Почетна / Интервју / ИРИНА ДЕРЕТИЋ, филозоф – ПЛАТОН, СРБИ И ПОУКЕ О ПЕЋИНИ

ИРИНА ДЕРЕТИЋ, филозоф – ПЛАТОН, СРБИ И ПОУКЕ О ПЕЋИНИ

Разговарала Мила Милосављевић 

Разумевање властитог филозофског наслеђа битан је показатељ националног саморазумевања и оно би требало да одговори на то ко смо, ка чему тежимо и који су вредносни оријентири којима се руководимо

Ирина Деретић (1969, Београд) − филозоф, писац, доцент на Одељењу за филозофију Филозофског факултета у Београду. Поред више од осамдесeт радова на српском, енглеском, немачком и руском језику, објавила је и књиге: „Како именовати биће“ (2001) „Логос, Платон, Аристотел“ (2009) и „Из Платонове филозофије“ (2010). Предавала је 2007. и 2008. на Универзитету „Фридрих Шилер“ у Јени у Немачкој, на Универзитету у Упсали у Шведској 2011, на Универзитету у Владимиру у Русији. Добитник је више домаћих и међународних стипендија и награда. Ових дана у издању „Завода за уџбенике“ излази њена најновија књига под називом „Платонова филозофска митологија“, и то у библиотеци „Посебна издања“ у којој се публикују научна дела. Разговарамо о поменутој новој књизи, о Платоновом разумевању митова и капиталном пројекту ,,Историја српске филозофије“ (четворотомно издање куће „Евро-Ђунти“) али започињемо једном не мање важном и занимљивом темом: њеним импресијама из Русије где је недавно боравила у оквиру манифестације ,,Дани Ћирила и Методија“.

Управо сте се вратили из Русије, где сте имали неколико веома значајних излагања, која су уједно означила и квалитетну међууниверзитетску сарадњу…

Већ трећи пут одлазим у Русију, учествујем на њиховим конференцијама, држим предавања по позиву. Од 20. до 22. маја на Универзитету у Владимиру одржана је значајна међународна конференција посвећена Данима Ћирила и Методија, где сам имала част да говорим на пленарном заседању. Тема излагања на руском језику била је „Платон о наликовању човека Богу“, а тиче се односа филозофије и теологије.

Одржала сам и два предавања: о хуманизму Достојевског на Филолошком факултету, као и о  руским емигрантима и њиховом деловању на Београдском универзитету на пленарној седници конференције о педагогији и образовању одржаној 24. маја. Мој докторанд Александар Кандић изложио је рад о Доситеју Обрадовићу. Поводом нашег гостовања, приређен је свечани пријем код ректора Владимирског универзитета, професора Анзора Саралидзеа, на којем су колеги Кандићу и мени додељене дипломе захвалности. Треба додати да је на иницијативу нашег Филолошког факултета недавно у Београду потписан договор о сарадњи између Београдског универзитета и Владимирског универзитета, којег је представљао професор Јевгеније Арињин.

На позив професора Московског института за међународне односе Владимира Глагољева и Маргарите Силантјеве, посетили смо ову елитну образовну институцију 28. маја и присуствовали седници њихове Катедре за филозофију, на којој смо најсрдачније примљени и где смо чули само речи похвале о српској култури и историји, истакнутим српским мислиоцима, научницима и дипломатама. Московски професори, као и колеге из Владимира, показали су спремност да се успостави плодна и дугорочна научна сарадња.  Поврх тога, стекла сам утисак да је академски живот у Русији врло развијен, динамичан и плодан, да су настава и научноистраживачки рад на високом нивоу, те да имају врло развијену међународну сарадњу. На руским универзитетима се много теже долази до научних титула и звања, што је још један од чинилаца који доприноси квалитетнијем научном и педагошком раду.

Какви су вам утисци о Русији? Боравили сте тамо управо у време жестоких сукоба у Украјини и заоштравања односа између Русије и света?

Снажни, неизбрисиви, увек нови и другачији, тако да после повратка из Русије увек себе видим, доживљавам и разумем на другачији начин. Васпитавана сам у породици у којој су руска култура и духовност били саставни моменти мог одрастања, али одлазак у Русију и сусрет са њеним простором, чији се крај, ма куда погледали, не може ни назрети, са гостољубивошћу, мудрошћу и невероватном добротом руских људи, лепотом руских градова и цркава донели су ми нова и неочекивана искуства. Русија ме увек изненађује, она никада није иста, њени људи имају изразити смисао за хумор прожет аутоиронијом, свако од њих је јединствен, личност за себе; увек ћете упознати некога ко ће вас изненадити несвакидашњим погледима и увидима.

Један доживљај је толико посебан да га издвајам од свега осталог. То је нешто што никада до тада нисам искусила. Покрај Покрова Богородице на Нерли, малене, беле цркве из 12. века, савршених пропорција и необично рафинираног рељефа, која лежи у бескрајном простору на ушћу двеју река у којима се огледа и чија класична лепота баш у том пространству долази до посебног изражаја и служи као референтна тачка за његово структурирање − појавила се група сеоских жена које су ишле на ритуално купање. Једна од њих пришла је маленом храму, загрлила га и прозборила следеће речи: „Лепотице моја! Како то да уопште постојиш? Како то да тако дуго трајеш?“ И онда сам схватила да док буде таквих људи и таквих места, вредно је и смислено живети у овом свету у којему су трагедије, несреће и ратови саставни део нашег постојања.

[restrictedarea]

Да ли мислите да недавни догађаји у Украјини посредно показују или наговештавају окретање Русије од Запада и Европе?

Уопште не мислим да се Русија „окреће“ од Европе, јер би се тиме одрекла саме себе, своје традиције и прошлости. Нас Словене описменили су света грчка браћа Ћирило и Методије и тиме утицали да много раније од других европских народа одредимо своју самобитност. Русија дели европске вредности и идеале као што су слобода и уважавање личности у свој њеној јединствености, што уосталом представља једну од кључних мисли руске религиозне филозофије. Поврх тога, самопреиспитивање и самокритичност јесу особине које руска национална самосвест баштини од самих европских извора, од старогрчке филозофије и културе. Подсетимо се да сви Сократови филозофски разговори почињу критичким преиспитивањем својих и туђих саморазумљивих представа и мњења. Како током своје историје, тако и данас, Руси себе критички преиспитују и то пре свега у односу на Запад, што представља врлину, будући да тек увиђањем властитих могућности и граница можемо знати како ћемо их прекорачити и себе усавршити.

Додајмо и то да је на самим својим почецима грчка култура показивала велико уважавање према научним и уметничким резултатима култура Истока. Ту европску отвореност према источним културама и цивилизацијама показује, по мени, и савремена Русија, можда више него било која друга европска држава.

Достојевски је у својој чувеној „Беседи о Пушкину“ говорио о специфичној руској врлини. Која је то врлина и како је ви разумете?

Могло би се учинити парадоксалним то што руска специфичност лежи управо у тежњи ка потпуном поистовећивању са духом других нација и култура како би се то друго у потпуности разумело као своје и самим тим престало да буде туђе и страно, што Достојевски показује на примеру Пушкина, највећег руског песника и једног од твораца руске самосвести. Руски списатељски геније и јесте резултат те способности да се идентификује са нечим другим, од себе различитим, те да се у продуктивној рецепцији томе другом да властити печат. Свечовек, што представља идеал руског хуманизма, јесте личност чија се изузетност не састоји у томе што је супериорна у односу на друге људе, већ у томе што настоји да и синтетише искуства различитих нација и култура. У тежњи да буде не само отворен према другим културама већ и да истински разуме и доживи идеје и духовност других народа, свечовек је у својој универзалности јединствен. Мисао о свечовеку могла би се протумачити и као никада остварени идеал истинског братства међу народима, универзалне емпатије међу људима, као и поштовања сваке личности у њеној јединствености. Нема ниједног човека без вредности и величине, који у себи не носи бескрај неостварених могућности и талената, нема човека који не заслужује љубав и поштовање.

Чини се да данас не живимо у времену у којем постоје било какви идеали, поготову не идеали о којима је говорио Достојевски. Да ли савременим светом влада потпуни вредносни релативизам?

Свако друштво почива на одређеном систему вредности, чак и када се залаже за вредности које једне другима противрече. Премда се каткада чини како у савременим западним, демократским друштвима, а нарочито у овом нашем транзиционом, буја потпуни вредносни релативизам – у којем се подједнако вреднују, на пример, и бесконачно насиље и потпуна безазленост, и цинична неправедност и борба за праведне циљеве, и патогени воајеризам и његова критика, и критичко мишљење и повиновање ономе што се медијски намеће као већ формирано јавно мњење – ни креатори јавног мњења у тим друштвима не одобравају приказивање одређених садржаја који доводе у питање вредносни систем на којем та друштва почивају. То се данас назива „политичком коректношћу“, иза које се често маскирају противречне тенденције, или пак врло утилитарни и произвољни захтеви за послушношћу и унификацијом конкретних политичких „елита“.

Како са аспекта филозофске науке видите судбину савременог света? Куда он то иде? Или, боље речено, чему стреми?

На то питање се не може кратко ни једнозначно одговорити. Покушаћу да назначим само обрис могућег одговора на ово питање и то у политичком контексту. Догађаји у Украјини, и претходно у Сирији, показују да се униполаран свет претвара у мултиполаран, у којем ће морати да се редефинишу различите улоге и интереси народа и држава. Чини се да више не постоји једна суперсила, већ се економска и политичка моћ распоређују на више страна, а која ће од њих доминирати, показаће време.

Појасните нам и образложите своју идеју да покренете пројекат четворокњижја ,,Историја српске филозофије“?

Прве две објављене књиге „Прилога за историју српске филозофије“ настале су пре свега као резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ Филозофског факултета Универзитета у Београду, који финансира Министарство за науку и просвету Републике Србије. Своје студије и огледе у овим књигама приложили су интелектуалци и са других српских факултета и универзитета, па и из иностранства, попут московске професорке Маргарите Силантјеве. Одмах би требало бити јасно да ова два тома не представљају преглед српске филозофије од Светог Саве до данас, већ зборнике студија у којима се  српским филозофима и њиховим промишљањима, или пак преводима средњовековних рукописа, приступа полазећи од одређеног становишта, који се потом на одговарајући начин преиспитују и вреднују, те разматрају у ширем духовном контексту. Краћих радова, прегледног карактера скоро да и нема, неки од текстова откривају потпуно нова сведочанстава.

Шта је на самом почетку била ваша главна замисао, основни циљ овог замашног и веома захтевног посла?

Основна намера овог пројекта јесте да утремо пут континуираном и институционалном проучавању српске филозофске баштине, које подразумева тимски рад и ангажман. Разумевање властитог филозофског наслеђа битан је показатељ националног саморазумевања, а оно би требало да одговори на то ко смо, ка чему тежимо и који су вредносни оријентири којима се руководимо.

Који су критеријуми били одлучујући у раду током  приређивања?

У оквиру пројекта „Историја српске филозофије“, којим руководим, одвија се читав низ активности међу којима је свакако најзначајније објављивање текстова, студија и књига који се баве нашом филозофском баштином. Пројекат је одобрило Министарство за просвету и науку Републике Србије, које нас и финансијски подржава.

Књига „Историја српске филозофије I“, у издању „Евро-Ђунтија“, резултат је једногодишњег рада сарадника на овом пројекту, у које спадају наши угледнији професори са Београдског, Новосадског, Приштинског, Бањалучког универзитета, као и америчког Универзитета на Род Ајленду. Почетна нит водиља нашег истраживања јесте уверење да постоји известан континуитет, те идентитет нашег филозофирања који је дужи него што се обично претпоставља. Критеријуми којима сам се руководила у избору текстова јесу њихов квалитет, методолошка заснованост, веродостојност сведочанстава коју нуде, те мера у којој су они оригинални..

Занимање шире читалачке публике за прва два објављена тома  „Историје српске филозофије“ показало је да сте успели у нечем што је на први поглед, верујем, чак и вама било немогуће, а то је да сте потакли интересовање шире читалачке публике а не само стручњака, посвећеника ове науке који ипак припадају једном уском кругу.

За филозофију је потребна припрема, као и за било шта друго. Не постоји ниједна озбиљна студија, а камоли књига, било из природних или пак духовноисторијских наука за коју није неопходна припрема у смислу разумевања терминологије, најважнијих аутора и кључних становишта у одређеној области. То важи и за филозофска дела. Па ипак, филозофија се бави и питањима која се тичу свих нас, попут питања: одакле смо, ко смо и у чему је смисао нашег постојања, како је постао космос и које је структуре, да ли постоји Бог, а ако постоји, можемо ли га доказати или у њега пак само верујемо, на чему почивају наше логичке, сазнајне, етичке, политичке и естетичке категорије. У том смислу нам филозофија није ни страна, ни далека, ни неразумљива; не могу замислити човека који се никада није замислио над смислом властитог постојања. Филозофија тражи од нас да се озбиљно и мисаоно консеквентно суочимо са овим питањима и да се не заваравамо да ћемо на њих лако одговорити. На таква питања коначних и догматских одговора ни нема.

Како видите српску филозофију и њену позицију у свету?

Неоспорно је да ми немамо тако развијену филозофску традицију и културу попут Грка, Немаца, Француза, Енглеза и Руса, као што је тачно да су Срби дали много веће резултате у књижевности и природним наукама него у филозофији. Све то не значи да није било оригиналних и значајних српских филозофа попут Руђера Бошковића, Божидара Кнежевића и Бранислава Петронијевића. Српска филозофија се развијала у контексту византијске филозофије у средњем веку, док је у модерно доба, свакако, био највећи утицај немачке филозофије. То што је филозофија неког мислиоца плод других аутора, па чак и страних интелектуалних образаца, не мора нужно да значи да је епигонска и без ауторског печата.

Ваша књига „Платонова филозофска митологија“ разоткрива Платона у једном сасвим новом светлу. Шта представља ваше полазиште када је ово дело у питању?

Полазећи од Платонове критике хомеровско-хесиодовске митотворачке традиције, истражујем утемељеност и домете те критике, те његов властити пројекат нове филозофске митологије и његове митове као делимичну реализацију тог пројекта. Другим речима, преиспитујем заснованост Платоновог схватања смисла и значаја митског начина мишљења, као и саме његове митолошке творевине, те настојим да покажем колико су Платонова промишљања о томе тачна и актуелна и за нас данас. Митови преносе неку универзалну поруку, до чијег смисла се не може доћи на основу буквалног читања, већ само „откривањем“ њиховог дубљег, ретко очигледног и саморазумљивог смисла и значења. Платонови митови су филозофски у том смислу да преносе увиде филозофског карактера, без којих није могуће разумети његово мишљење. Неки од њих приповедају о средишњим проблемима његове филозофије, почевши од тога каква је структура видљивог света и улоге бога у њему, преко нашег психичкокогнитивног устројства, па све до исправног етичког просуђивања и до разумевања односа човекове слободе и нужности космичког поретка.

Да ли је Платон сматрао да су митови конститутиван моменат нашег личног и колективног идентитета?

Платон је тога и те како био свестан. Митови су присутни у нашем духовном искуству, чак и када их најоштрије критикујемо или их се пак одричемо. Они ни у ком случају нису вредносно неутрални, већ напротив, обликују, неретко несвесно, од самог детињства, наше етичке представе и парадигме, и шире, наш поглед на свет. Стално имајући на уму неизбежан и снажан утицај мита на човека, Платон је у компоновању властитих митова пажљиво водио бригу о томе на који ће начин пренети властита етичка и филозофска промишљања, која би требало да имају обавезујући карактер. Па ипак, Платон је својим митотворством превазишао властите списатељско-филозофске намере, као и сопствени нацрт нове митологије тако што није следио његове јасне, премда и круте филозофске и наративне регуле о томе да митови морају увек верно одражавати садржај о којем приповедају, те да у њима све мора бити потпуно конзистентно изложено… Оно што Платонове митове разликује од свих митова насталих пре или после њега јесте тежња да се одређене филозофске идеје које се не могу саопштити ни доказом ни аргументом изразе језиком који нам једино преостаје – симболима и метафорама мита. Онда, када се разумско-умске способности суоче са властитим границама, митови су ти који нас подстичу да мислимо даље, и преко задатих и већ утврђених оквира.

Платонов еротски мит о двема половинама које се траже по своме утицају надилази и границе филозофије, психологије и психоанализе (споменимо само то да је овај мит, према Фројдовим речима, утицао на његово сопствено разумевање регресивне природе нагона) песништва, те улази и у популарну културу и чини се како сви о њему помало нешто знамо.

То што је овај мит ушао у „шире народне масе“ не значи ни да је баналан, ни да му је смисао већ на први поглед препознатљив, већ показује да тај мит преноси дубоку истину, која се тиче свакога од  нас, те погађа и образоване и необразоване људе, и научнике и песнике, и филозофе и оне који нису склони апстрактном начину мишљења. Овај мит нам, између осталог,  приповеда и о томе да свака људска делатност, ма како узвишена била – почевши од песништва, преко других форми уметности, до филозофије – не може да испуни нашу онтолошку празнину и отклони ужас наше усамљености и раздвојености од онога чему изворно припадамо. Од тога нас, како мит о две половине поручује, може излечити само полна љубав, која и нема никакве сврхе изван себе саме, а без које наши животи не би имали смисла. А то је љубав према одређеној личности, коју онда када је заволимо, доживљавамо као нераскидиви део себе. То што Платон на тако успешан начин филозофски и песнички артикулише чини се да дубоко доживљава сваки човек, те тако интуитивно прихвата истину овог мита, без обзира да ли је може сасвим рационално појмити и протумачити.

Међу познатијим Платоновим митовима је мит о пећини. Како га ви тумачите?

Причу о пећини тумачим на више различитих начина, који су међусобно спојиви и од којих се сваки односи на неки од аспеката о којима нам он приповеда, те га интерпретирам и као метафизичку алегорију, и као просветитељски мит, што нам казује како је незнање кључни узрок неслободе, те као причу која има и свој психолошки и политички карактер. Премда алегорију о пећини Платон не назива митом, можемо је сматрати митом, будући да задовољава управо оне критеријуме које би, према Платоновом мишљењу, требало да задовољи сваки мит, а то су: да има наративан карактер, да говори о оном „божанском“, да у њему важну улогу имају хероји. У миту о пећини ти хероји су филозофи који, без обзира на све умно-психолошке напоре, успевају да сазнају структуру и поредак свега што јесте. А до таквог сазнања долазе тек онда када су у стању да превазиђу наметнута ограничења средине у којој живе и да у односу на њу успоставе потребну критичку дистанцу, што им омогућава да разумеју норме и мерила које би требало следити у конституисању праведног политичког поретка. Стога би управо они требало да реформишу живот у пећини. Будући да имају знање о томе шта је праведно и добро по себи, само су они кадри да разоткрију суптилне облике манипулације политичких квазиелита које произвођењем неистина или полуистина држе становништво у стању перманентног ропства. Највећи проблем је у томе што робови у пећини и не знају да су поробљени и што мисле да је њихово ропство слобода, погрешна уверења једина могућа истина, а да свет у којем живе није мрачна пећина него једина замислива реалност. Настојање да се тако дубоко усађене предрасуде превазиђу, и према Платоновом  мишљењу, јесте тежак, готово неостварљив подухват.

Да ли после многих векова који су протекли од времена када је живео Платон још увек живимо у пећини?

Чини се да данас више него икада живимо у свету имиџа, у којем је важно како неко или нешто изгледа и каквим се представља, а не то какав неко или нешто истински јесте, у свету у којем се манипулативно влада другима стварањем непрекидног привида и изазивањем често потпуне конфузије, нарочито у вези са важним политичким питањима и проблемима. О томе управо говори Платонова прича о пећини. Разлика је у томе што Платонови заточеници у пећини виде пред собом само једну наметнуту слику о свету, док смо ми изложени читавом низу различитих информација, међу којима, уколико смо довољно критични и самокритични, али и смели, можемо да дођемо и до неких исправних увида. Узмимо, на пример, украјинску кризу! Да су се пратили само украјински и западни медији, могао се стећи утисак, ма колико то било нелогично, да су противници мајдановске политике сами себе спалили у Дому синдиката у Одеси. Међутим, друштвене мреже и интернет су снимцима и фотографијама идентификовали извршиоце овог суровог злочина, пред којим је срамно и неодговорно затварати очи.

КСЕНИЈА, АНИЦА, ПРАВДА…

Жене филозофи нашле су заслужно место у српској филозофској мисли, као и у ,,Историји српске филозофије“. Колики је заправо њихов допринос националној филозофији?

Прва српска жена која је докторирала филозофију краћим радом о Шопенхауеру 1910. године била је Правда Марковић. Њену дисертацију, која садржи и кратку биографију, добила сам из „Лудвиг Максимилијан“ универзитета у Минхену, где сам и сама студирала, те сам је превела са немачког на српски језик. Шта се догодило с њом по повратку у Београд може само да се наслућује: података нема. Најпознатије најзначајније жене филозофи из наше прошлости, Ксенија Атанасијевић и Аница Савић Ребац, нису имале лакшу судбину. Аници Савић Ребац посветила сам студију у овом тому. Била је жена изузетне ерудиције, хелениста, проницљивих, дубоких и истанчаних увида, која без обзира на оригиналност свог стваралаштва није била довољно призната, те између два светска рата није ни предложена да предаје на Београдском универзитету. Ксенија Атанасијевић је имала трагичну судбину и дала је велики допринос српској култури. Као изврстан познавалац историје филозофије, своје рафинирано разумевање филозофских идеја и проблема показала је низом текстова објављених како на српском, тако и на страним језицима. Превела је велики број дела, да споменемо само она најзначајнија: Платонов „Парменид“, Аристотелов „Органон“ и Спинозину „Етику“. Поврх свега, Ксенија Атанасијевић се бавила и оним чему је наш пројекат и посвећен а то је историја српске филозофије. Она је бесрамно оптужена за тобожњи плагијат и протерана са Београдског универзитета. Ови примери речито говоре о томе како се наша средина односи према својим креативним женама оригиналног и продорног мишљења и треба да се над тиме дубоко замислимо, али и да делујемо, понекад и безуспешно, како се такве ствари не би поновиле.

УТИЦАЈИ

Захваљујући огромном труду вашег оца Јована Деретића, данас имамо обимно и капитално дело ,,Историја српске књижевности“. Ви сте свим својим снагама пак стали на чело пројекта приређивања историје српске филозофије. У којој мери је отац утицао на вас када је избор занимања у питању?

Оно што слушамо од детињства, чиме смо окружени утиче на будући развој. Велики број деце поставља филозофска питања: одакле смо, ко смо, да ли Бог постоји. Међутим, да ли ће се њихова даља настројеност да постављају таква питања наставити, развијати,  и те како зависи од родитеља. Мој отац и ја смо били у сталном разговору о суштинским проблемима како метафизичке, тако и етичко-животне нарави. На неки начин, ја сам била привилегована, јер сам у својој кући одмалена учествовала у разговорима о  интелектуалним темама које улазе у различита подручја људске духовности.

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Др Ирина Деретић je доцент на Филозофском факултету, Универзитета у Београду, где предаје Историју филозофије Ia, Историју филозофије Ib и Увод у филозофију. Магистарске студије је похађала на Филозофском факултету, Универзитета у Београду, као и на Универзитету „Лудвиг Максимилијан“ у Минхену, где је студирала код професора Вернера Бајервалтеса. На Филозофском факултету је магистрирала радом „Језик и онтологија у Платоновим дијалозима: Кратил и Софист“, док је докторирала радом „Платонова и Аристотелова филозофија логоса“.

Подручја истраживања којима се бави јесу: античка филозофија, ранохришћанска филозофија, Хегелова филозофија, филозофска херменеутика, национална филозофска баштина, етика врлине итд. Објавила је три књиге, као и више десетина научних радова (83) студија и есеја на српском, енглеском, немачком, руском, словеначком и македонском језику (видети библиографију) и приредила два тома зборника „Историја српске филозофије. Прилози истраживању“.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Dokaz,da milo lice,ozareno spoljašnom i,unutarnjom lepotom,obiluje i unutarnjom lepotom,lepotom misli i pravičnosti,ujedno obiluje vrednošću znanja,ceneći istinski vredno,dostojno življenja.Svaka čast Irini Deretić,hvala joj,za svaku reč o Rusiji,ruskom narodu.Ova žena,milog lika,pobudila je u meni davna sećanja,školskih dana,kada je bogatstvo ruske književne kulture s ljubavlju učeno,kada su se govorili stihovi,nadmetalo u recitovanju pesnika,velikog dometa.U našim dušama,živela je ljubav za običnog ruskog čoveka,koji večno traje.U priči o Rusiji,sadržana je ljubav i snaga,ogromne veličine kao i njena prostranstva.Njeno neprocenjivo bogatstvo prošlosti u kome se ogleda snaga naroda,večna borba za opstanak,ne želja za dominacijom.Volela bih,da je više takvih,poput g.Irine.Ulepšala mi je dan,pobudila nadu.Hvala.Luna.




    0



    0
  2. Šta reći nego svaka čast,Hrabra Žena,ma da Dučić to nebi tako rekao,ali ja kažem! Samo napred! Karijera tek predstoji!!! Veliki pozdrav od malog čoveka ali velike duše i iskrene!!!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *