Почетна / Колумне / „Фетих“ или освајање као ослобађање

„Фетих“ или освајање као ослобађање

Пише Дарко Танасковић

Освајања немуслиманских земаља у Турској се називају „отварањем“ (за ислам) што ће рећи, за озарење спознаје Алахове Истине и покоравање једином и јединственом куранском Господару. Освајач је пак − „фатих“, што је активни партицип истога глагола, који на свим европским језицима, из лако разумљивих разлога, гласи „освајач“, а не „отварач“!

Ердоган се опет (по ко зна који пут?) занео и, пре неколико дана, у говору омладини поводом 561. годишњице османлијског освојења Цариграда, изговорио речи у које тешко да би неко и у време султана Мехмеда Освајача могао поверовати. Ако постоји државник који својом вербалном неумереношћу и агресивношћу, као и нервозним реакцијама на свако јавно неслагање и отпор визији пута којим под његовим вођством треба да иде турско друштво, успешно и све убрзаније руши сопствено импозантно политичко дело, онда је то харизматични турски премијер. Он је и даље неприкосновен, али само зато што се на политичкој сцени још увек није појавила лидерска личност која би му могла бити алтернатива, што је, по правилу, привилегија која не траје предуго, јер се достојан такмац пре или касније појави или створи. Има ко о томе води рачуна. Увек и свуда. А и председник Абдулах Гул се у последње време нешто ућутао. Ердоган ради за њега.

АЛАХОВ ЗАКОН И „ДОМ РАТА“ Оно што је турски премијер нашао за сходно да поручи младим Турцима поводом годишњице пада Цариграда вишеструко је индикативно и превазилази све његове претходне говорничке узлете. Ова беседа заслужује помну анализу, јер на почетку XXI века парадигматично актуализује изворно исламско виђење света, према којем је он подељен на два дела, један где се примењује Алахов закон и други у којем (још увек) не. Термин којим се означавао муслимански део планете био је dâr al-islâm (дом ислама) док је немуслимански, крајње симптоматично, био називан dâr al-harb (дом рата) односно dâr al-džihad (дом џихада) јер је задатак муслимана био да непрестано војују против неверника ради ширења простора ислама, идеално све до потпуног исламизовања света. Пошто, срећом (Ердоган се с овом оценом вероватно не би сложио) историја није дозволила да се та света муслиманска дужност успешно остварује у свим временима и на свим територијама, уведен је и појам sulh, односно „примирје“ (не и мир!) с неверницима, за које се муслимани могу одлучити онда кад нису у стању да их победе, с тим што су власни да од њега одустану чим оцене да се однос снага опет окренуо у њихову корист. Како је однос снага у великом свету муслиманима временом све уверљивије налагао разборитост и реалистичност, „примирје“ је постало трајно стање у многим његовим деловима, а на императив перманентног џихада се током дугих временских периода практично заборавило. У новије време су се, као што знамо, поново огласили позиви на свети рат и оружану борбу ради успостављања свеисламског халифата, а поједине организоване муслиманске групације подигле су барјак џихада, у којем засад највише гину муслимани. Један од најутицајнијих савремених теоретичара радикалног исламизма, индопакистански теолог Ал-Мавдуди (1903−1979) на основу доктрине искључивог Божјег суверенитета, џихад је прогласио револуционарном борбом у циљу ослобађања немуслимана (и заблуделих муслимана) од робовања било којем ином ауторитету сем Алаховом. Другим речима, џихад се води у интересу целог човечанства, јер једино природни поредак покоравања Алаху може донети коначну срећу и спасење. Нешто слично су бољшевици говорили за комунизам, а Ал-Мавдуди није случајно налазио неке типолошке подударности између ислама, марксизма и фашизма. Зашто у вези с Ердогановим говором помињемо Ал-Мавдудија? Зато што његово тумачење историјског, али и категоријалног смисла пада Цариграда у османлијске руке почива на идентичним идејним и вредносним премисама.

[restrictedarea]

ОСВАЈАЧ КАО „СПАСИЛАЦ“ На турском се за освајање Цариграда употребљава адаптирани арабизам фетих (тако је насловљен и грандиозни филмски спектакл из 2012, који су видели и њиме се одушевљавали милиони Турака). Овај термин потиче из раног ислама, а граматички је глаголска именица изведена из троконсонантског корена ФТХ, односно глагола фатаха, чије је основно, нетерминолошко значење „отворити“. Освајања немуслиманских земаља називана су, дакле, њиховим „отварањем“ за ислам, што ће рећи, за озарење спознаје Алахове Истине и покоравање једином и јединственом куранском Господару. Освајач је називан „фатих“, што је активни партицип истога глагола, а то је и надимак по којем је познат Мехмед II, султан који је 1453. године заузето византијску престоницу, само што он на свим европским језицима, из лако разумљивих разлога, гласи „освајач“, а не „отварач“. Елем, Ердоган је нашао за сходно да се у свом обраћању младима, којима је обећао да ће не само моћи, као до сада, да са навршених 18 година на изборима бирају већ и да буду бирани (ваљда као будући фатиси, односно исламски „отварачи“, а вероватно и његови јуришници) реторички обрати изворном значењу термина фетих и објасни како заузимање Цариграда није било освајање и окупација, већ „отварање“ за најплеменитије цивилизацијске вредности човекољубља и толеранције. „Фетих нипошто, нипошто није окупација. Није узимање силом. Уопште није отимање. Фетих значи бригу за ближње, уклањање препрека. Фетих значи ломљење и одстрањивање печата и брава на капијама и на срцима. Фетих није прескакати зидине, већ допирати до (људских) срца /…/ Свашта је чињено да би се појам фетих лишио свог правог смисла и да би му се придало другачије значење. Покушали су да фетих прикажу као окупацију. Ми у ту замку нећемо упасти. Нећемо дозволити да се оскрнави узвишени смисао који за нас имају дух фетиха и Фатиха“, понесено је проповедао Ердоган. Наставио је још разнеженије: „Фетих је поделити парче хлеба с убогим, сироче по глави помиловати. Фетих је правда. Сломити и покидати ланце насиља. Где је фетих, ту је цивилизација. /…/ Фетих је превасходство пера над мачем. /…/ Пазите, Истанбул је „фетихом отворен“, није окупиран, „отворен је“. Кад је султан Мехмед „отворио“ Босну, издао је следећи ферман: ¸Ја, султан Мехмед Хан, целом свом народу и свим велможама поручујем: Нико не сме посегнути на настамбе људи који овде живе и на њихове цркве, не сме их узнемиравати и свако онде где је треба и да остане. Неће се насртати на њихове животе, имовину и цркве.‘ Ето, то је фетих, браћо моја. Фетих је поштовати човека. Фетих је /…/ толеранција!“

БЛАГОДАТИ „ФЕТИХА“ А ево како је, на основу извештаја савремених летописаца и хроничара, благодати фетиха у својој чувеној студији „Мехмед Освајач и његово доба“ (1953) дочарао познати немачки османиста Франц Бабингер: „Турци су брадвама обијали забрављена врата, а народ, који је бежао на све стране, одводили су у ропство. Људе су везивали двојицу по двојицу конопцима, а жене гајтанима, без обзира на сталеж и старост. У цркви су се одигравале неописиве сцене ужаса. Са икона украшених драгим камењем скидали су украсе и разбијали их. Златни и сребрни црквени предмети разграбљени су, а црквена опрема употребљена је за абаије (покриваче преко седла) распеће су, ругајући се, носили унаоколо на јаничарској ћуби. Олтаре су освајачи искористили као столове, колевке и кревете, на којима су сами јели, хранили коње или чинили распусна дела са дечацима и девојчицама. /…/ Као дивљаци, гоњени пожудом, Турци су продирали у ове торове људског плена. Заробљенике су хватали за руке, браде и одећу и одвлачили их. Цркве и приватни домови, палате и манастири темељно су претресани и опљачкани. Тканине, ћилими, племенити метали, бисери, драго камење, све што је пљачкашима пало у руке, мењало је власнике“. А у Светој Софији, „ сâм Мехмед, прича се, скочио је на олтар и изрекао своју молитву. Тиме је византијска Хаја Софија ускраћена хришћанском култу и као Аја Софија претворена у исламску богомољу. /…/ Једна хорда продрла је у манастир Хора, где је чуван портрет Мајке божје која показује пут. Јаничари су га издерали на четири дела и онда коцком извлачили делове“. Савременицима пада Цариграда је, изгледа, из неког разлога промакло све оно што је о фетиху као врхунском цивилизацијском чину благости и хуманости с толико заноса изговорио Реџеп Тајип Ердоган, премијер уставно и даље секуларне државе која бар званично, тежи прикључењу Европској унији и настоји да се представи као узор демократског поретка осталим муслиманским земљама.

Нема сумње да Ердоганова најнедвосмисленија исламистичка тирада није плод доброг расположења, већ нервозе због све озбиљнијих проблема с којима се суочава у земљи, па је спреман да учини све како би обезбедио подршку младе генерације, патетично је позивајући на верност светом завету предака, од Селџука, преко Османлија… до Ататурка, који се вероватно у гробу преврће. Из упозорења младима да се не смеју клањати „лажним пејгамберима, шејховима и хоџама“, већ само Алаху, лако се препознаје Ердоганово зазирање од хоџе Фетхулаха Гулена и вођа покрета започетог протестима у истанбулском Гези парку. Ако је тачно предвиђање обично добро обавештеног Џорџа Фридмана, изречено крајем маја у Београду на конференцији „Европска трагедија 1914. и мултиполарни свет у 2014: научене лекције“, да ће за „нови хладни рат“ Америци бити потребна ојачана предња линија НАТО-а, с главним упориштима у Пољској, Румунији и Турској, поставља се питање није ли турски неоосманистички сан о аутономном статусу (макро)регионалне силе трајао само колико и пауза у надгорњавању најјачих држава Запада и Истока. Ако је тако, Ердоган ће, са својим схватањем исламске светске „отварачке“ мисије, постајати све већи проблем, и то не само код куће.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *