Књига о свему и свачему

Пише Никола Маринковић

Чини се да је повлашћено место Јерговића и Басаре у јавном простору бивше СФРЈ последица њихове уподобљености наметнутим идеолошким струјањима

Сабрана преписка Светислава Басаре и Миљенка Јерговића, Тушта и тма, јесте књига која помаже у разумевању културне политике савремености. Она, такође, открива и како се креирао духовни и интелектуални профил њених аутора, што је врло важно с обзиром на њихово повлашћено место у јавном животу Србије и Хрватске на почетку 21. века.
Светислав Басара је, судећи по писмима објављеним овде, аутор чија критика Србије, Добрице Ћосића, Слободана Милошевића и Војислава Коштунице, али и феминисткиња и политичке коректности, потиче из специфичног наслеђа у којем подједнаку улогу заузимају Берђајев, Исак Сирин, Мирослав Крлежа и Томас Бернхард. Наравно, пошто су Милошевић, Ћосић и Коштуница за Басару еманације старијег зла, писац је одлучио да по ко зна који пут удари на Вука Караџића, јер „пре појава националромантичарске ¸књижевности‘ овде није било масовних покоља“. Пошто је „национални идентитет /…/ ионако једна од романтичарских небулоза“, Басара патетично (дакле, помало у Ћосићевом стилу) закључује да су Срби „изгубили све битке онда када је Вукова идеологија /…/ однела превагу над рационалним Србима из такозваног ¸прека‘ који су били поприлично укључени у токове европске историје и културе.“ Ваљда из носталгије за рационализмом и просветитељством европске културе Басара и може да напише да је од бомбардовања 1999. гора „патриотска хистерија“, те да је „серија фолк дива и дивова певала управо оно што су академици САНУ писали“. Ипак, аутор Гнусобе није благонаклон ни према Западу („Мишљења сам, иначе, да је Европска унија потпуно упропастила Европу.“) али сматра да је ЕУ ипак боље решење „од ситуације у којој бисмо били препуштени самима себи“.
Миљенко Јерговић не заостаје у критици савремене Хрватске, у којој на сваком кораку проналази фашизам, у којој је књига Мила Будака Опанци дида Видурине део лектире за први разред средње школе, али покушавајући да дефинише фашизам, долази до апсолутне негације сваке љубави према отаџбини која не би била њено критиковање јер, забога, „Свако преношење приватних осјећаја и афеката на колектив, на друштво и нацију, је фашизам.“ Попут Басаре, и он раздваја ЕУ и Европу, али му није ништа сумњиво што се у поменутој творевини „толерира“ хрватски фашизам откако је граница „империје“ на Бајакову. Кроз ове парадоксалне Јерговићеве ставове као да провејава дух новог југословенства (које он проналази у „нашим језицима“) те му ништа не смета да напише, сасвим у складу са политиком изједначавања наслеђеном из СФРЈ, да „Оно што је српским фашистима Русија, то је хрватским фашистима Еуропа“.
Потпуна симетрија у критици сопствених окружења нестаје у тренутку када се писци дотичу неминовног питања кривице за ратове деведесетих. Тада се на делу открива да је, без обзира на статус унутар савремене Хрватске, и Миљенко Јерговић део општег националног консензуса: крива је ЈНА, јер је оружјем „заузела“ територије касније РСК, а Милошевић је „пораз Србије“. Басара се, непобитно, слаже са овим ставом, чиме долазимо до суштинске вредности књиге Тушта и тма.
Када одмеримо у којим се ставовима слажу Јерговић и Басара и шта лежи у корену њиховог мишљења, схватићемо природу савременог, глобалистичког југословенства. Оно почива на апсолутној негацији људске природе и прихватању капитализма (Јерговић): „У основи, људи су олош. Зато је капитализам идеално друштвено уређење.“ Следствено томе, људе треба надзирати (Басара) прихватити Европску унију, јер је све боље од нас самих. Пошто су и Срби и Хрвати у стању „моралног банкрота“, за излазак је потребно „одустајање од херојске прошлости, од националног достојанства“. Наравно, Срби су ипак мало кривљи, због Милошевића и ЈНА, па би онда они морали мало дуже да се одричу, али кога је то брига. Битно је да се оваква критика, у духу и слову бившег „известиоца Европског парламента за Балкан“, и даље третира као „висока култура дијалога“, како пише на корицама књиге.
Чини се да је повлашћено место Јерговића и Басаре у јавном простору бивше СФРЈ последица њихове уподобљености наметнутим идеолошким струјањима. Крећући се у овом правцу, оба аутора, заглибљена у разарајућој критици сопствених нација, квалитетом својих дела све више постају сасвим локална књижевноисторијска чињеница, што показује судбину свих баштиника наметнутих образаца. После толико година, остаје и даље на снази упозорење Данила Киша из есеја „Homo poeticus упркос свему“ (1980): „Што се тиче литературе, ми, Европејци, имамо тога подоста, и не од најгоре врсте; а они какосезваше, србо-кркр, нека они изволе писати о такозваним деликатним темама.“

Један коментар

  1. ” Сити ржу јевропски кулаши/ истина им мрскија од лажи…” ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *