Почетна / Свет / Европски гамбит Kамерона

Европски гамбит Kамерона

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Како се Британија опет нашла у центру европске контроверзе?

У комплексној ситуацији насталој после тешког ударца задобијеног на изборима за Европски парламент, на којима су евроскептичне снаге, и леве и десне, практично довеле у питање целу „европску идеју“ садашње Уније, Брисел се у најгорем тренутку заплео још и у интерни рат око избора за функцију најбоље плаћеног бирократе у централи Заједнице.

Дејвид Камерон, на маргинама ЕУ самита (27. мај) потпаљује ватру претњом да Лондон „не гарантује“ да ће Британија остати чланица Европске уније уколико нови председник Европске комисије буде Луксембуржанин Жан Клод Јункер. За британски укус, Јункер је „фундаменталиста“, заговорник чвршћих европских интеграција, првоборац претварања садашње Уније у централизовану државу. Као такав, напросто, није по укусу Британаца.

ДИСКРЕТНО САОПШТЕНА ПРЕТЊА Европска народна партија, највећи блок у парламенту у Стразбуру, изабрала је већ бившег премијера Луксембурга, Јункера, за кандидата који би требало на лето да наследи досадашњег председника Комисије, Бароза. Камеронова претња саопштена је дискретно лидерима Уније на маргинама самита да би је, затим, немачки Шпигл „провалио“ и објавио на велика звона. У Лондону је, међутим, медијски скрајнута, јер се, напросто, ради о лоше маскираном политичком блефу премијера, с обзиром на то да је, ионако, код куће већ морао да обећа народни плебисцит где ће Британци тек да кажу хоће ли или неће да и даље остану у оваквој Унији. Стога, претња да ће, ако Јункер прође, Британија кренути на излазна врата имплицира да Камерон или пуца из празне пушке, или пак већ унапред зна да ће исход референдума бити „бај,бај, Унијо“.

Камерон је под притиском еврофобичног расположења у јавности на Острву и јаке струје у својој, Конзервативној партији најавио референдум до краја 2017. године; под условом, наравно, да његови конзервативци пре тога добију парламентарне изборе идуће године. Сада и то долази у питање због напредовања лабуриста у истраживањима јавног расположења.

Уколико би Јункер био изгласан, Камерон провлачи кроз уши друштву на Самиту − задња пошта: Ангела Меркел − да ће страшило референдума померити за неки скорији датум, можда већ за идућу годину.

Избор Јункера би, пустио је Камерон причу на самиту, „дестабилизовао“ његову партију у којој „евроалергичари“ имају надмоћ, па самим тим, премијеру не би остало на располагању ништа друго него да одмах изађе на референдум. А када се, прети даље Камерон, пусти из боце дух референдума, Ангела Меркел треба унапред да зна шта би била цена њеног садашњег лобирања за Јункера.

Тако се заметнуо нови „европски рат“. Сам Јункер већ се огласио упозорењем у Унији да „већина“ не би смела да се разоружа пред Камероновом „мањином“. Европа, вели, не сме да буде „овако јефтино уцењивана“ поготово када, по Јункеру, он иза себе има већину у доминантном блоку у Стразбуру − хришћанских демократа и социјалиста.

Председнике Европске комисије бирају лидери ЕУ, али њихов избор мора да потврди Европски парламент, где су еврофоби, после недавних избора, заузели неочекивано велики број парламентарних клупа. Британија, на пример, шаље сада у Стразбур своју већину из УКИП, партије Најџела Фараџа, у чијем политичком манифесту стоји напуштање Европске уније.

[restrictedarea]

ДРЕСУРА БРИСЕЛА ПО МЕРИ ЛОНДОНА Камеронова „лична мржња“ према Јункеру је доктринарна и има више објашњења. Јункер је за Лондон све оно што не одговара британској мери и укусу. Заклети је федералиста, првоборац за централизовану, чвршће интегрисану, европску државу у којој би остало мало или нимало националних суверенитета. Он је, такође, неприхватљив као „идеолог и фундаменталиста заједничке европске монете“ − евра. Иде на живце Британцима упорном одбраном аграрних субвенција, од којих Француска има највише користи, а Британија најмање. Субвенције пољопривреди су од почетка „црни гавран“ британских односа са ЕУ.

Али, Камеронова „лична мржња“ према Јункеру на најосетљивијем бриселском положају објашњива је фактом да Луксембуржанин у Унији предводи групу „тврдорукаша“ који се противе Камероновој најављеној кампањи рекалибрирања односа Британије са Бриселом, пре него што изађе на народни референдум. Британски премијер је, ради уступка коалиционим партнерима у влади − еврофилима Либералне партије Ника Клејга − обећао да ће пре референдума покушати да развласти Унију од серије националних прерогатива које су претходне британске владе отуђиле у корист Брисела. Јункеровом фундаментализму ово је прст у око. Он на челу Комисије значи, напросто, да од Камероновог пројекта дресуре Брисела по мери Лондона нема ништа, па му сада британски премијер унапред поручује да му кандидатура, што се Лондона тиче, неће проћи.

Али пре него што се то одигра, ако се одигра, Камерон ће морати да у Берлину аферу Јункер рашчисти са моћном госпођом. Канцеларка је, истина, до сада била прилично неодређена око Јункерове кандидатуре и предлагала компромис међу главним играчима Уније, мада јој је на самиту Камерон (према Гардијану) рекао, без дипломатских финеса, да, што се Лондона тиче, „Европу у следећих пет година не може да води човек из 1980-их“. Ове речи је, затим, потврдио и немачки Шпигл.

Камерон је на тему Јункер тренутно у мањини. Прошле седмице, италијански премијер Матео Ренци рекао је да је Јункер за њега само једно име међу једнаким именима; да није његов први избор.

Након евроизбора на којима је Национални Фронт (ФР) Марин ле Пен изазвао потрес на француској сцени, председник Франсоа Оланд назвао је Меркелову и рекао да функцију председника Комисије треба да добије Француз и да Париз већ има ковертирано име, Пјера Московисија, бившег министра финансија у Матињону.

Према писању лондонске и немачке штампе, Оланд је тражио од канцеларке да му што хитније пошаље сигнал где стоји немачка у афери Јункер. Одлуку да тражи становиште Меркелове Оланд је, говоре информације на Темзи, донео „у паници“, после успеха Марин ле Пен на евроизборима у Француској. „Рекао је госпођи Меркел да је француској влади потребан њен дефинитиван став“, објавио је радио Би-Би-Си 4 речи инсајдера у Вајтхолу.

Битка за позицију председника Европске комисије била је у игри већ неколико месеци и заоштравала се како се приближавао крај Барозовог термина. Гардијан је својевремено наговестио да ће Камерон имати проблема са Јункером, који је вођа парламентарног блока у Стразбуру где нема посланика ниједне британске партије. Јункер је тада, преко Гардијана, „саветовао“ Камерону да се мало више придржава Оснивачког акта Заједнице: „Ко год да победи, победио је и најмање је битно да ли нас Британија подржава или не. Право питање било би: Да ли Британија поштује глас континенталне Европе?“, рекао је Барозо Гардијану .

У немачком Билду, Јункер је још мало изоштрио ствар: „Не можемо себи да дозволимо да нас било ко уцењује.“

РАТ ОКО НАЈСКУПЉИХ ФОТЕЉА Интерни рат око тога ко ће после Бароза да седне у фотељу председника Комисије, као и, уосталом, ко ће да седне у друге најскупље фотеље у Бриселу, водиће се, прогноза је, преко целог лета. Према извештајима који отуда стижу у Лондон, у бриселској централи готово да постоји консензус да се Камерон преиграо што је тако брзо изашао на црту Јункеру. Велики део бриселске бирократије не сматра више Камерона „својим“ нити пак јаким играчем у Заједници. Логика овог става је двострука: А) Обећао је Британцима референдум о изласку из Уније у ситуацији када већина Острвљана то управо жели; и Б) постао је заробљеник евроскептичне већине у својој партији, а посебно талац Најџела Фараџа чија је еврофобична партија УКИП (Национална партија Уједињеног Краљевства) на протеклим изборима бацила Камеронове конзервативце на треће место − понижење каквог нема у летописима модерне ере политичких избора на Острву.

Како тренутно ствари стоје, Дејвид Камерон је намеран да у битку са Јункером убаци сву тешку артиљерију. Чврсто је уверен да, ако Јункер добије посао председника Комисије, нема ништа од његовог пројекта редефинисања, поготово радикалног редефинисања односа са Бриселом − да се Британија „врати кући“, а да при томе не напусти Унију. Али да, у сваком случају, репатрира већ отуђено.

Осујети ли Јункера, Камерон код куће има двоструку добит: смирује евроскептике у партији (и народу) а примирује еврофиле у коалицији − остаје у Унији, али у Унији реорганизованој по британском укусу. Ако, дакле, успе да пре референдума промени Унију „до непрепознавања“ − у шта већина не верује − повећавају му се изгледи да га лабуристи не потуку на изборима за парламент у Вестминстеру идуће године.

Гамбитна варијанта са Јункером овог тренутка не обећава победничку завршницу. По калкулацијама на Темзи, Камерон у Европи може да рачуна са подршком у Риму, Хагу, Стокхолму и Будимпешти. Остали су тренутно наклоњени Јункеру. С тим што последње депеше из Брисела говоре да се Оланд у Паризу „лагано хлади“ према Јункеру пошто је још једном пажљиво анализирао шта може у властитој кући да очекује после победе незгодног еврофоба Марин ле Пен на француској арени европских избора.

Како год да се сага о Јункеру даље развија, европска вртешка око председника Комисије зауставиће се код Ангеле Меркел. Пре само неколико седмица, канцеларка је деловала као да дискретно повлачи подршку Јункеру који, уосталом, има иза себе подршку паневропске групе у партији Меркелове. Сада Меркелова говори да га подржава, нарочито после критика у немачкој и делу европске штампе да је капитулирала пред Камероновом упорношћу. Упоредо, Шпигл је изашао са истраживањем где стоји да 78 одсто Немаца сматра да функцију председника Комисије треба да добије кандидат највећег блока у Европском парламенту (којем припада Јункер).

ИГРАЊЕ НА ЖИЦИ Камерон у ЕУ води сада битку која је отворена за обе опције. Код куће пак ближи је поразу него победи. Играње на жици − референдум, али пре тога (илузоран) покушај да реформише Унију − доносе му мршаве дивиденде. Лабуристи који тренутно стоје боље у прогнозама за идуће парламентарне изборе агресивно наступају са критиком да му је претња Бриселу на тему Јункер „ћорак од којега се ниједан зец Ангеле неће уплашити“. Најава да ће се Британија повући из Уније ако Јункер прође, само је, кажу, подилажење еврофобима у партији. Министар за Европу владе у сенци, лабуриста Гарет Томас изјављује да Камерон сеје око себе конфузију и да ниједном до сада није јасно рекао народу шта конкретно подразумева под редефинисањем односа са Бриселом и докле је у томе спреман да иде.

Даунинг стрит, са своје стране, одбија да се оглашава на оптужбе да је Камерон на самиту ЕУ плашио друштво празном пушком.

Водећи евроскептик, председник Парламентарног комитета за Европу, Бил Кеш, мисли да би за Камерона била катастрофа ако би Јункер прошао, али да би то, уједно, била на дужи рок добра вест за британски евроскептицизам: „За све нас који желимо да изађемо из окова Уније то би била добра вест; могли бисмо јасно да демонстрирамо Британцима зашто смо за корениту промену наших односа са ЕУ“, каже Кеш и затим „закуцава“: „Јункер је федералистичка ноћна мора; оличење ЕУ ароганције; лик који се упорно бори за централизовану, наднационалну Унију.“

Камерон је већ дуже време на мукама. Део партије му не верује да је искрен у намери да заиста „преваспита“ Унију. Део партијског блока тражи, опет, да одмах изађе на референдум како би део партијских присталица, који се све више прикључују јасној антиевропској политици УКИП, задржао у конзервативном гнезду.

Фараџов УКИП прокламује, поред изласка из Уније, такође и затварање британских врата пред бриселском политиком слободне и неограничене имиграције − још један магнет који привлачи срца Камеронових конзервативаца. Ово већ изазива врење у влади. Ако угоди тврдом антиимиграционом крилу, Камерон отвара нови фронт према Бриселу, па отуда већ поручују како начело слободног кретања људи у Унији није подложно никаквој ревизији.

Према мишљењу једног броја аналитичара, Камерон је сам себи намакао питијску дилему: ако крене у радикално редефинисање односа са Бриселом, еврофили из Либералне партије повући ће се из владине коалиције и кабинет пада годину дана пре рока. Ако не крене, имаће устанак јакобинаца у партији. Ако се пак одважи на радикалну варијанту реконструкције Уније − ма колико да је практично неприхватљива за Брисел, чека га одмах после тога императив обећаног референдума који, уосталом, тражи већина Британаца. А тема референдума није тек нежно черупање перја Бриселу, него фундаментално питање − остати или отићи из Уније − операција чији се исход већ унапред зна. При таквом поретку чињеница, најмање му је још Јункер требао.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *