Јужни ток мења ток

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Руски председник Владимир Путин коначно је отворио карте приликом посете Бечу, демонстрирајући поново висок ниво стратегије и тактике, али је покренуо нове дилеме и питања, значајна и за Србију

Сви они који су се у претходна два и по месеца питали зашто Владимир Путин тако „гласно ћути“ поводом дешавања у Украјини и Новоросији већину одговора добили су прошлог уторка. Показало се поново да Путин планира, не један или два, већ бар десет корака унапред. Његова посета аустријској престоници 24. јуна може се сматрати историјском прекретницом у Европи. Истовремено објавивши да је затражио од оба дома руског парламента да повуку своју одлуку од 1. марта о праву председника да употреби Оружане снаге РФ у суседној Украјини, Путин је у Бечу суверено демонстрирао да, као никад пре, снажно вуче конце на Старом континенту. И да су готово сви амерички напори да га сломе последњих месеци – били узалудни. Најбољи доказ за такве тврдње јесте уговор о „Јужном току“, потписан са Аустријом, земљом која је после 2011. године званично напустила овај руски пројекат и приклонила се „Набуко“ гасоводу под патронатом Американаца. Повратак Беча у загрљај Москве веома је добар сигнал за Русе, као и за Европљане у целини, али уноси значајне нове моменте у досадашње енергетске планове, пре свега у Југоисточној Европи.

 

ТАЧНО ВЕК КАСНИЈЕ Истог дана, дакле у уторак, главна државна телевизија Русије „Први канал“ објавила је драматичну и дугачку репортажу из Беча, где се Путин састао са аустријским председником Хајнцом Фишером. Сусрет се, на лични позив аустријског шефа државе, случајно или не, одиграо у дворцу Хабзбурга – само четири дана уочи стогодишњице Сарајевског атентата, који је не само заувек променио токове светске историје већ је за последицу имао смрт обе империје – аустроугарске и руске. Тачно век касније, Русија и Аустрија наговештавају могућност стварања сасвим нових и до сада незамисливих односа у Европи.

Две су посебности у овоме на које треба обратити пажњу. Прво, све америчке полуге моћи биле су покренуте да осујете овај сусрет у срцу Европе, али је до њега ипак дошло, уз највише државне и војне почасти. Друго, и Путин и Фишер су готово са презрењем говорили о Американцима – истичући да нико са стране не сме да се меша у партнерске односе две суверене државе. Ако неко и даље сматра да су овакве отворене провокације према Вашингтону случајне, или плод „солирања“ двојице председника, онда нека се само замисли над тиме ко би још од великих европских сила могао из сенке задовољно да посматра овај догађај.

Ко има највише интереса за плодну економску сарадњу са Москвом, односно ко троши највише руског гаса у Европи, а истовремено се сматра аустријским „старијим братом“? Да ли је то Берлин? И ко са Кремљом има традиционално добре и савезничке односе, па је чак недавно одбио Американце када су тражили да уведе Москви санкције и обустави испоруку два огромна носача хеликоптера, „Севастопољ“ и „Владивосток“? Да ли је то Париз? Да ли је то и Рим, где је пре неколико година Силвио Берлускони јавно наступао у јакни руске фудбалске репрезентације, истичући да ју је добио лично од Путина? Да ли су управо Немачка, Француска и Италија, заједно са Русијом, партнери у изградњи „Јужног тока“? Наравно да јесу.

 

ШОКАНТНА ИЛУСТРАЦИЈА Међутим, оно што је пажљивијим посматрачима привукло пажњу јесте мапа коју је у свом ударном дневнику у уторак објавио „Први канал“, илуструјући споразум „Газпрома“ и аустријског гиганта ОМВ-а о „Јужном току“. На овој, за многе прилично шокантној илустрацији, види се велика жута цев „Јужног коридора“, цевовода који допрема природни гас из налазишта у Сибиру до велике компресорске станице на Црном мору. Даље траса „Јужног тока“ води дном мора до обале Бугарске и друге станице, одакле се гасовод рачва у два правца. Један, како пише, „на север Европе“, други „на југ Европе“. Онај крак који води на југ поново се рачва на територији западне Бугарске у два мања коридора. Један иде даље на југ, па се поново, опет у Бугарској, дели у два правца, ка Македонији и Албанији и ка Грчкој. Ту се, судећи по слици руске државне телевизије, ови танки цевоводи и завршавају.

[restrictedarea]

Други крак коридора који води на „југ Европе“ улази на територију Србије, код Зајечара, како је било и предвиђено. Али, негде код Параћина, одваја се нови, мањи крак, који води према Босни и Херцеговини, односно Републици Српској, где се и он завршава. То је већ прво изненађење, јер је на свим ранијим мапама ово одвајање било предвиђено северно од Београда, код Ченте. Уопште се, међутим, у раније најаве не уклапа то што мапа руске државне телевизије показује да гасовод „Јужни ток“ не иде кроз Србију даље од Новог Сада. Заправо, вероватно се ради о месту Госпођинци. Ту се „Јужни ток“ завршава, допремајући плави енергент у близину подземног складишта „Банатски двор“, које је повезано са Госпођинцима и читавим гасним транспортним системом Србије. Ако је веровати водећој државној телевизији Русије, Србија на њиховој мапи није представљена као транзитна земља, изузимајући мали „босански ток“, већ као крајње исходиште и својеврсно „слепо црево“. Наравно, није искључено да се ради само о омашки, техничком превиду новинара.

Ипак, додатну забринутост изазива чињеница да је на истој мапи понуђено и решење – која ће земља ипак бити транзитна, домаћин магистралног правца „Јужни ток“? То ће, како се показује, вероватно бити Румунија. На мапи руске државне телевизије, крак под називом „на север Европе“, од бугарског приморја нагло се подиже ка северу, па преко Румуније и Мађарске улази у Аустрију, односно до Баумгартена, малог места 50 километара од аустријско-мађарске границе, где се налази једно од највећих складишта гаса у Европи. Руски новинари су, дакле, уместо Србије, на своју мапу уцртали „дебелу цев“ ка Румунији, ма како то изгледало необично, имајући у виду антируску и проамеричку позицију највишег румунског руководства у последњих неколико година. А посебно од 2009. и готово истовремених посета Дмитрија Медведева Београду и Џозефа Бајдена Букурешту. У овом контексту, вероватно је права посластица за теоретичаре завере како се ових дана на удару нашао румунски шеф државе Трајан Басеску, од кога се тражи да поднесе оставку. Најпре је прошле недеље његов брат ухапшен под оптужбом да је примио мито од 250.000 евра, а само неколико дана касније – баш у уторак, када је Путин био у Бечу – осумњичен је за превару и фалсификовање и Басескуов зет, Раду Прицоп.

Али, многи би се запитали: откуд сада Румуни у целој причи, ако се зна да су се последњи пут помињали у вези са „Јужним током“ још 2010. године, у исто време када је и аустријски ОМВ преговарао са „Газпромом“? Да ли се управо у повратку ОМВ-а крије разлог, имајући у виду да је аустријски гигант још у децембру 2004. купио 51 одсто румунске националне енергетске компаније „Петром“ и практично влада тржиштем ове земље? Како се уопште догодио тако изненадни преокрет, пошто уласком Букурешта у игру траса „Јужног тока“ кроз Румунију готово у потпуности постаје пресликана европска путања пројекта „Набуко“, који заобилази Србију и пролази искључиво кроз земље ЕУ? Како тумачити да је пре само две недеље, после посете америчких сенатора Мекејна и Марфија Софији, Бугарска кроз зубе процедила да обуставља изградњу „Јужног тока“? И шта су о свему томе рекли Путин и Фишер?

Наравно, много тога можемо само наслутити, јер су говорили један другоме – на немачком језику, у четири ока и без преводилаца. Како су после потписивања уговора истакли шефови „Газпрома“ и ОМВ-а, Алексеј Милер и Герхард Ројс, почетком 2017. „Јужни ток“ ће стићи у Аустрију, а крајем те године достићи ће пуни капацитет од 32 милијарде кубних метара годишње. То је више од половине максималног обима од 63 милијарде, који је предвиђен да буде пуштен дном Црног мора. Зато се поставља питање – да ли ће преостала 31 милијарда ипак проћи кроз Србију, како је годинама најављивано, а даље предвиђеном трасом преко Мађарске и Словеније за северну Италију, или ће већи део отићи преко Грчке у јужну Италију? Одговор ће можда уследити веома брзо, после најављеног потписивања уговора о изградњи „Јужног тока“ са Србијом, која је у последње време исказивала приличну равнодушност према овом подухвату вредном милијарде евра. У сваком случају, после споразума „Газпрома“ и ОМВ-а, једино је јасно да ће управо Баумгартен бити највеће енергетско чвориште у Европи.

 

УПРКОС АМЕРИКАНЦИМА Околности у Европи су се, очигледно, драматично промениле, упркос жељама Американаца. Председник Фишер је рекао да зна за негативан однос Вашингтона према „Јужном току“, али да не види потребу да аустријска компанија, која је закључила споразум са „Газпромом“, о том уговору расправља са представницима „треће или четврте стране“. Путин се на то надовезао речима да и он зна за противљење САД-а. „Они су конкуренти. И они чине све да овај уговор осујете. Исто као што је било и деценијама уназад. Нема ту ничег необичног, то је конкурентска борба и у тој борби се користе и политичка средства. У данашње време САД планира да изађе на европско енергетско тржиште и продаје гас из шкриљаца. Али гас који долази цевоводом из Русије увек ће бити јефтинији од гаса из шкриљаца који се допрема у Европу у компримованом облику“, напоменуо је руски председник.

Тако ствари постају много јасније. Европи није лако да се отргне контроли Вашингтона, али превише тога указује на штетност „брака“ са прекоокеанским партнером. Почев од дугогодишњих ратова широм света који руинирају глобалну економију, па преко тоталног надзора и контроле „Великог брата“ из Америке, све до последњих дешавања у Украјини – где се амерички и европски интереси суштински разликују. Сав притисак Вашингтона да Европљани уведу економске санкције Москви није уродио плодом. Своје карте Американци су до краја открили када су на црну листу ставили руског бизнисмена Генадија Тимченка, Путиновог старог пријатеља, чија је компанија присутна у изградњи разних гасовода, укључујући и „Јужни ток“. Европска унија, међутим, Тимченку није увела санкције, што је већ био јасан сигнал да Руси могу да наставе енергетске пројекте.

То је својим изјавама потврдио и европски комесар за енергетику Гинтер Етингер, чије су речи просто парале уши Американцима. „Лично не сматрам енергетски сектор најбољим објектом за санкције“, „гас и нафта налазе се на самом крају списка могућих санкција и вероватно се неће догодити ускоро“, „ми можемо да се консултујемо са Американцима, саслушамо њихове препоруке, али одлуке ћемо доносити сами“ – то су само неке од порука које је Етингер одашиљао у последње време. Све је указивало на то да су Европљани јасно препознали не само своје интересе већ првенствено потенцијалне и непосредне опасности које следују из конфронтације са таквом силом каква је Русија. И зашто неко очекује да ће озбиљне и прагматичне европске нације баш у свему, и до краја, слушати Вашингтон, чак и када од тога трпе озбиљну штету?

 

СТРГНУТА ЗАВЕСА СА КУЛИСЕ Да је таква ситуација препозната, сведочи и случај пољског шефа дипломатије Радослава Радека Сикорског. То је, да подсетимо, човек који је тадашњој кијевској опозицији припретио да мора да потпише споразум од 21. фебруара са Виктором Јануковичем, следећим речима: „Ако не потпишете, све ће да вас побију!“ Споразум је потписан, али су га садашњи кијевски лидери већ сутрадан срушили, по налогу својих америчких пријатеља, извршивши противуставни државни преврат. И баш ових дана, процурио је у јавност прошлогодишњи „тајни снимак“, где Сикорски отворено признаје да савез са Америком наноси штету Пољској, увлачећи је у сукоб са Немачком и Француском, док реалне помоћи са друге стране океана нема. Руски МИП је одмах поздравио Радеков „политички реализам“, али се поставља питање: откуда такво признање Сикорског пре годину дана, ако се зна да су антиамерички процеси у Европи ескалирали тек са избијањем украјинске кризе? То само сведочи да је већ одавно било гажења и шутирања испод стола, док су се Пољаци јавно грлили и љубили са Америма. Очито, и у овом случају био је неопходан Путин да стргне завесу са кулиса.

И ту долазимо до кључног тренутка: Путинове украјинске комбинације. Његово наизглед пасивно понашање сада је много боље разумљиво. Када је муњевито вратио руски Крим, чиме је демонстрирао каквим застрашујућим потенцијалом принуде располаже – окренуо је Европи своје пријатно и насмејано лице. Па је, уместо рата и нуклеарних глава, понудио обострано корисну сарадњу. И Украјинцима је понудио коректну цену за гас, али су они одбили под притиском Американаца. Међутим, европска јавност је ипак била обавештена о томе, као и о злочинима украјинских оружаних формација над цивилним становништвом. Америчко средство притиска на Путина – да брзоплето уђе у украјински рат – претворило се у своју супротност: у очима многих Европљана високо је оцењено његово стрпљење и мирољубивост.

Тако су, свакако не без интензивних консултација са Берлином и Паризом, створене претпоставке да се формира целовит руско-европски пакет. Нови украјински председник Пјотр Порошенко одмах је схватио да устанике из Новоросије, обилато потпомогнуте из Москве, не може лако да добије на бојном пољу и да са сваком цивилном жртвом тоне све дубље. Прошле недеље масовно су се побуниле и мајке са запада Украјине, чији синови се боре и гину за туђе интересе у бесмисленом братоубилачком сукобу. Економска ситуација у Украјини постаје катастрофална, а оно најгоре тек предстоји, када зима и глад већ за који месец закуцају на врата милиона грађана.

Тада ће они тражити главу, али не Путинову, већ Порошенкову. Зато он нуди мир. Зато ће пре или касније прихватити и федерализацију, чиме ће Русија остварити најважнији циљ: враћање Украјине у своју орбиту, јер се Путин ње никада неће одрећи. Без одобрења Новоросије (у преводу Москве) неће моћи у Кијеву да се донесе ниједна стратешка одлука. На све то ће морати да пристану и Американци. Њима и Порошенку је највише намењен Путинов гест о укидању одлуке о употреби руске војске на тлу Украјине – моћи ће колико-толико часно да се из свега извуку, уз образложење да су принудили Русију на повлачење. И сви ће се правити да не виде да то није повлачење – већ хватање залета за нови скок.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Anything that can harm this genocidal creature, the USA, is good, and very welcome. If one can harm the stinky, sleazy England with it is even better.
    Long live Euro-Russian cooperation.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *