Почетна / Друштво / Државни ударац

Државни ударац

Пише Никола Врзић

Каква је веза између смене полицијског генерала Родољуба Миловића, поруке Александра Вучића Љубиши Бухи Чумету и Дарку Шарићу и јавног прозивања Драгослава Космајца, и постоје ли у читавој овој збрци и трагови иностраних обавештајних служби који сежу још из времена уочи убиства Зорана Ђинђића?

Овог пута није се много чекало да Александар Вучић, премијер Србије, испуни обећање које је Србији дао јавно. „Варају се сви они који мисле да ће кроз различите безбедносне структуре и проблеме успети да сруше државу Србију и да победе државне органе… Држава је много јача. Видећете у веома кратком времену пред нама“, поручио је Вучић прошлог уторка, када се свом врхунцу ближило усијање, подстакнуто оптужбом оптуженог нарко-боса Дарка Шарића да је Родољуб Миловић, начелник Управе криминалистичке полиције МУП-а Србије, онај загонетни „генерал Папаја“ који је, заједно са „карактером Манго“ у коме је моментално препознат сведок-сарадник и некадашњи шеф сурчинског криминалног клана Љубиша Буха Чуме, са њим био у некој врсти пословног аранжмана од којега је приходовао значајну количину неопорезованих девизних средстава, да би му потом сместио оптужницу за шверц кокаина из Јужне Америке.

 

РЕЗ БЕЗ ПРЕСЕДАНА Догађаји су потом почели да се нижу брзином озбиљне узнемирености коју је евидентно изазвала ова оптужба Дарка Шарића. И то је, та узнемиреност коју је изазвала оптужба оптуженика који притом чак и није понудио никакав доказ својој тврдњи, фактор који треба имати у виду приликом оцењивања онога што се догађа у врху српске полиције.

А доказ узнемирености? Пре Шарићеве оптужбе, али и усред говоркања о текућој истрази БИА против једног полицијског генерала, Љубиша Буха и Вук Драшковић покушавају да скрену пажњу јавности измишљањем некаквог новог земунског клана, при чему је Родољуб Миловић представљен као херојски полицајац који сведоку против тих зликоваца у настајању, Бухи, пружа неопходну заштиту. А после Шарићеве оптужбе, прозвани Родољуб Миловић, на сопствени захтев, у среду одлази на детектор лажи; његов шеф, министар полиције Небојша Стефановић, тамо га испраћа без иједне заштитничке речи подршке или охрабрења. У четвртак, јавност је обавештена да је Миловић кроз детектор прошао без реакција, што ће рећи да је машина показала да је још актуелни начелник УКП није слагао, мада ће упућенији у такву врсту тестова скренути пажњу на (не)поузданост полиграфа, која умногоме зависи и од питања која су постављена осумњиченом, и да ли је он унапред знао шта ће бити питан, и да ли је пре тестирања конзумирао лекове за смирење…

Елем, уместо да пролазном оценом на детектору лажи читава ствар око Родољуба Миловића буде закључена, она у петак достиже свој (досадашњи) врхунац; што нам заправо сугерише да је маневар са полиграфом само представљао неуспешан Миловићев покушај да се, у зауставном времену, избави од онога што је очигледно знао да му се спрема.

У петак 20. јуна се, најпре, у згради Председништва Србије на Андрићевом венцу састају председник Србије Томислав Николић, премијер Александар Вучић и министар унутрашњих послова Небојша Стефановић. Николић се потом обраћа јавности и јавно тражи промене у полицији, износећи притом тешку оптужбу да „криминалне групе имају сараднике и доушнике у самом МУП и тако успевају да избегну суочавање са законом и правдом…“ Оптужба је утолико тежа што је, без сумње, усмерена на сам врх полицијске пирамиде; да су „сарадници и доушници у самом МУП“ само некакви улични позорници или пак инспектори с нижим чиновима, свакако да не би били вредни састанка државног врха или оваквог обраћања председника државе. Тек, после Андрићевог венца уследила је седница Бироа за координацију службама безбедности – претходила јој је и несвакидашња јавна најава њеног одржавања – и онда, у пет поподне, пред новинаре у влади Србије излазе премијер Александар Вучић, министар полиције Небојша Стефановић и директор полиције Милорад Вељовић.

На получасовној конференцији за новинаре, преношеној директно, Вучић обзнањује да су смењени начелници свих управа у МУП (начелник Управе криминалистичке полиције Родољуб Миловић, начелник Управе полиције Младен Курибак, начелник Управе граничне полиције Ненад Бановић, начелник Управе за обезбеђење Зоран Томашевић, док је с функције начелника Управе саобраћајне полиције Драгиша Симић смењен две недеље раније, 5. јуна) а „данас би“, рекао је Вучић, „и директор полиције Милорад Вељовић био смењен да није изабран на конкурсу, не зато што је лоше радио, него зато што морамо да пресечемо ситуацију“.

[restrictedarea]

Оваквог државног ударца врху полиције у новијој српској политичкој историји није било још од 5. октобра 2000, али су смене у полицији тада представљале последицу политичког преврата који се догодио. Тако да је садашња Вучићева одлука (добро, и Стефановићева, формално и Вељовићева) заправо, потез без икаквог преседана. Била је то „изнуђена реакција“, појаснио је Вучић новинарима и јавности, оставивши и новинарима и јавности да погађају шта је под тиме тачно мислио.

Иако изнуђена, реакција врха државе на оно што се у врху полиције догађа годинама уназад – 11 година, индикативно прецизно прецизирао је Вучић у једном тренутку – није нимало преурањена. И без одласка много далеко у прошлост, и гледајући само оно што је и у широј јавности постало видљиво, од афере прислушкивања Томислава Николића, Александра Вучића и Небојше Стефановића, преко чињенице да је МУП Србије морао да испадне из истраге Дарка Шарића да би Дарку Шарићу била заплењена онолика дрога у Уругвају а он на крају доспео у судницу број један Специјалног суда у Београду, па све до покушаја уцене Александра Вучића путем лажне информације да је његов син пребио голмана Владимира Стојковића на неком београдском сплаву, како смо то истакли у претходном броју „Печата“, већ је дуже време сасвим очигледно да су нам озбиљне промене у врху полиције очајнички потребне таман колико су и тешко спроводиве. При чему још једна успутна опаска Александра Вучића – „Неко је то чуо“, рекао је, говорећи о разговору са својим сином у којем му је казао да не прави глупости јер би због тога он морао да поднесе оставку на премијерску функцију; после тога је уследила она лаж о тучи – сведочи та опаска да је, изгледа, актуелни премијер остао мета нелегалног прислушкивања и две године пошто је та афера избила у јавност.

 

БOРБА ПРОТИВ ДРОГЕ Државни врх је, међутим, изабрао да, као повод за свој поступак, наведе неуспешну борбу против трговине дрогом. Председник Николић је, тако, у први план истакао да није задовољан „искорењивањем зла на улицама – нарко-дилера и нарко-картела. У борби против тог зла које уништава нашу децу, нису у последње време постигнути значајнији резултати.“ Премијер Вучић, у сличном тону, истакао је да, „осим акције ¸Гром 1‘, која је била значајна, није спроведена више ниједна успешна акција против нарко-картела… Пре 20, 25 дана Стефановићу, Вељовићу, Миловићу и Милићу (Веселину, начелнику ПУ Београд) рекао сам да сами бирају датум, да желим да наставе акцију против нарко-картела. И тражио сам резултат, рекао сам да употребе сва могућа средства. Рекао сам, изаберите тренутак и покажите најбољи резултат. Нажалост, већ тада се видело да постоје некакве унутрашње ствари које много више занимају људе у полицији него решавање таквих проблема… Председник републике је у праву када каже да су дојављивали нарко-дилерима акције, сваки пут када бисмо кретали.“

Па је још, веома неочекивано и поприлично бесно, додао: „Хтео сам да видим ко је на вези са Космајцем. Да видим што се правите блесави кад сви знате ко је највећи нарко-дилер у Србији… Да видим ко од вас прича с њим… Постоје људи који се виђају са тим Космајцем… Сви се плаше име да му спомену… Сви се, бре, плаше… Људи из полиције, људи из разних других служби имају контакте с њим. Ја кажем, ударите на Космајца, ударите на Вавића… Он (Космајац) је изгледа шеф свима…“

Осим што је представљало добро пи-ар објашњење дубоког реза у врху полиције – ко може да буде против ефикасније борбе против дроге? – такво објашњење није ни нетачно. Али је проблем много сложенији него што би то на први поглед могло да се учини, све и ако се на крају, када се подвуче црта, он заиста своди на класичну дефиницију организованог криминала, то јест, на спрегу криминала, полиције, медија и политике.

