Почетна / ТВ коментар / Дужина није баш небитна

Дужина није баш небитна

Пише Миодраг Зарковић

То што је „Дневник“ РТС-а од среде, 11. јуна, за извештај о посети Александра Лукашенка издвојио свега 25 секунди још једна је потврда, можда и јача од досадашњих, погибељног суноврата српских медија

Као и све велике трагедије, тако и ова српска није настала ни из чега, нити ће тек тако нестати сама од себе. Она је део ширег и дужег склопа, једног злокобног контекста који већ стотинак година спречава Србију и Српство да најзад направе искорак ка чврстом, неуздрманом, постојаном, људскости прилагођеном друштву.

Тај контекст је можда тешко именовати: да ли је то тешко објашњива заљубљеност у Запад; да ли још несхватљивија заокупљеност регионом и јужнословенством; да ли мучка, страхом подстакнута освета самозваних „елита“ над народним слојевима, због тога што су ови други и историјски и културно достигли одређене висине које ће овима првима вазда измицати…? Али је зато лако препознати две основне одлике тог трајућег контекста: 1) вечита, понизна, самопонижавајућа снисходљивост према Западу и његовим најпоузданијим слугама у окружењу, и 2) једва прикривени, али ипак осетни презир према свему што долази са Истока. При томе, није овде реч само о географским одредницама већ првенствено о културној припадности. Примера ради, иако Јужна Америка по пуком положају припада западној хемисфери, многе тамошње земље и друштва су у смислу културе живота светлосним годинама далеко од Запада какав најчешће препознајемо (Северна Америка, западна и северна Европа, Аустралија) а чија је главна особина агресивност.

Тај контекст је најлакше осетити у оној сивој зони између потпуно званичног и савршено незваничног. Званичници и државници ће, ма колико били невешти или пак пристрасни у идеолошкој блискости са Западом, увек наћи довољно пристојности да се начелно односе једнако према свакоме. На другој страни, обичан свет је неспутан протоколима и самим тим слободан да изражава своја уверења без задршке, па је зато склон да се макар и несвесно одупире контексту: али, обичан свет исто тако и не може да утиче на контекст, тј. контекст постоји и без подршке или учешћа најширих народних слојева. Зато је за препознавање тог ширег смисла најцелисходније сагледати поменуту сиву зону, односно оне друштвене чиниоце који морају да буду и тамо и овамо. А то су првенствено гласила. Средства јавног извештавања. Несумњива одговорност коју њихова делатност носи са собом намеће им положај веома сличан званичном, док их са друге стране непосредан додир са публиком – коју углавном чине народне масе – чврсто држи међу обичним смртницима. Пливајући често између чекића и наковња, гласила постају огледало сваког контекста, а нарочито овог преовлађујућег, који траје безмало цео век.

[restrictedarea]

Од свих гласила присутних у српском јавном простору, телевизије су свакако најутицајније, а од телевизија пак највећа моћ припада Јавном сервису. Што се тиче самог Јавног сервиса, ту по снази одскаче „Дневник“, средишња информативна емисија. У њему се, више него у ичему другом у земљи Србији, контекст о којем је реч разабире јасније него игде другде, управо због тога што „Дневник“, као најгледаније штиво Радио-телевизије Србије, али и као емисија чији ставови и закључци у извесној мери неминовно одражавају и становишта званичног Београда, мора да буде у складу са контекстом, а не сме да га крије.

Последица свега тога су често непојамна исходишта, попут једног које се догодило у среду, 11. јуна, на дан када је белоруски председник Александар Лукашенко започео званичну посету Београду. Те вечери је „Дневник“ о Лукашенковом доласку известио прилогом у трајању од – 25 секунди! Прилог се састојао од видео-снимка пропраћеног текстићем који је прочитао спикер:

„А председник Белорусије Александар Лукашенко вечерас је положио венац на споменик Незнаном јунаку на Авали, чиме је и званично почео посету Србији. Уз интонирање белоруске и српске химне и војне почасти, заједно са сином Николајем, одао је почаст српским војницима.“

Иза овог прилога, уследила је интерна шпица за блок вести посвећен поплавама. Шпица која садржи призоре поплављених подручја и завршава се написом „Не заборавимо“ траје 23 секунде. Дакле, извештај о посети Лукашенка добио је само две секунде више него шпица којом се најављује одређени блок вести.

Руку на срце, Лукашенко је тек за дан касније, четвртак, имао заказане састанке и званичне разговоре са представницима српске државе, тако да је тог дана „Дневник“ вероватно био принуђен да председнику Белорусије ипак посвети нешто више пажње (овај број „Печата“ је до тада већ увелико био у штампарији). Али, изостанак каквих уобичајенијих активности првог дана посете не би смео да буде разлог за овако мизерно време које је „Дневник“ издвојио за Лукашенкову посету. Уосталом, лако ћемо се присетити колико су западни изасланици много нижег реда – све сам Филип Рикер до Филипа Гордона – добијали телевизијског простора иако нису учествовали ни у чему што је било отворено за јавност или намењено извештавању.

Двадесет пет секунди! То је податак који, искрено, обесмишљава сваку даљу расправу о слободи медија у Србији, зато што очигледно указује на то да овде нису толико поробљени медији колико је у ствари поробљена Србија. О чему може да се прича, ако уредништво „Дневника“ осећа „слободу“ да на овај начин, посредно али врло недвосмислено, увреди шефа једне велике и значајне европске државе као што је Белорусија? Знају и они да је то што су урадили чист скандал, али баш их брига. Може им се. И ту се онда враћамо на контекст, који нема нарочите везе са цензуром или аутоцензуром. Само помислите на то колико људи запослених на РТС-у мора да гласно или прећутно прихвата цео тај контекст (макар се и не слагали са њим) не би ли овакви испади попут 25-секундног прилога о Лукашенку уопште били могући. А они се дешавају сваког дана. Нису сви упадљиви као што је овај, али су непрестани. То не можете да постигнете пуком цензуром. То је последица увреженог начина размишљања и живљења, посејаног овде пре стотинак година, па од тада никад искорењеног.

У суочавању са тим контекстом, који на наше очи изједа и државу и друштво, анализа медијског или телевизијског простора једноставно више нема ни сврху ни оправдање. Ако га је икада и имала.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *