Франц Вебер (хуманиста, филозоф, еколог) – Чекајући међународни трибунал савести

Разговарала Биљана Живковић

Упркос пошасти једноумља које осваја свет, посебно посредством  медија у служби моћних, остаје довољно савесних, правдољубивих и истинољубивих људи који би се прихватили задатка да оснују трибунал савести за Србију, али и за Авганистан, Ирак, Либију, Сирију…

Франц Вебер, славни еколог и директор Фондације „Вебер“ (која има више од десет хиљада чланова) нашој јавности је познат по доследној борби за истину о Космету и по отвореном отпору исказаном против злочина који је агресијом на СРЈ према Србима 1999. починила НАТО алијанса на челу са САД. Господин Вебер користи безмало сваку прилику да упути апел човечанству да се спасу сакралне, духовне, уметничке вредности на Косову и Метохији, које он иначе пореди са Атосом. Вебер то чини и данас, како каже, као еколог, као човек и као Швајцарац. У разговору за „Печат“ бескомпромисни Швајцарац говори о потреби „очувања сваке стопе српске земље“, о последицама бомбардовања Србије осиромашеним уранијумом, о борби за Космет и очување српске баштине и угрожених културних и духовних вредности на том простору.

 

Господине Вебер, одакле потиче дубоко разумевање које показујете, већ четврт века, према српском народу?

Пре четврт века, приликом обиласка манастира Мораче и Студенице, смештених у предивној природи, доживео сам својеврсно откровење српске баштине. Тамо сам дошао у пролеће 1988. на позив Комнена Бећировића, који ће потом постати мој пријатељ и сарадник, тим пре што смо се упознали под заштитом Аполона, бога Сунца. Наиме, он ми се обратио пошто је на француској телевизији гледао емисију о мојој мисији спасавања Аполоновог светилишта у Делфима, угроженог индустријом која загађује околину. Био је импресиониран борбом у којој сам победио и понадао се да бисмо могли да покушамо сличну акцију за спасавање манастира Мораче и Студенице, као и околне природе, тада угрожених пројектом брана и вештачких језера да би се изградила хидроелектрана.

Када сам се нашао на лицу места, опчиниле су ме лепота, узвишеност и духовност које су зрачиле из ових споменика, уметност и архитектура, као и величанственост места на којима се налазе. Нисам ни трена оклевао да покренем кампању за њихово спасавање. А како су се, десет година доцније, у предвечерје тзв. косовског рата, друга слична величанствена дела цивилизације у овој области нашла у опасности од уништења, одлучио сам, такође, да делујем. С друге стране, овде је постојао и додатни, чисто етички елемент правде и истине, с обзиром да је српски народ годинама трпео неправду и био предмет свеопште преваре. То су били моји мотиви.

Прошлог лета вас је председник Николић одликовао Сребрном медаљом за заслуге за народ. Изјавили сте тада да нам остаје да водимо битку за очување српске цивилизације на Косову – како то чинити у садашњим неповољним условима?

Битка за Косово је битка на дуге стазе. Срби су се за Косово борили пет векова да би коначно постигли победу. То је, свакако, најдужа битка у историји. Не смете никако да будете обесхрабрени, бојажљиви, требало би да водите дипломатско-медијску борбу без предаха. Додајем да се оваква борба наметала од почетка догађања у бившој Југославији али, нажалост, ваше вође нису биле на висини задатка и зато су ствари лоше кренуле по Србе. Видите, мене у вези са Косовом нису контактирале ваше дипломате нити ваши културни представници, већ личности које су браниле српску ствар, попут Комнена Бећировића. Управо ми пада на памет наслов његове дивне књиге „У души Косово“: и заиста, докле год Срби у души буду чували Косово, оно за вас неће бити изгубљено.

[restrictedarea]

Будући да је ангажман за очување светих места Мораче и Студенице подстакао ваше интересовање за нашу културу, нашу цивилизацију, али и за нашу судбину, можете ли да евоцирате неке успомене на ове прве сусрете?

Себи сам, током различитих кампања које сам водио, наметнуо правило да најпре сам, без пратње новинара, обиђем места или споменике које би требало да браним управо да би допрли до мене или да бих оценио да ли је неопходно или није покретање акције са циљем спасавања. Тако је било и у случају Мораче и Студенице, где сам дошао почетком априла 1988. и где је стварност била изнад мојих очекивања. Кренувши ка манастиру Морачи, на неколико десетина километара од Подгорице, Комнен ми је, на свој сликовит начин, најавио да урањамо у вечност. Заиста се то и догодило, када се убрзо нађосмо између гигантских литица  с једне и друге стране реке, које је милионима година, дубећи стену, стварала Морача. У дубинама је котрљала бело-смарагдне таласе, набујале топљењем снегова, пратећи своју давнашњу песму, попут непрекидне симфоније која траје читаву вечност. Тек што смо изишли из кањона Мораче, створио се други кањон вертикалних, готово геометријских литица, кањон једне од притока. Између осталог, мој ме је водич обавестио да пећине ових кањона скривају археолошке локалитете где су живели праисторијски људи, а да на обалама Мораче и њених притока расту ендемске биљке јединствене на планети.

Међутим, нисмо још били све видели јер, као врхунац, појавила се бела конструкција на високој тераси изнад реке, манастир Морача из 13. века, чију ми је историју Комнен укратко испричао. Ево, после делâ природе, човековог дела, творевине духа у свом уздизању ка апсолуту. Био сам буквално очаран толиким  величанственим делима природе и цивилизације на релативно ограниченом простору. Природно, одлуку да покренем кампању како би се овај простор сачувао донео сам одмах. Одлука је била још чвршћа сутрадан, када сам се нашао у манастиру Студеници, окружен мање планинским и мање дивљим пределом од оног око Мораче, али чија је уметничка и архитектонска величанственост оставила на мене изузетно јак утисак. Између осталог, у Студеници ме је обузело стање великог спокоја,  који не верујем да сам игде другде осетио.

Потом сам, крајем јуна, поново дошао у Морачу и Студеницу, у пратњи дванаестак новинара из швајцарских и европских медија, међу којима је био и мој пријатељ Роже Кан, уредник еколошке рубрике „Монда“, који ће овој теми посветити читаву страницу. Тада сам имао и веома значајан сусрет са Господином Амфилохијем, који ми је, као митрополит црногорски, шеснаест година доцније, августа 2004, у комплексу манастира Мораче уручио Орден Светог  Саве I реда, додељен од Светог синода Српске православне цркве. Додајем да сам приликом тог боравка открио друго велико светилиште у Црној Гори, где ме је Комнен одвео, манастир Острог, који је и сам у савршеној симбиози са околином.

Позвали сте, већ у јуну 1998, дакле девет месеци пре бомбардовања Србије од стране НАТО-а, на очување баштине Косова и Метохије, обраћајући се посебно Унеску и Савету Европе. Потом, усред рата који је НАТО водио против Србије, написали сте отворено писмо председнику Сједињених Држава, Билу Клинтону, а истовремено сте у Гисбаху, маја 1999, организовали међународни скуп против рата. Да ли сте икада добили, током протеклих четрнаест година, када се наставила голгота српског народа на Косову и Метохији,  неко признање или изразе кајања од личности или институција којима сте се обраћали?

Учинио сам све те кораке, чији је покретач моја савест, и на њих сам поносан. То су, дакле, врло јасна брига за очување људског живота, брига да се избегну све врсте зала изазване ратом, посебно штета што је трпе цивилизација и природа. Ратна хистерија против Срба на Западу је тада била таква да сам осетио ургентност ситуације те сам, не часећи, одлучио да се упутим са групом новинара на Косово, где сам био очаран лепотама Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке у Призрену. Како је било очигледно да народ који је саградио таква величанствена дела не може да буде онолико лош колико су га непрестано приказивали у медијима, послао сам, 28. јуна 1998, на Видовдан, из Грачанице свој апел против надолазећег рата.

Када је реч о мојим напорима у том домену, ако су имали одјека у јавности, врло мало су га имали код одговорних, изузимајући одговоре од стране Унеска и Савета Европе, који су ограничени, пре би се рекло, на дипломатски језик и на оно што бисмо назвали дволичношћу. Једноставно нису имали храбрости да се супротставе политици држава које су представљали. И не би признали, ни по цену катастрофе,  да су лоше проценили или да су погрешили јер им савест није јача страна.  Како каже Шатобријан, када не можете да избришете своје грешке, дивинизујте их, од њих правите догме… Тако се и даље од злочина праве подвизи, изјављује се да је вођен хуманитарни рат, да су Албанци спасени геноцида, да је оборена Милошевићева диктатура, да су установљени демократија и људска права итд. Толико изговора за почињена недела.

Управо међу та злодела спада и употреба оружја са осиромашеним уранијумом од стране НАТО-а. Били сте међу првим еколозима у свету када сте упозорили на опасности од осиромашеног уранијума и других отровних материја, док је НАТО сејао отров по Србији. Нажалост, Срби данас масовно умиру. Грозан злочин за који, по свему судећи, нико неће  да одговара.

Да, стравичан злочин, јер ако градови, фабрике, уништена инфраструктура и могу да буду изнова изграђени, па чак и споменици цивилизације рестаурирани, за загађење околине учинцима ових штетних материја нема лека, а последице ће трајати милионима година. Злочин против човечности, којим наши хуманитарци испирају уста, свакако је тежак, али и оно што бих назвао злочином против Постања, почињеним на њихов подстрек и од њих поздрављеним, као што је посебно био случај у ратовима против Србије, потом против Ирака и Либије, још је хиљаду пута теже. Због тога се уочава пораст канцера у Србији − последица коју ви трпите, као и у Ираку − али и долазак на свет небројене деце са малформацијама, правих монструма, што неће изостати ни у Либији. Или, узмимо пример Сирије, која је под својим кровом чувала, као ниједна друга земља, споменике више цивилизација, античке, јудејске, хришћанске и исламске, и која је практично уништена од стране фанатичних хорди подржаваних од Сједињених Држава и њених савезника како би постигли своје циљеве на Блиском истоку. Такви су жалосни плодови модерног варварства, које је Ниче наслутио, рекавши да се век варварства приближава: 20. век је то заиста и био а ни 21. не најављује да ће бити бољи.

Подаци о порасту морталитета у Србији од 1999. и даље су недоступни јавном мњењу и, још горе, изгледа да се прикривају од стране органа УН. Како постићи да се престане са прикривањем последица рата који је водио НАТО, па и огромног  пораста канцерогених обољења у Србији, и да се оне обелодане? Да ли би могао да се покрене процес против НАТО-а? Већ сте говорили о трибуналу савести…

И даље у њега верујем. Упркос пошасти једноумља које осваја свет, посебно посредством медија, нарочито телевизије, у служби моћних, остаје довољно савесних, правдољубивих и истинољубивих људи који би се прихватили таквог задатка. На срећу, постоји интернет који није, или још увек није цензурисан и где се може проговорити. Да, трибунал савести за Србију, али и за Авганистан, Ирак, Либију, Сирију. Када је реч о УН, оне су се у свим овим случајевима, нажалост, показале као савезник Сједињених Држава и Европске уније, пружајући покриће њиховој злокобној политици која има за циљ доминацију светом. Због тога се намеће потреба планетарне акције.

Такозвана међународна заједница устремила се против Србије, прикривајући истину о рату 1999. и погубним последицама како на хуманом, еколошком, цивилизацијском плану тако и на политичком, на пример условљавањем Србије за улазак у ЕУ признавањем Косова као независне државе. Шта бисте Србима поручили, како да се суоче са овим чињеницама?

Као што сам малочас рекао, реч је о борби дугог даха. Рекао бих им да издрже, да не посустану, да се не обесхрабре, упркос проживљеним искушењима и претрпљеним губицима. Уосталом, како каже изрека, човек се на муци познаје. Треба деловати систематски, перманентно, без опуштања, и нарочито не подлећи грозним уценама. Тим пре што Европа није та која би требало да дели лекције и поставља услове, пошто се као заинтересована страна на Косову, вођена идеолошким мотивима, а насупрот етичким и историјским, упустила у уништавање сопствене цивилизације. С друге стране, требало би престати с причом о Европи као обећаној земљи, јер стварност све више противречи оваквој представи, као што показује економска криза у коју све дубље упада − беда, незапосленост, незадовољство у појединим европским земљама, попут Грчке, Италије, Шпаније, Португалије, да не говоримо о Бугарској или Румунији.

А када је реч о победи истине, ни ту не треба очајавати. Знате, у свом животу сам био више поборник Ничеа, агностик и пантеиста него хришћанин, али често ми долазе на ум речи јеванђеља: „Нема ништа тајно што неће бити јавно, нити скривено што се неће дознати и на видело изићи.“

[/restrictedarea]

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Франц Вебер – писац,  филозоф, хуманиста – упустио се пре четири деценије у мисију спасавања светских еколошких, природних, културно-историјских и духовних вредности. Захваљујући њему спасени су јединствени Делфи, виногради на обали Леманског језера, древна шума на обали Дунава поред Хајнбурга. У Аустралији је створио импресиван резерват од 50 хиљада хектара простора за дивље коње. Његова Фондација, такође је од људског немара спасла и оживела национални парк у Тогоу „Фазао малфакас”. До данас је добио преко 150 величанствених битки за лепоту. Оставио је неизбрисив траг и када је реч о питањима важним за српски народ.