 

КЉУЧЕВИ ЗА РАЗУМЕВАЊЕ Постоји неколико кључева за разумевање ефеката преливања ове школске дефиниције у нашу невеселу стварност.

Један од њих је споменути Космајац, Драгослав, од оца Лазара, рођен 21. 05. 1953. године у Београду. „У КЕ ГСУП Београд је евидентиран због дрског и силеџијског понашања, туче и других неодређених дела, услед чега је осуђиван пет пута“, стоји у фусноти једног пресека сазнања БИА о сурчинском и земунском криминалном клану од пре десетак година, у којој се још наводи: „Главну осовину, овог веома добро организованог међународног кријумчарско-дистрибутерског ланца наркотика, осим Љубише Бухе чинили су Драгослав Космајац, Исмет Османи звани ¸Цури‘, Агим Јелићи, и др.“ Много доступнији документ, тзв. Бела књига о организованом криминалу у Србији из 2001. године, Космајца спомиње на два места, у деловима који се односе на сурчинску и на земунску криминалну групу, проистеклу из сурчинске. Сурчин: „Група је у криминалним срединама позната као ¸Сурчинска група‘, чији је вођа Буха Љубиша зв. Чуме… У извршењу свих тежих кривичних дела повезани су са Спасојевић Душаном и његовом групом, а у трговини наркотицима са Космајцем Драгославом… ¸Сурчинска група‘ заједно са Космајцем Драгославом и групом Душана Спасојевића представља најорганизованију међународну кријумчарску групу кокаина и хероина у овом делу Европе.“ Земун: „Једна од главних криминалних делатности групе Спасојевића је кријумчарење опојних дрога. У кријумчарењу дрога и илегалној препродаји исте повезани су са Космајац Драгославом и ¸Сурчинском групом‘. Заједно чине једну од најјачих међународних кријумчарских група за овај део Европе. Хероин најчешће кријумчаре из Турске, Бугарске и Косова, према земљама западне Европе, а организују набавку и транспорт кокаина из Јужне Америке, такође према земљама Европе.“

Београдска штампа је последњих дана преплављена додатним прилозима за биографију Драгослава Космајца. Пре свега, истиче се његова веза са некадашњом Службом државне безбедности, коју је у „Блицу“ потврдио и генерал Боро Бањац, некадашњи начелник некадашње Управе за борбу против организованог криминала под којим је тада радио и Родољуб Миловић, а који је после пензионисања, са такође пензионисаним пуковником и некадашњим шефом УКП Милетом Новаковићем, отворио приватну детективску агенцију „Микро“. Такође – враћамо се Космајчевом развојном путу – појавиле су се и информације да се, робијајући у Аустрији, пре двадесет и кусур година повезао са колумбијским нарко-картелима, да је једини Србин који је упознао чувеног Пабла Ескобара и боравио у његовој кући. Уколико су ове информације тачне, представљале би логично објашњење настанка кокаинске везе брдовитог Балкана и Јужне Америке, чије прве конкретне и озбиљне трагове проналазимо још 2001. године, када су у Паризу, на пропутовању ка Боготи у Колумбији, ухапшени Душан Спасојевић и његови Земунци. Они су тада у полицији признали да су у Колумбију путовали „како би учествовали у пребацивању веће количине опојне дроге кокаин (преко једне тоне) намењене за европско тржиште“ (из службене белешке о информативном разговору са Душаном Спасојевићем) при чему је то путовање организовано када им је, како је сведочио сведок-сарадник Дејан Миленковић Багзи, „Љубиша Буха направио један договор да тамо иду по дрогу“. Укратко, дакле, ланац командовања ишао би овако: Драгослав Космајац, па испод њега Љубиша Буха, а испод њега Душан Спасојевић и остала његова земунска братија.

А све је више информација у јавности и да није Пљевљак Дарко Шарић био на врху свог ланца шверца кокаина већ, поново, Драгослав Космајац. „И пљеваљски нарко-бос Дарко Шарић је преко Космајца упао у игру и добио могућност да преноси и кријумчари тоне кокаина из Јужне Америке“, наводи „Курир“ 23. јуна. Следећег дана, позивајући се на америчку ДЕА (Drug Enforcement Administration – Служба за борбу против дроге) која је и учествовала у заплени више од две тоне кокаина у Уругвају у октобру 2009. године, наводи да се „име Драгослава Космајца помињало у нашим (ДЕА) истрагама везаним за шверц кокаина из Јужне Америке у Европу“; о детаљима везе Драгослава Космајца и Дарка Шарића пишу и „Блиц“ и „Ало“, а сумњи да је Космајац Пљевљаку направио кокаински пут ка Јужној Америци додатно доприноси и подсећање на изјаву директора полиције Милорада Вељовића, који је пре више од две године (1. марта 2012.) изјавио да је Шарићу најбоље да се преда „јер он није врх пирамиде“… Најзад, ове среде и „Информер“ пише, позивајући се на допис БИА шпанској обавештајној служби ЦНИ, да „постоје индиције да је чак и Шарићев клан кокаин набављао преко Космајчевих ‚канала‘“.

Проистиче, дакле, из свих ових информација закључак да су и Буха и Шарић били сарадници Драгослава Космајца, који су се у међувремену и из непознатог разлога међусобно закачили и нашли на супротним странама (сведочи о томе Шарићева оптужба на рачун Бухе, оног „карактера Манго“). При чему један од те двојице – Буха – ужива заштиту генерала који је наводно сместио оном другом – Шарићу – а тај генерал је „генерал Папаја“, Родољуб Миловић.

И тиме се прича, са оне чисто криминалне која је заморна а ионако нема толико обухватан друштвени значај, шири на причу о спрези криминала и полиције, и то самог врха полиције. „Влади Србије неће наређивати Дарко Шарић… Али исто тако како неће Србијом управљати Дарко Шарић, Србијом не може да управља ни Љубиша Буха Чуме. Нажалост, многи су ушли у борбу између господина Шарића и господина Чумета. У томе држава Србија неће да учествује“, поручио је премијер Вучић, саопштавајући вест о смени Родољуба Миловића и осталих генерала полиције. И то је следећи кључ ка разумевању онога што нам се догодило прошлог петка.

Како смо писали у прошлом броју „Печата“, веза Бухе и Миловића датира од септембра 2002. године, када су Миловић и Миле Новаковић били одређени за одржавање контаката са вођом сурчинског клана који се нашао у бекству пред својим дојучерашњим сарадницима из Земуна. Судећи по Бухиним речима („И сада ме обезбеђују припадници УКП и осећам се сигурно с њима. УКП и Родољуб Миловић су ме спасили ономад кад су ме јурили бивши ‚земунци‘ због убиства Ђинђића.“) та веза је опстала до данас. „Родољуб Миловић штитио Чумета до последњег часа!“, тврде „Наше новине“ од 24. јуна на насловној страни, наводећи да је „бивши начелник УКП Родољуб Миловић тесно сарађивао са заштићеним сведоком Љубишом Бухом Чуметом… Чуме је Миловићу достављао тајне снимке. Наиме, он је власник познатог локала у који долазе моћни људи и бизнисмени. У приватним собама и сепареима имао је постављене скривене камере које су бележиле ко се с ким састао, али и сваку изговорену реч. Тај материјал достављао је Миловићу како би му се одужио за заштиту коју му је пружио.“ У основним цртама сличну тврдњу изнео је 2. јуна и „Информер“, тврдећи да „генерал Папаја“ „такозваним кокаинским снимцима уцењује људе из политичког и државног врха… Тај полицијски моћник је у договору с власником три елитна београдска ресторана инсталирао камере у тоалете и помоћне просторије и тамо тајно снима познате који се дрогирају… На списку уцењених је и неколико чланова бивше владе, али и неки од политичких лидера који су донедавно водили целу државу.“

„Информер“ пак пише овог понедељка да је и Драгослав Космајац „годинама држао у шаци сам врх српске полиције! Космајац је, тврде у влади, само једном полицијском генералу за заштиту месечно плаћао чак 50.000 евра! Он је, заузврат, детаљно добијао информације о томе шта све држава планира да уради у борби против нарко-мафије… Космајац, Чуме и бар тројица познатих политичара… све је то једна екипа која је све доскора фактички имала власт у Србији! Имали су своје људе у самом врху полиције и владе… Он (Космајац) је неке људе из врха полиције, али и политике већ више од десет година држао на платном списку.“ И: „Драгослав Космајац је био у блиским односима са свим шефовима криминалистичке полиције од 2000. до данас, стоји у извештају БИА до ког смо дошли. ‚Космајац пре свих има детаљне информације о плановима полиције, а у личном је контакту са људима из самог врха УКП. Они контактирају искључиво непосредно, никада не користе телефоне…‘, наводи се у допису БИА.“

Подсећамо, у свом обраћању јавности председник Николић навео је да „криминалне групе имају сараднике и доушнике у самом МУП и тако успевају да избегну суочавање са законом и правдом…“ Исто је рекао и премијер Вучић, додавши и да су „полиција и службе почеле да се баве собом, а непосредно затим, из мени непознатих разлога, и политиком, све већим утицајем на медије, уз подршку појединих лица из криминогене средине… Србија ће бити нормална, пристојна и уређена земља у којој ће полиција да брине о грађанима, а не да полиција брине о полицији, и да брине о политици.“

А као сасвим интересантну, сред читавог контекста оптужби о спрези криминала, полиције и политичара и оптужби на рачун Драгослава Космајца да је највећи нарко-барон овог дела Европе, бележимо реакцију бившег председника Србије Бориса Тадића, који је нашао за сходно да проба да аболира Драгослава Космајца тако што ће умањити његов тек откривени друштвени значај: „Данас се поставља питање зашто Драгослав Космајац није био ухапшен у том тренутку (заплене преко две тоне кокаина у Уругвају) – зато што смо ми тај посао радили заједно са међународним партнерима, савезницима и онда смо лоцирали ко је највећи генератор криминала, а ове мање, локалне, који су деловали само на територији појединих општина, нисмо нападали том снагом зато што нисмо имали снаге безбедносне. Морате да направите приоритете.“

Елем, док смо још код Космајца и његових локалних веза, пажњу је привукла и Вучићева тврдња да су „они кренули по телевизијама, организовали мини изборни штаб, ај‘ пошаљи овог пензионисаног овамо, а овог другог пошаљи онамо…“, што је моментално произвело асоцијацију на пензионисаног пуковника полиције Милета Новаковића и његове покушаје да амортизује штету по његовог сарадника Родољуба Миловића. Али и Новаковић се убрзо нашао у сукобу са самим собом. У понедељак „Наше новине“ преносе како Новаковић „каже да је за Космајца сазнао из медија“, да би само два дана касније, у „Информеру“, он признао „да је током 2001. године имао контакте са Космајцем“, али је те контакте оправдао – јер је некако морао – потребама полицијског рада на разбијању земунског клана.

 

Но, о Новаковићу, као и Миловићу и о њиховој улози у истрази убиства Зорана Ђинђића којом су се прославили, јавност ће ускоро моћи подробно да се обавести у књизи „Трећи метак. Истина о убиству Зорана Ђинђића“, Ђинђићевог првог пратиоца Милана Веруовића, који је и сам био рањен у атентату, и аутора овог текста.

 

ЈЕЛОВА ГОРА И МИ6 Ипак, постоји ли, о овим везама криминалаца, полицајаца и политичара, и нека индиција која је конкретнија од непроверљивих информација таблоида и енигматичних и исувише уопштених речи председника и премијера? Да, индиција постоји, али је (могући) доказ нетрагом нестао. Реч је о тајном састанку на Јеловој гори на Златибору, 18. априла 2010. године, са блиским сарадником Дарка Шарића, Драганом Дудићем Фрицом; тај састанак, додајмо, споменуо је и сам Шарић, тврдећи да се на његовом снимку налази доказ Миловићеве и Бухине завере против њега. Шта је досад постало неспорно у вези са овим састанком? Неспорно је да је састанак одржан, и неспорно је да су се са Фрицом састали Родољуб Миловић и његов дугогодишњи сарадник Славиша Софтић, заменик специјалног тужиоца који води процес против Шарића Саша Иванић, и тадашњи оперативци БИА (покојни) Жељко Рашета и Јадранко Петковић, иначе, начелник УКП београдске полиције у време Милана Обрадовића. Неспорно је и да је БИА снимала читав ток састанка. И неспорно је да је тај снимак, уз такође неспорно и крајње сумњиво кршење свих важећих прописа и унутрашњих правилника БИА, нестао 2011. године; уништен је или продат, у оптицају су обе верзије. И неспорно је да је, 42 дана после састанка, Драган Дудић Фриц убијен. „За Фрица тврде да је носио новац. За то немамо доказе“, рекао је у петак на конференцији за штампу Александар Вучић. Свеједно, и ово што је неспорно, довољан је доказ да посреди нису чиста посла, у која су очигледно упетљани неки делови наших безбедносних служби и њихових криминалних група.

Али, проблем се можда не завршава само на овој спрези. Као да нам већ и она није довољна, на ободима читаве приче постоје и трагови уплетености, пре свих осталих, енглеске обавештајне службе. Тако, „Блиц“ 23. јуна објављује да је Космајац „наводно пре десетак година био под присмотром британске тајне обавештајне службе МИ6 због сумње да је у спрези са нарко-картелима из Јужне Америке“. Па му се, упркос тој (хајде, наводној) присмотри и сумњи није догодило ништа. Каква је тачно била њихова веза, наравно, под условом да је везе било? Један бивши министар полиције својевремено је овом новинару објашњавао да нема шверца цигарета без учешћа обавештајних служби, а шта је тек са шверцом кокаина? Да није реч о параноји и тражењу завере, већ о прилично могућој вези криминала и тајних служби, сведочи већ цитирани документ БИА, пресек сазнања о сурчинском и земунском криминалном клану, где се наводи да је у земунски клан 2001. године био убачен човек који је „својевремено био ангажован од стране америчке обавештајне службе“, те „не искључујемо могућност да је исти у контакт са припадницима ‚земунског клана‘ управо ступио по налогу ове службе, у циљу праћења и сагледавања њихове активности“. Штавише, „веома је реална и претпоставка“, наводи се даље, да је „по налогу америчке службе и усмеравао поједине активности припадника наведене криминогене групације“. Имајући у виду ову информацију, као и Космајчев значај на глобалном кокаинском тржишту и његов наводни утицај на деловање српске безбедносне и политичке сцене, ван сваке сумње је да је иностраним обавештајцима он морао да буде интересантан макар колико и земунски клан својевремено. Све ово тим пре што се Космајац на оваквом удару, макар и медијском, није нашао све док Родољуб Миловић није смењен, а и Родољуб Миловић је, као некадашњи инспектор УБПОК, био у врло блиском контакту са представницима британске службе. Један бивши инспектор Трећег одељења Градског СУП (крвни и сексуални деликти) испричао је овом новинару да је представник британске службе био стално присутан у УБПОК у време убиства премијера Зорана Ђинђића, а ова је информација своју јавну потврду добила у јануару 2005. године, када је Владимир Беба Поповић, некадашњи шеф владиног Бироа за комуникације, у „Инсајдеру“ на Б92 рекао да је постојала једна специјална јединица при УБПОК, „формирана од наших људи, припадника МУП, који су претходно ишли на курс, обуку и тренинг код Енглеза.“ Б92: „Да ли је то било под контролом Енглеза?“ Поповић: „Она је била под контролом МУП у координацији са представником енглеске службе.“ Поврх тога, у истрази убиства премијера Ђинђића, у којој је Миловић био један од руководилаца, непосредно је учествовао и припадник МИ6 Ентони Монктон, што су открили „Сандеј тајмс“ 15. августа 2004. и „Гардијан“ 27. августа те године. И најзад, да употпуни причу о траговима британске обавештајне службе, ту је и податак – потврђен и током суђења за убиство Зорана Ђинђића – да су у спасавању Љубише Бухе Чумета од земунског клана били ангажовани и припадници британске и америчке тајне службе, у чему су са њима блиско сарађивали и Родољуб Миловић и Миле Новаковић…

А сада је, прошлог петка, премијер Александар Вучић ударио и на Родољуба Миловића, и на Љубишу Буху, и на Драгослава Космајца. Да ли је тиме ударио и по још нечијем интересу? Осим што је, како изгледа док се евентуално не докаже супротно, ударио по интересу криминалне хоботнице која је – ако је макар и половина од објављених информација тачна – Србију држала у стању перманентног и непримећеног државног удара, будући да су њом из сенке владали неки који су на време укапирали да се до праве власти долази уценом, а не изборима…

Прошлог петка је, међутим, уследило нешто што би могло да постане државни ударац таквом поретку и стању ствари. Питање је, само, хоће ли тај ударац бити и довољно снажан и довољно истрајан да би то стање ствари заиста и променио.

Генерал против генерала

Бивши командант Жандармерије, генерал полиције и актуелни помоћник директора полиције Братислав Дикић устврдио је на ТВ „Пинк“ да му је Ивица Дачић, док је био министар полиције, признао да га директор полиције Милорад Вељовић „држи у шаци“ те да је због тога и морао да пристане на Вељовићев захтев да га смени, и рекао да су иза својевремене медијске хајке на њега стајали Вељовић и досадашњи шеф УКП Родољуб Миловић.

Дачић је потврдио да је Дикић смењен на Вељовићеву иницијативу, али је демантовао да је икада рекао да га директор полиције уцењује.

Ко је управљао МУП-ом?!

Изгледа да је, сред читаве збрке око утицаја на рад полиције, неспорно само да су на њен рад утицали озбиљни криминалци. Само та могућност, наиме, досад није оспорена, док сопствену одговорност за утицај на полицију један другоме пребацују некадашњи коалициони партнери, Борис Тадић и Ивица Дачић.

Сукоб је отворио Борис Тадић, који због Ивице Дачића није ушао у владу Александра Вучића: „Ако су смењени челници полиције криви за лоше резултате у борби против организованог криминала, невероватно је да се игнорише одговорност Дачића.“ Дачић је Тадићу одговорио тако што је признао да се у свој посао министра полиције, који је иначе обављао шест година, није ни мешао: „Изјава Бориса Тадића је пример политичког лицемерја и потпуне амнезије… Као да су сви заборавили да је он био на челу Савета за националну безбедност, а Мики Ракић на челу Бироа за координацију служби безбедности, и да су они имали директан линк са полицијским врхом прескачући мене као министра. Они су штитили полицијски врх од промена. Услов Демократске странке био је да Вељовић остане директор, чак и после истека мандата, без конкурса јер одлуку о томе не доноси министар него влада.“ Дачићу је онда одговорила Тадићева НДС оценом да је „изнад крајњих граница апсурда када Дачић изјави да је за лоше резултате полиције у последње две године одговоран Борис Тадић и Демократска странка, јер су штитили врх полиције. Челници полиције су смењени због лошег рада у периоду када је Дачић био и премијер владе у којој није био ни Тадић ни ДС“.

А ми смо, на своје немало изненађење, овог пута сасвим склони да се сложимо и са Дачићем и са Тадићем.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Од петог октобра ми Срби стално добијамо ударце у здрав разум и здраво размишљање једног дела грађана Србије. Са киме Вучић иде у
    борбу против опасне болести ДРЖАВЕ СРБИЈЕ. Добио је већину у скупштини нико му није био потребан да формира ПАТРИОТСКУ ВЛАСТ није му то одговарало и сад има проблем са СПСом. Неможе јаре и паре каже наш народ. Вучић скупља КУРТУ И МУРТУ за саветнике нетражи здраву памет српску која постоји међу нама НАША ПАМЕТ.
    Није Канова, Блерова а можда ускоро и Клитонова. Усе и своје кљусе и јавне радове за целокупну обнову дрштва СРБИЈЕ.




    0



    0
  2. Ne seća se,mladi Vučić,premijer,kada je Sloba raspisao zajam,za preporod Srbije,s kojim ponosom i patriotskim osećanjem,smo davali po jednu,ili dve plate,neznam,šta se uradilo,ali znam,dobili smo zahvalnice za uspomenu.Htela sam reći nešto drugo.Nas,srbe,motiviše emotivno događanje,želja da nam zemlja bude napredna.Znamo biti veliki,ponekad mali.Radoslav je u pravu,javni radovi,bili bi blagoslov za ovu zemlju,manje bi koštali,a radili bi oni ,koji vole Srbiju,ne osvedočeni neprijatelji.Šta se to s Vučićem dešava,gde se delo rodoljublje,vera u svoj narod?Ništa tuđini dobra neće doneti.Pa taj narod ga je birao,poklonio poverenje,neko izgubi pravi put,hoće li ga pronaći?Luna.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *