Европљани гласају, Меркелова одлучује

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Политички покер око претендента на трон „европског премијера“: нови састав Европског парламента, с веома јаком формацијом евроскептика и отворених противника Европске уније, прети да озбиљно угрози досад неприкосновену моћ шефова држава и влада у оквиру Европског савета

Потрес за потресом. После за европску политичку и властодржачку елиту шокантног исхода избора за Европски парламент – о чему је „Печат“ у прошлом броју издашно писао – распламсала се борба за (пре)власт између најважнијих центара моћи која тресе, дубоким и разорним кризама, ионако озбиљно уздрману и недовршену европску грађевину.

У средишту жестоке битке нашао се бивши луксембуршки шеф владе и претендент на трон „европског премијера“ (шеф Европске комисије) Жан Клод Јункер, али се копља очигледно ломе око много важније ствари: нова „композиција“ Европског парламента, с веома јаком формацијом евроскептика и отворених противника Европске уније, запретила је, већ на старту, и пре формалног конституисања, да озбиљно угрози досад неприкосновену моћ шефова држава (Европски савет).

 

Политички трилер У том судару иза сцене, чије пригушено варничење све више подиже температуру у медијској и политичкој јавности, падају, с једне и друге стране, тешке речи и међусобне оптужбе о покушају „отвореног пуча“ и „објави рата“, „угрожавању демократских принципа“ и претварању „изборне воље грађана у обичну фарсу“.

Политички трилер је почео већ у изборној ноћи кад су европски парламентарци помислили да ће све даље тећи по демократској процедури каква се практикује у националним парламентима. И да ће носилац победничке листе, у овом случају конзервативаца, Јункер, добити мандат за окупљање посланичке већине и, аутоматски, постати наследник Жозеа Мануела Бароза на челу армије од 33 000 (!) сарадника мамутског (и монструозног) бриселског бирократског апарата.

Славодобитни Јункер је, како бележе немачки медији, у један сат после пола ноћи, праћен новинарима и камерама, ушао у кабинет свог (пораженог) ривала и социјалдемократског кандидата Мартина Шулца, доскорашњег председника Европског парламента. Насуте су чаше шампањца, пала честитања и победник је пораженом понудио „нагодбу“: социјалдемократа Шулц би конзервативцу Јункеру обезбедио већину у парламенту и  међу шефовима држава и влада у Европском савету, а Јункер Шулцу, заузврат, положај заменика. „Желео бих да сарађујемо на равној нози, ти си прави европејац, и ја ћу знати да то ценим“, рекао је Јункер.

 

Канцеларка: то је пуч! Њихову „погодбу“ социјалдемократе су брзо и званично потврдиле. Склопљена је тако и у Бриселу „велика коалиција“. Дан после избора, састали су се, у подне, шефови нових посланичких фракција. Председавао је још незамењени председник парламента Шулц. Саопштио је оно што су присутни знали: Јункер је победио на изборима, а по парламентарним узусима победник стиче право да започне преговоре око формирања нове европске „владе“. Прочитао је писмо које је, уз њихову сагласност, требало упутити председнику Савета Херману ван Ромпеју, с најавом да тиме почињу консултације с циљем да се именује кандидат за председника Европске комисије – из посланичке средине.

У писму Ромпеју је, децидирано, стајало да ће „кандидат најјаче посланичке фракције, господин Жан Клод Јункер, као први покушати да организује одговарајућу већину у парламенту.

Новост коју ће поједини шефови држава и влада, међу њима најпре немачка канцеларка, разумети као директну провокацију: до сада су они, шефови, били ти који су, уз нагодбе и компромисе, бирали, углавном из сопствених редова, шефа европске „владе“.

[restrictedarea]

Кад су канцеларки, која је нешто касније слетела у Брисел, саопштили поступак парламентараца, иначе наглашено уздржана, Меркелова је „прокључала“: „То је – пуч!“ Њој је, дакако, било знано да шефови држава и влада неће допустити да их парламент „уцењује“ и „јача своју власт“. Знала је, уз то, да неки међу њима, а посебно британски и шведски премијери Дејвид Камерон и Фредерик Рајнфелд неће да чују за Јункера: делује им одвише „федералистички“, превише „истрошено“, превише као „представник старе Европе“.

На скупу конзервативних лидера, према „Шпиглу“, Меркелова није скривала љутњу и бес. Јункеров избор не може бити аутоматизам, констатовала је, иако је, на једном предизборном скупу, позивала бираче: „Помозите својим гласом да Жан Клод Јункер буде председник Европске комисије.“ Сада је понашање парламентараца оценила као „дрскост“ а (већ споменуто) писмо Ван Ромпеју као „објаву рата“.

Уследила је жустра и жучна „размена речи“, у којој је учествовао и сам Јункер, какву, опет према „Шпиглу“, присутни представници конзервативаца дотад „нису доживели“. После варничаве распре, склопљено је примирје. Шефови држава и влада су се, на састанку који је уследио, сагласили с текстом саопштења које су сачињавале три тачке: 1) Јункер је наш кандидат, 2) Савет прима писмо парламента „к знању“ 3) Ван Ромпеј ће обавити консултације с Јункером и парламентом.

 

Варљиво примирје Примирје је, међутим, било варљиво и крхко. Плануло је за столом, уз вечеру. За (неочекивано спорног) кандидата конзервативаца, почели су, листом, да се изјашњавају социјалдемократски премијери и председници: аустријски канцелар, француски председник, италијански и белгијски премијер. Следиле су их и поједине колеге међу конзервативцима, Португалац, Кипранин, Финац, Пољак. Огласили су се потом премијери Холандије, Шведске и Мађарске, који су, на различите начине, формулисали наглашену уздржаност (и отворено противљење) Јункеровом избору.

Јавио се за реч и британски премијер. Дејвид Камерон се изричито успротивио избору дугогодишњег луксембуршког премијера (готово две деценије) уверен да „то (истрошено) лице“ не би било у стању да решава проблеме наредних пет година. Уследила је потом претња, коју је Камерон, и пре овог скупа, саопштио Меркеловој: његова земља би могла да напусти Европску унију уколико би Јункер био изабран за председника Комисије.

Уздрман (не)очекиваним тријумфом (отворених) противника Европске уније у сопственој земљи, Камерон је упозорио: „У случају да Јункер буде изабран, не бих могао да гарантујем да ће Велика Британија остати у саставу ЕУ. То именовање би дестабилизовало владу у тој мери да нам ништа друго не би преостало него да пре времена распишемо референдум о даљем чланству у ЕУ, а ваљда је свима јасно да би Британци већински гласали са – не.“

 

Пораз демократије Камеронове претње о изласку његове земље из ЕУ су очигледно деловале, иако је реч о премијеру који је већ најавио, али тек за 2017, одржавање референдума о дефинисању односа Велике Британије и европске фамилије. Превукао је, макар за тренутак, Меркелову на своју страну и, по многим коментаторима, и у самој Немачкој, апсурдну ситуацију. Канцеларка је запретила да ће спречити избор кандидата конзервативаца, дакле и свог кандидата. Настала је тако ситуација коју је „Шпигл“ дефинисао као „тихи пуч“ Ангеле Меркел против воље бирача: Европљани гласају, Меркелова одлучује.

Аустријски канцелар Вернер Фајман је упозорио: „Поражавајуће је за демократију ако пре избора кажемо да ће победнички кандидат постати председник Европске комисије а после избора нећемо о томе ништа више да знамо. Губимо тако уверљивост код проевропских грађана и јачамо противнике и непријатеље Европске уније.“

Држање немачке канцеларке постало је загонетно и њеним колегама у Европском савету. Игра ли Меркелова „на време“ и држи ли „отворена врата“ за неке касније компромисе и нагодбе? Или, заиста жели да спречи Јункеров избор (никад, примећују немачки новинари, нису били велики пријатељи) заклањајући се иза Камеронових претњи, зато што неће шефа Европске комисије иза кога стоји (читав) парламент и већинско бирачко тело. То што канцеларка чини, примећује „Шпигл“, можда је, из њене „визуре“ паметно, из „визуре“ немачких бирача и већине шефова влада који су уз њу седели за столом те, политички интригантне, вечери је „комплот“.

Ситуацију је покушао да спаси политички малокрвни председник Савета Херман ван Ромпеј, указујући на комплексност и озбиљност стања. Није реч, упозорио је, само о избору председника Комисије, ради се и о другим, важним положајима, међу којима је и функција високог представника ЕУ, затим о програму Комисије о којем треба, такође, расправљати.

 

Шефица шефовима Меркелова се опет јавила за реч. Предложила је да Ромпеј до следећег самита, крајем јуна, обави консултације са владама свих чланица (28) Европске уније како би се пронашло решење. Многима та иницијатива није била прихватљива. Нико, међутим, није противречио: најмоћнија жена света (изнова, ко зна по који пут, по „Форбсу“) осећа се, и очигледно доживљава, као шеф над шефовима.

Остало је и даље, бар до времена кад овај текст иде у штампу, неодгонетнуто шта заиста у овом политичком покеру жели да постигне немачка канцеларка. Новинари су цитирали неименованог члана њеног најужег тима: „Јесте ли видели како је Јункер у изборној ноћи деловао безвољно и уморно? И ако неко сада каже да га је Меркелова ,сахранила‘, морао би да се запита зар он сам себе није сахранио.“

Цитиран је и британски премијер, који је, у ужем кругу, наводно саопштио како нико (од његових колега) уистину не жели Јункера, али то неће отворено да каже. А онда је поставио питање које је звучало као изричит одговор: „Зар би заиста човек оптерећен проблемима с алкохолом и аферама у Луксембургу могао успешно да води тако важну европску институцију?“

У одгонетању стварних намера немачке канцеларке, која држи, очигледно, све кључеве, и кад је реч о политичкој судбини бившег луксембуршког премијера, у својим рукама, више је варијанти у оптицају. По једној, она игра на време и одуговлачи с јасном и обавезујућом одлуком не би ли „уморила“ Јункерове присталице а њега самог натерала да се повуче. У том контексту могла би, кажу, „великодушно“ да Луксембуржанину понуди фотељу Хермана ван Ромпеја, чији мандат председника Европског савета истиче. Јункер, међутим, неће за то да чује: или председник Комисије, или ништа.

 

Варничења и у Берлину Натезање око Јункера могло би да изазове прво озбиљно варничење у немачкој коалиционој влади. Социјалдемократе су се још у изборној ноћи, кад су саопштени резултати гласања, изјаснили за кандидата конзервативаца. Њима је сада неразумљиво канцеларкино дистанцирање од кандидата којем је у изборној кампањи пружала снажну подршку.

Њен заменик у влади, шеф Социјалдемократске партије (СПД) Зигмар Габријел опомиње је и упозорава да „антиевропејац“ Камерон не може одлучивати о томе шта Европа (ЕУ) треба да (у)ради. Медији преносе коментар неименованог члана владиног кабинета, социјалдемократе који „зачикава“ Меркелову: „Она која може све да оствари у Европи, не може да ,прогура‘ сопственог кандидата.“

Свако и у овим домаћим чаркама има своју рачуницу. Препуштајући великодушно предност конзервативцу − победнику над њиховим кандидатом, социјалдемократе би, како се чује, да „инсталирају“ свог губитника Мартина Шулца на важно место заменика председника Европске комисије. Меркелова би пак да „удоми“ неког свог страначког првака, макар коначно жртвовала Јункера: два конзервативца не би, ипак, могли да добију најважније положаје у Комисији.

 

Хабермасова упозорења У јавну расправу о Јункеру, који већ дели Европу, укључио се и знаменити немачки филозоф Јирген Хабермас. У великом интервјуу који је дао новинарима најутицајнијег немачког дневника, „Франкфуртер алгемајне цајтунга“, Хабермас каже да шефови европских влада спутавају реформе, затварају се у своје собице како би од, наводно, ирационалног беса бирача заштитили своју извршну власт коју су наметнули и у минулим годинама кризе стално надограђивали недемократским средствима.

„Надам се“, рекао је Хабермас, „да ће се Европски савет узети у памет. Био би то прави пуцањ у срце европског пројекта ако тај кружок заобиђе двојицу носилаца најјачих листа (Јункера и Шулца) и предложи неког трећег за председника Комисије. Тада више нема заиста разлога да грађани гласају на европским изборима.“

Хабермаса је, како каже, ужаснула вест у изборној ноћи, кад су саопштени шокантни резултати из Француске, где је тријумфовао екстремно десни Национални фронт. Схватио је да би европски пројекат могао да пропадне не само због последица економске неравнотеже у еврозони него и због дестабилизације Француске Републике, која је гурнута у сенку Немачке. Стиче се утисак, констатује филозоф, да се влада у Берлину од избијања (финансијске) кризе у октобру 2008. не понаша „кооперативно“ према свом најважнијем партнеру и не третира га више као партнера на равној нози.

Сличним упозорењем, које је изазвало жустру реакцију из конзервативних медијских и политичких кругова, огласио се некадашњи шеф СПД а потом странке Левице Оскар Лафонтен. У једном тексту констатовао је да Марин ле Пен, председница Националног фронта, треба да буде захвална Меркеловој: „пасторова кћи“ натерала је социјалдемократског председника да прихвати неолиберални ригоризам по „канцеларкиној мустри“ и диктату и – оде у политичку провалију. Оландови социјалисти су на минулим изборима доживели досад најтежи и најболнији пораз.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *