Почетна / Документи / Катедарски шефови и њихово чедо

Катедарски шефови и њихово чедо

Пише Мило Ломпар

Политикин денунцијант, тај катедарски штићеник за сва времена, био је – 1993. године – и против одлуке да се промени име наставне групе југословенске књижевности: отуд следи да није био за одлуку којом се враћа име српске књижевности. Такви су били наши универзитети

Има тешких викенда у човековом животу: празнина времена које је одједном лишено садржаја и осећај самоће који појачавају – како је писао Данило Киш – цетињске кише. Има и веселих викенда у човековом сећању: неки двокорак са променом правца и полагањем лопте с друге стране обруча подсети нас на садржајем испуњено и заувек отишло време београдског кошаркашког асфалта. Понеки викенд – нарочито како старимо – зна да буде трауматичан, попут недавног викенда за мене. Јер, претрпео сам два тектонска удара: у петак ме је – у Печату од 30. маја 2014. године – дезавуисала Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима, да би ме у суботу – 31. маја 2014. године – пословично опатрнуо Политикин денунцијант. Не могу да проценим који ми је прекор теже пао: озбиљна дикција онаквих шефова Катедре или знанственички подсмех Политике. Има ли између ових чинова некаквог дослуха?

У катедарском демантију има ситних но значајних непрецизности. Тако пише да је „на седници одржаној 17. октобра 2008. године, једногласно… усвојена нова и коначна одлука“ којом је уклоњено име јужнословенских књижевности из назива наставне групе. Оваква стилизација сугерише како претходна одлука, од 15. октобра 2008. године, којом су јужнословенске књижевности – после петнаест година – враћене у име наставне групе, није била нова и коначна. Та сугестија није истинита. И одлука од 15. октобра 2008. године била је коначна и једногласна. Да није уследила моја интервенција, она би таквом и остала. Зашто шефови Катедре крију да су донете две коначне и једногласне одлуке? Зато што та чињеница показује да ниједна одлука никада није коначна у њиховој свести, савести и уверењу, већ је свака подложна промени у складу са околностима.

Премда не доноси ниједну нову чињеницу – како је обзирно примећено у редакцијској напомени Печата – катедарски деманти служи као основа Политикином настојању да ме сврста у ориђинале „којима се ¸баук‘ југословенског имена још привиђа и тамо где га одавно нема“. Ово је помало сажаљива и свакако подсмешљива алузија на мој lapsus memoriae који исправља и катедарски деманти. Има неке Schadenfreude у мом сврставању у ориђинале. Јер, то је популарна но настрана личност приморских градова: нека врста градске луде која делује као стални украс градских зидина за кишних и јесенских дана, али и као подстрек туристичком љубопитству у топлим летњим месецима.

Но, истовремено сам – заједно са деснима и левима, традиционалистима и постмодернистима, народњачки и грађански оријентисанима – постао неко ко дело Владана Деснице сматра „властитом баштином“. Тако смо – после антисемитизма председника жирија награде Никола Милошевић, књиге Небојше Васовића, употребе Томаса Бернхарда – стигли до Владана Деснице: колико треба променити тема да би Политика макар негде била у праву?

Не мислим при томе на уобичајену непоузданост цитата у текстовима Политикиног денунцијанта. Он је – увек је корисно да се сетимо – приликом навођења Васовићевог текста уклонио реченицу која помиње Руса као јунака Романа о Лондону. Сада пак наглашава: „Човечанство је већ довољно одрасло да би му требало фабулирати – самосвесно поручује Владан Десница у свом прослављеном роману о деликатном уметнику Галебу, циљајући на давнашњу људску потребу за великим речима и умирујућим бајковитим причама.“ Но, да би била „смотрено прочитана“, Десничина мисао треба да се наведе у целини. Не пише, наиме, у Прољећима Ивана Галеба само како је човечанство „довољно одрасло“ него и како се „довољно прозлило“. Одакле ова потреба да се сакрије зло на које Десница указује? Да ли је на делу неки предумишљај или лична, одвише лична неугодност пред пишчевом мишљу о злу?

[restrictedarea]

Но, Политикино сврставање ориђинала уз све остале може створити сугестију како са њеним денунцијантом делим – макар у случају Владана Деснице – сродно поимање властите баштине. Такву могућност морам одлучно оповргнути. Зашто? Док у својим студијама без било каквог двоумљења ситуира Исидору Секулић, Диса, Црњанског, Давича, Драинца у српску књижевност, дотле у текстовима о Владану Десници – попут анализе односа између Маринковића и Деснице или анализе романа Зимско љетовање – он не даје никакве напомене о српском писцу него ствари посматра у хоризонту „југословенских књижевности“. У томе нема ничег спорног.

Али, зашто сада и одједном, у кратком новинском тексту, који је само „кратак осврт“, долази до учесталог помињања пишчеве српске припадности: „не бивајући при том ипак ништа мање српским писцем“, „знаменити Србин из Хрватске“, „због ауторовог српског рода“, „порекла што води до легендарног Стојана Јанковића“. Чему оволика учесталост? Питање је умесно, јер – у оваквим стварима – човек је доследан или није ништа.

Политика каже како је Десница „себе сматрао и југословенским писцем, не бивајући при том ипак ништа мање српским писцем“. Овај исказ је – на карактеристично калкулантски начин – недовољно тачан. Јер, Десница је прецизан: „Када сам рекао да се сматрам југославенским писцем, тиме сам мислио: у исти мах и хрватским и српским.“ Зашто, дакле, нема помињања хрватског имена уз Владана Десницу у новинском тексту Политикиног денунцијанта? Зар је потребно да се чињеница његовe књижевне националности крије у Политици? Зар је могуће да је Политика подлегла саблазни српског национализма?

Напомена да Десница „фигурира као истакнуто име у домаћим школским и универзитетским програмима“ омогућава нам да се запитамо: како је у њима некад фигурирао? Било је неко време у којем је постојала Катедра за југословенске књижевности, па су њене наставне групе омогућавале звање професора југословенске књижевности. У том времену се – како пише НИН од 22. октобра 1993. године – „диплома из српске књижевности… није … могла стећи нигде, па ни у Београду.“ Тада Владан Десница није проучаван у оквиру предмета српска књижевност него само у оквиру предмета хрватска књижевност. Тако је мој нараштај учио.

Као асистент за хрватску књижевност, Политикин денунцијант није се томе противио. Он је, штавише, био против мог двочланог предлога из новембра 1991. године. Предлагао сам да се политичка есејистика Мирослава Крлеже искључи из наставног програма, јер је Крлежа био једини писац чији су политички есеји постојали у укупном наставном програму или да се укључе у програм политички текстови Дучића, Црњанског и Слободана Јовановића. Предлог који сам поднео – као асистент-приправник – свакако да је одбијен. Није мени први пут да се не слажем са катедарском већином, нити сам чекао звање редовног професора да то и покажем: као што су ми потоњи догађаји свагда давали за право. Политикин денунцијант, тај катедарски штићеник за сва времена, био је – 1993. године – и против одлуке да се промени име наставне групе југословенске књижевности: отуд следи да није био за одлуку којом се враћа име српске књижевности. Такви су били наши универзитети.

Одакле одједном овакав текст у Политици? Зар он не делује као искупљивање неке рђаве савести? Јер, Политикин денунцијант почиње да прећуткује чињеницу о Десничином самоодређењу и као хрватског писца. То је потез који одсликава не само научну него и општу несолидност. Јер, тиме се обезвређује наша професија, као што се даје лош пример студентима, доводи се јавност у забуну да би се постигли краткорочни циљеви. Шта је томе супротно?

У мојој књизи Дух самопорицања проналазимо све чињенице од значаја за Десничину књижевну националност, укључив и његово самоодређење и као хрватског писца, препознајемо карактеристична места промене хрватске јавне свести, као што можемо видети како тврдим да би Владан Десница можда могао бити схваћен као један од оних писаца који представљају сасвим посебне случајеве – какви постоје и у егзактним наукама. Отуд се – у случају писца Прољећа Ивана Галеба – саглашавам са оценом Станка Ласића из 1987. године, који каже како „српски књижевник може бити српски књижевник и хрватски књижевник, тј. кретати се унутар двоструке припадности“: „умјесто идентитета он је изабрао дуалитет као своју структуру“. Све се то налази у мојој књизи.

И шта сад? Показује се да – за разлику од Политикиног денунцијанта и самог Станка Ласића у годинама после распада титоистичке Југославије – српско становиште, које неодступно заговарам у Духу самопорицања, нема никаквих потреба да манипулише књижевноисторијским чињеницама, да заобилази истину, јер њему не смета постојање граничног писца који – попут Владана Деснице – припада и српској и хрватској књижевности: као што такво гранично подручје представља и дубровачка књижевност. Отуд не могу прихватити да делим исто осећање властите баштине са Политикиним денунцијантом.

Као што је Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима донела 15. октобра 2008. године једногласну и коначну одлуку да унесе јужнословенске књижевности у име наставне групе, тако је њен штићеник писао читаве студије о Владану Десници, пажљиво избегавајући да га именује као српског писца. Као што је Катедра 17. октобра 2008. године – после моје интервенције – донела нову и коначну одлуку, тако Политика – после полемике са мном – доноси кратки текст о Владану Десници: тај текст је свакако претрпан одредницом српски и у њему је потпуно одсутно одређење хрватског писца уз име Владана Деснице. То је за сваку осуду. Јер, сâм писац је у свом књижевном лику именовао и хрватско својство. Као што, дакле, Катедра недоследно мења име своје наставне групе, тако њен вечити штићеник недоследно изоставља хрватско својство Десничине књижевне националности. Ствари се одвијају у складу са приликама: како кад, како коме, кило за кило, краљевство за коња, гусле за гитару.

Они који – попут мене – неодступно заговарају српско становиште у нашој јавној свести немају пак никаквих потреба да кривотворе књижевноисторијске чињенице или да уклањају свест о хрватској компоненти у појединим слојевима српске културе. Они су, штавише, спремни да признају сопствени lapsus memoriae и да јавно упуте извињење због његових могућих последица. Отуд је било сасвим довољно и сасвим разумно да је Политика – кад је већ започела полемику – објавила и једно друкчије мишљење о књизи Небојше Васовића или да је њен денунцијант смогао снаге да једноставно каже како се његов дух саплео у часу када је посегао за антисемитском контекстуализацијом председника жирија награде Никола Милошевић. Тада не би било ове вишенедељне размене комплимената, јер је моје заговарање српског становишта испуњено идејом пасивног отпора, демократије, толеранције и хуманости. Овако је све испало – и може се наставити – као по Молијеру: ти си то тражио, Жорж Данден!

Не чини ми се да је најприкладнији облик академског понашања када Катедра остане нема пред неистинитом оптужбом да је један од њених чланова у свом јавном раду – као председник жирија угледне награде – надахнут антисемитизмом, док је спремна да хитро демантује оно што је већ демантовано. Узгред, реч деманти у српском језику пише се у акузативу једнине без Ј, али је у писму катедарских шефова написано – демантиЈ. Није добро што се догодило тако нешто, пошто је у току процес акредитације, као и редовни упис студената, па би се – упркос озбиљној дикцији катедарског демантија – могло створити мишљење да катедарски шефови имају проблема са речима страног порекла.

Има нечег привлачног у идеји о ориђиналу: у подсмеху који одјекује градским тргом, не смета ми поистовећивање са њим. Јер, лудост – у дубоко поремећеној статици једног времена – постаје виши облик мудрости: као да је разлика између лудих и нормалних у томе што су луди бројнији, па су се прогласили нормалнима. Испуњене многим настраностима, луде ипак откривају да је неопходно имати карактер да би човек постао ориђинал. Зашто? Зато што је карактер – како је учио Хераклит – човекова судбина. Отуд спремно прихватам сву погрдност самог именовања, иако сам свестан да оно представља тек слабашан изум једног слабашног људског карактера.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *