере тиче, указује да мој колега Ђукановић није далеко од истине. Оне који то раде ја нити могу нити хоћу да упозоравам, једино молим да не потцењују државу, јер ће реаговати брже и снажније него што могу да замисле.“
Што ће рећи да после ове игре загонетним упозорењима остају само два питања. На кога је мислио Мило Ђукановић? И, на кога је мислио Александар Вучић?

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *