Јужни ток може и преко Турске

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Американци на све начине желе да контролишу украјински гасовод и да истовремено блокирају изградњу руског алтернативног енергетског коридора преко друге две православне земље, Бугарске и Србије

После више месеци, па чак и година безуспешних покушаја, Запад је успео да пронађе и сломи најслабију карику у руском енергетском ланцу. То је, како се и очекивало, Бугарска, која је у недељу објавила да обуставља радове на изградњи паневропског магистралног гасовода „Јужни ток“. Ова одлука Бугарске, изнуђена тешким притисцима, па чак и отвореним уценама Запада, представља практично објаву рата Русији. Јер, како је постало јасно већ у фебруару, када је свргнут легално изабрани председник Виктор Јанукович, битка за Украјину није ништа друго него – део широког фронта за контролу над европским енергетским коридорима.

 

МАТРЈОШКА Сви остали разлози због којих се ова несрећна и поцепана земља последњих месеци нашла у епицентру глобалног политичког земљотреса мање су важни од овог основног. Зато удар на „Јужни ток“ представља први пуцањ у европском енергетском рату, а евентуална одлука Русије да обустави испоруке гаса Украјини – која је сада одложена до 16. јуна – само је један од могућих одговора. Ако се ситуација не смири, биће то тек почетни плотуни у наизглед бесмисленом и беспотребном сукобу. Међутим, када се ствари дубље сагледају, излазе на видело крајње опасни глобални процеси, у којима се Украјина, Балкан, Европа, па и читав свет, истим механизмом и истом руком увлаче једно у друго, као позната руска лутка матрјошка. И Европа у целини, на исти начин као и Украјина, нашла се у улози таоца америчке политике. Многи не могу да разумеју зашто би неко желео да одбије више него коректну понуду Русије за изградњу „Јужног тока“, јединог пројекта који гарантује економски опоравак и напредак низа земаља, чланица ЕУ.

Крајње упрошћено речено, ако Русија успе да изгради „Јужни ток“, онда Американци могу почети да пакују кофере и напуштају Европу после седам деценија „меке“ окупације. А то ће, истовремено, означити и крај досадашње хегемоније Вашингтона у светским пословима. Ако пак САД успе до краја да „затегне шрафове“ у Европи, уз помоћ својих инструмената ЕУ и НАТО, и бар делимично истисне Русију са енергетског тржишта Старог континента, то ће им дати нови допинг у глобалном геополитичком обрачуну који ће тек да се захуктава. Међутим, ако се то и деси, агонија Новог светског поретка неће престати, већ ће се само одужити, а коначне последице и рачун, који ће кад-тад стићи на наплату, биће много већи. Зато у овом тренутку није претерано рећи да је политичко питање будућности „Јужног тока“ много важније од његове економске компоненте. Па макар била реч о пројекту чија се вредност процењује и до 70 милијарди долара.

Многи су се протеклих месеци и година чудили зашто Украјина оклева и нећка се у свом „избору“ између Истока и Запада. Са једне стране, из Брисела су стизали само ултиматуми и најразноврснији притисци, а обећана „европска интеграција“ сасвим извесно би се свела на огољену неоколонијалну експлоатацију и потпуни губитак суверенитета. Притом је Европа јасно стављала до знања да, осим „стандарда и вредности“, ништа друго, а поготово новац, не жели да понуди Украјини. Са друге стране, Москва је изишла са конкретном и веома примамљивом економском понудом, која би Украјини доносила најмање десет милијарди долара годишње у случају да Кијев крене путем евроазијских интеграција, на челу са братским републикама Русијом и Белорусијом.

Осим тога, из Кремља, за разлику од ЕУ, нису стизали никакви рестриктивни политички услови, што би гарантовало очување независности и стабилности Украјине, на сличан начин како то функционише у Казахстану и Белорусији. Једино на чему би Москва инсистирала јесу безбедносне гаранције, пре свега када је реч о недопустивости чланства у НАТО и већој контроли над украјинским гасоводом. За све то, Москва је била спремна не само да плати веома издашну економску цену већ и да са своје стране пружи „ваздушни јастук“ Кијеву у свим непредвиђеним и тешким ситуацијама. Подразумева се да у том случају не би било ни говора о отцепљењу Крима и Новоросије, нити би неофашистичке снаге са запада земље добиле прилику да започну свој крвави пир. Све би било стабилно и безбедно, а Украјинци би данас размишљали о годишњим одморима и новим уносним пословима, а не о томе да ли ће бити мобилисани и одведени на фронт, односно да ли ће им на спавању нека ракета улетети кроз прозор дневне собе.

[restrictedarea]

ГРОШ СА ЗАПАДА Наизглед, рекло би се, једноставан избор за Украјину и њено државно руководство. Између рата и сиромаштва са једне и економског просперитета и безбедности са друге стране – свако разуман би изабрао ово последње. Међутим, упркос бројним добронамерним упозорењима да мора да предузима брже и одлучније кораке ка Евроазији иначе ће све да се заврши лоше и по њега и по Украјину, Виктор Јанукович је три године лавирао, нећкао се, док је америчка инфраструктура преврата несметано јачала. И, када је у новембру прошле године коначно преломио и рекао да жели да се „окрене више ка Русији“, подигао се револуционарни талас и прогутао га. Пале су, тако, у воду све лажне тврдње са Запада како „Украјина уопште није толико важна“ и да неће издвојити ни један цент за Јануковича како би га приволели европском царству. Тачније, у једном мањем делу ове речи су се обистиниле: Јанукович заиста није добио ни гроша од Запада, као што неће добити ни нова прозападна власт, али је, према речима помоћнице америчког шефа дипломатије Викторије Нуланд, утрошено најмање пет милијарди долара за увођење „демократије“ у Кијев. Ако су Американци званично признали пет милијарди, може се само претпоставити колика је заиста сума уложена у истискивање Русије из Украјине.

Дакле, Украјина „није важна“, али њен гасовод јесте. Американци, посредством Европске уније, а у последње време и директно, преко својих енергетских компанија, на све начине желе да контролишу украјинску цев и истовремено блокирају изградњу алтернативног правца преко друге две православне земље, Бугарске и Србије – „Јужни ток“. Само у том случају могли би да обуздају руски енергетски продор у Европу и, корак по корак, сами преузму примат на европском, а затим и светском тржишту гаса и тиме поврате изгубљену економску снагу. У ту сврху, развили су револуционарну, али еколошки опасну технологију гаса из шкриљаца са којом желе да „покоре свет“. Ипак, још увек не могу тржишним начином да савладају руску конкуренцију. Све то знају и у Москви и зато журе да се пре Американаца позиционирају у Европи преко „Јужног тока“.

 

ПУТИНОВА ТРИ ИЗБОРА Тако се сукоб заоштрио до максимума. Американци су преузели контролу над влашћу у Кијеву и Москва може да утиче на то само на три начина. Први је директан војни сукоб са Украјином, што би највероватније довело до ланчане реакције у виду бомбардовања Сирије, рата на Кавказу, а могуће и у самој Русији, где би се активирали радикални исламисти. Други је сценарио обустава испорука гаса Украјини, чија проамеричка власт не жели по тржишним условима да плаћа за енергент и има амбицију да диктира Русији по којој цени ће да купује. Завртање гасних вентила води удаљавању Русије од ЕУ, која би могла трајно да блокира изградњу „Јужног тока“.

Коначно, трећи начин, за који се руски председник Владимир Путин очигледно определио, подразумева дозирано комбиновање и модификацију оба претходна. Води се оружана борба у Новоросији, са циљем федерализације Украјине и успостављања права вета на све стратешке одлуке у овој земљи. У тој борби, међутим, не учествују директно руске снаге, већ локалне јединице новоросијске самоодбране. У случају ескалације сукоба, први корак Москве ће готово сигурно бити увођење „зоне забрањеног лета“ над Новоросијом, али је то пут у велики рат.

Са друге стране, Русија веома деликатно и пажљиво преговара са Кијевом – тачније са Бриселом – око цене и услова испорука гаса Украјини, како се врата „Јужног тока“ не би до краја затворила. Међутим, после бруталног америчког притиска на социјалистичку владу Пламена Орешарског у Софији, пре свега у лику америчких сенатора, русофоба, Џона Мекејна и Ричарда Марфија, Русија разматра да, уместо кроз Бугарску, преусмери цеви „Јужног тока“ преко Турске. Тачније, и у досадашњој варијанти гасовод би пролазио кроз турске територијалне воде у Црном мору како би се потпуно заобишла Украјина, али сада је на столу и опција да „Јужни ток“, уместо бугарским, иде малоазијским копном. На могућност таквог сценарија указује и све већи степен зближавања Москве и Анкаре, који се јасно очитава последњих неколико година, док је турски премијер Тајип Реџеп Ердоган често на удару прозападне опозиције у својој земљи.

 

НОВИ ЗАПЛЕТ То уноси нови заплет и динамику у ову велику игру, јер се до сада Турска помињала увек и искључиво у контексту америчких енергетских пројеката – „Набука“ и Трансјадранског гасовода (ТАП). Са турске територије цеви „Јужног тока“ могле би да иду даље према Грчкој и Македонији, а затим кроз Србију, али и сасвим другом маршрутом – директно према Италији. Основна предност „Јужног тока“ у односу на одбачени „Набуко“, али и сада поново ушминкани ТАП, сасвим је очигледна: једино Русија у овом тренутку може да понуди довољне количине гаса да напуни њцеви до врха. Наиме, амерички пројекти базирају се на азербејџанском и средњеазијском гасу, али је „Набуко“ управо и пропао пошто је технички и финансијски то немогуће извести. Напросто, таквог гаса нема, а да би се до њега дошло, неопходна су огромна улагања која нико не жели и не може да покрије.

Зато су и даље све наде, а поготово православних балканских народа, усмерене ка Русији. Без „Јужног тока“ и руског гаса овај регион је осуђен, најблаже речено, на економску стагнацију. Само велике количине јефтиног руског енергента, праћене озбиљним инфраструктурним инвестицијама и отварањем десетина хиљада квалитетних радних места, гарантују дугорочни економски раст. То, међутим, очигледно није у плану Запада, а пре свега Американаца, јер би значило много већи политички утицај Русије на Балкану и у централној Европи. После искуства са Немачком и „Северним током“, услед чије изградње је Берлин постао селективно наглув за многе захтеве прекоокеанског партнера, оно што би Вашингтон најмање желео јесте понављање такве ситуације и у југоисточној и централној Европи.

Рецимо, мађарски премијер Виктор Орбан показао је да нема намеру да одустане од „Јужног тока“ и да неће подлећи притисцима. То не чуди, ако се зна да је Орбан недавно освојио убедљиву већину у парламенту и да претње изазивањем ванредних избора, како су то Американци учинили у Софији, на њега не делују. Да би се овакво „неевропско“ понашање спречило у будућности, неопходно је на питању Украјине што јаче сударити главе Брисела и Москве. Американци верују да њих то неће заболети.

[/restrictedarea]