Почетна / Интервју / Др Миле Бјелајац – Шминкери и дежурни кривци

Др Миле Бјелајац – Шминкери и дежурни кривци

Разговарла  Драгана Марковић Фотографије ГОРАН СТАНКОВИЋ

Уједињеној Европи данас нису потребна лоша сећања која би је делила. То погодује тренду да се „кривац“ нађе негде другде, на Балкану на пример, а у новим условима и у Русији, новом реметилачком фактору. Већ дуже траје ново шминкање некадашњих империја, Османске и Аустроугарске, као толерантних, мултиетничких и мултиверских творевина, носилаца цивилизације и реформи, а на другој страни прозивање „злих национализама“, који су то упропастили и унели трајну нестабилност, посебно у региону Балкана. Старим империјама даје се модерни смисао европских и светских интеграција. Тако нешто може да докаже само идеологија, али не и наука

Ове године  се широм света на различите начине обележава велики јубилеј – 100-годишњица Првог светског рата. Тај јубилеј је покренуо многе ауторе: историчаре, филозофе, социологе, да још једном у фокус свог истраживања поставе баш ту тему. Историја је жива наука, свака нова информација је добродошла, међутим, на снази је поново накнадно читање историје које има ревизионистички карактер, дубоко усмерен  полугама политичке моћи. Сви смо свесни тенденције ревизије улоге Србије те 1914, проналажења нових криваца за избијање Првог светског рата. Чињеница је, у ствари, да се ту негде и наша знања о том новом ревизионизму завршавају.

Какав је заиста, колико дубок, из којих корена потиче, од којих аутора, са којим образложењима и намерама… је настао ревизионизам о којем говоримо, мало је коме познато.

Књига „1914 – 2014. ЗАШТО РЕВИЗИЈА? Старе и нове контроверзе о узроцима Првог светског рата“ др Милета Бјелајца прошле недеље је у издању Медија центра „Одбрана“ представљена јавности. Ово је прва књига у Србији која научно и популарно полемише са трендом ревизије о улози Србије 1914. године.

Популарно само у стилу интерпретације чињеница како би информације које она носи биле доступне широј, а не само стручној јавности.

Управо је то разлог због којега је наш саговорник  др Миле Бјелајац,  научни саветник у Институту за новију историју Србије, аутор десетак монографија и студија, међу којима су Југословенско искуство са мултиетничком армијом 1918−1991, Дипломатија и војска. Србија и Југославија 1901−1999, Генерали и адмирали Краљевине Југославије. 1918−1941, Српска историографија и свет, Проблеми писања историје Југославије…

На питање узрока Великог рата се у различитим периодима наше историје гледало на различите начине.

У Србији, подељеној и збуњеној, према анкетама судећи, многи грађани, нарочито млади, не знају када су били Балкански ратови, ко се против кога ту борио, шта се догодило 27. марта 1941. Са Првим светским ратом је вероватно нешто мало боље, јер је та тема од осамдесетих година 20. века чешће била присутна у јавности. Именима познатих војвода, па и именом Гаврила Принципа, назване су улице. О неким финесама овог питања знају старије генерације и они који се тиме стручно баве. Такво стање није добра подлога да се осети важност промена у тренду интерпретација о узроцима Првог светског рата и кривици Србије за његово избијање. Повремена реаговања стручњака из Србије на ова извртања изазивају лавину реакција у медијима средње Европе. Као и за ратове деведесетих, Србија би требало да прихвати нови консензус да је њен национализам и експанзионизам прави узрочник Првог светског рата. Наравно, такав консензус у светској науци не постоји, али један мањи број аутора, медијски изузетно промовисан, инсистира на новом виђењу. Укратко, Србија и њен руски патрон сносе главну одговорност, а ту је и „балканизована“ Француска.

Покушај ревизије историје на ову тему је и раније био присутан. Који су то основни правци ранијих ревизионистичких теорија?

Циљ књиге „1914 – 2014. ЗАШТО РЕВИЗИЈА?“ и јесте био да понуди широј и стручној јавности преглед како су у последњих сто година настајале интерпретације о узроцима и поводима за Велики рат. Конструисање приче је управо започело у крилу оних који су желели тај рат баш тог лета (Немачка, Аустро-Угарска) и који су припремали своје и светско јавно мњење да га прихвати. Касније је уследила борба Немачке и Аустро-Угарске да се дезавуишу чланови 231 и 177 у Версајском и Сенжерменском мировном уговору, који су дефинисали кривицу за рат. Методе су биле различите, од намерног прикривања архивске грађе, цензурисања мемоара, до помагања америчких и европских историчара који су били спремни да релативизују апсолутну немачку одговорност у својим делима, па до агресивне пропаганде коју су водили за то оформљени центри. То је постала свакодневна опсесија. Данас, сто година после, ми препознајемо оживљавање те пропаганде.

[restrictedarea]

Како бисте дефинисали ревизионизам који је данас присутан у историографији на тему Првог светског рата?

Већ приликом обележавања 90-годишњице Светског рата, која се поклопила са новом балканском кризом, унети су нови тонови у реинтерпретацију узрока Првог светског рата. Србија се почела враћати у фокус. Није то било тешко јер су у то време Срби били дежурни кривци за рат који је беснео. Одрицали су их се и бивши савезници. Такве идеје у том тренутку у академском свету су лакше прихватили млађи историчари, неоптерећени ранијим консензусом из шездесетих, утемељеном на истраживањима немачког историчара Фрица Фишера и његових сарадника. Поводом 100-годишњице, много је више дела која инсистирају на српској и руској одговорности него раније. Међутим, за разлику од ранијег широког консензуса међу историчарима, овај нови тренд  је далеко од тога да буде општеприхваћен. Видећемо да ли ће тако и остати. Десетак београдских еминентних, али и млађих историчара уочило је ове трендове, анализирало поједина издања или давало други допринос расправи. И сам сам, пре ове књиге, објављивао такве прилоге.

Помињемо и да су тенденције ревизије историје са којима се данас сусрећемо дубоко усмерене полугама политичке моћи. О каквим или чијим политичким интересима говоримо? Који су циљеви најновије ревизије?

Да, политика је од почетка утицала, а наука је морала да се избори са тим да би постала права наука. Данас, по нама, постоји више трендова или политичких жеља које подсећају на неке потезе из времена Хладног рата и стварања НАТО, када су победници били спремни да бар за тај рат мало „попусте“ Немачкој. Личи то и на трендове „аписмента“ између два светска рата. Данас, уједињеној Европи нису потребна лоша сећања која би је делила. То погодује тренду да се „кривац“ нађе негде другде, на Балкану на пример, а у новим условима и у Русији, новом реметилачком фактору. Већ дуже траје ново шминкање некадашњих империја, Османске и Аустроугарске, као толерантних, мултиетничких и мултиверских творевина, носилаца цивилизације и реформи, а на другој страни прозивање „злих национализама“, који су то упропастили и унели трајну нестабилност, посебно у региону Балкана. То је неисторијско интерпретирање суштине настанка националноослободилачких покрета у деветнаестом веку, као и антиколонијалних покрета у другој половини двадесетог века. Старим империјама даје се модерни смисао европских и светских интеграција. Тако нешто може да докаже само идеологија, али не и наука.

Историчарка Аника Момбауер уочава још један мотив. Постојање политичке жеље у Немачкој да се после 1980. гради један нови идентитет мање оптерећен „кривицама“.

Јасно је да изван покушаја ревизионизма постоје и у западној историографији многи аутори и радови који се држе професионалних и научних принципа. Међутим, иако  малобројнији, гласови ревизиониста су гласнији, медијски присутнији. О којим ауторима и идејама заправо говоримо?

Стара гарда се и даље држи, осетио сам то недавно на међународној конференцији у Италији, а ревизионисти спуштају тон и настоје да убеде саговорнике да нису најбоље ишчитали њихове књиге. Тако Шон Мекмикин у анкети Б-Би-Сија о узроцима рата не инсистира чврсто на тези о „руском злочину“, па помиње и друге као сукривце. Слично поступа и Кристофер Кларк у медијским дебатама када су му саговорници „фишеровци“. Недавно је, и у српској средини, покушао да нас убеди да његова књига није усмерена против Србије, већ да је он поделио историјску одговорност на све актере подједнако.

Поменули сте аустралијског историчара Кристофера Кларка, аутора књиге „Месечари: Како је Европа склизнула у рат 1914“, он је недавно био учесник на конференцији „Европска трагедија 1914. и мултиполарни свет 2014“ одржаној у Београду. Јесте ли након  његовог излагања посумњали у своје знање енглеског језика? И ко ту, у ствари, месечари?

Ви алудирате на моје речи са промоције књиге. Заиста сам после његових изјава српским медијима посумњао у своје не само знање енглеског језика него и способност разумевања аргументације и садржаја једне књиге. Ипак, покушао сам да се „утешим“ да боље знање енглеског немају ни професори са Оксфорда и неких других британских или америчких универзитета, или ни довољно знања из немачког његови немачки или аустријски критичари. Наиме, сви они, било да га хвале или стављају замерке и критике, видели су исто што и ми – у центру дебате је Србија и њени односи са Аустро-Угарском, тачније дефинисање српске конспирације и малигног национализма који је, подржан од Русије, довео до катастрофе. Када Кларк покушава да се представи као историчар који је равноправно поделио одговорност на све, један његов критичар (Најџел Џонс) не без ироније, навешће: „Подједнака кривица? Не баш. Нација у центру Кларковог наратива није моћна Немачка, већ копнена балканска држава која се недавно ослободила доминације отоманске Турске… То је та… конвенционално поново демонизована за свој део у југословенским ратовима деведесетих… мала Србија.“

Најџел уочава да се инсистирањем на акту из 1903. године жели постићи ефекат сугерисања да се ради о полуварварској гангстерској држави, где официрски кор (четири официра – М. Б.) на ужас Европе, демонстрира цивилизацијски ниво комадањем непопуларног монарха.

Такође, сви смо видели покушаје да се прикрију или ублаже доскорашња сазнања о немачкој и аустроугарској улози, њихови планови и потези. Превише тога је испуштено па остају неразумљиве реакције другог блока оног времена – Антанте.

Готово половина Кларкове књиге посвећена је Србији а прво поглавље, или четвртина, директно је посвећено покушају да се објасни како је сукоб Аустроугарске и Србије потпалио рат.

У свему томе Апис је Кларку омиљена фигура.

– Да, Апис је главни архитекта атентата (али он је регуларно спалио папире – каже Кларк). Пашић и влада су знали за атентат, али нису ништа учинили да га спрече. Зашто није ухапшен Апис? − пита се аутор. Пашић је знао за атентат јер је његов повереник био црнорукац Милан Цигановић, баш онај који је атентаторима предао оружје и обучавао их. То је извесно, јер тако пише у својим памфлетима Милош Богићевић. О њему и његовој улози постоји читаво поглавље у књизи „Зашто ревизија?“ Кларк даље инсистира на тези која се не разликује од аустроугарског ултиматума, да је „терористичка организација“ која је стајала иза атентата екстериторијална. Дакле, не ради се о организацији са територије Монархије. Српски национализам је био експанзиван и шовинистички. Апис, Пашић и Србија чврсто се држе Начертанија, које остаје њихов програм до 1918.  Његови циљеви, неприхватљиви за Европу, морали су се прикривати. Читамо да је Гаврило Принцип био члан Црне руке. Аустроугарски поданици у Босни нису живели тако лоше. Монархија је донела прогрес и просперитет. Злочин из 1903. године довео је до злочина из 1914.

Моја књига није „књига на књигу Кристофера Кларка“, али сигурно је да ове конструкције нису могле остати без одговора на основу грађе и проверене литературе коју он често избегава.

 „Књига је део тог напора или ако хоћете, интелектуалног ината“ , рекли сте на промоцији. Иако познати као инаџије, чини се да на тему о којој говоримо и нисмо, шире гледано, изнедрили довољно ината. Јесмо ли и сами својом неблаговременом реакцијом донекле криви за све то што нам се дешава?

Структура књиге је делом профилисана ироничним насловима поглавља: „Да ли је Србија желела рат?“ „Да ли је Аустро-Угарска желела мир?“ Осврћући се на покушаје да се деловање југословенског покрета на тлу Монархије игнорише и представи као „идеолошки и субверзивни извоз из Србије“, питам се да ли је Владимир Дедијер био у праву када је наслућивао да ће у будућности бити могуће да и најутемељеније књиге буду дезавуисане да би се промовисале некадашње хипотезе побеђених. За потребе писања ове књиге  поново сам се подухватио задатка да усмерим светло на шест, седам најчешћих тврдњи којима се данас опсењује читалаштво, а сутра ће генерације ђака и студената. Нисам очекивао, морам да признам, да ћу морати да се бавим и „ситницама“ као што је време објаве српске мобилизације 25. јула 1914. Наиме, из погрешних извора постоји тврдња да је она проглашена неколико сати пре подношења одговора на аустроугарски ултиматум, из чега су неки аутори, па и Кларк, направили целу конструкцију о српској дрскости и намерној непопустљивости, а „били су у прилици да спасу мир“. Читаоци ће видети да је ова чињеница била лако проверљива, али да онда не би било подлоге за „конструкције“.

Морао сам се поново враћати на „ситнице“ из којих се види да је пуковник Апис набављао другу врсту револвера за своје обавештајне агенте из Босне и Хрватске, а да су потпуно другим оружјем били снабдевени атентатори, о чему он није имао појма. Подсетио сам и на прецизну хронологију: са каквим индицијама, када и чиме је располагала српска влада, када је пре и после атентата покретала тајне истраге. Као и на то да је Црна рука покушала да спречи атентат, о чему тек ретки западни историчари пишу (другима се не уклапа). Поново сам се укључио у дебату о „мистерији руске подршке“, која је наводно утицала на српску непопустљивост и „дрзак“ одговор на ултиматум, који је био много блажи него онај из Рамбујеа 1999. Укључио сам се и у расправу око „сумњивих“ докумената који су и данас у циркулацији, а очито је да се ради о кривотворинама. Дао сам и своју интерпретацију око сталне спекулације са мисијом српског посланика Јована М. Јовановића у Бечу, који је на своју иницијативу 5. јуна упозорио министра Билинског да посета престолонаследника може провоцирати нежељене реакције.

Једном сам професору Андреју Митровићу поставила исто питање: Да ли је, имајући све о чему говоримо у виду – историја као наука могућа?

Познајући га, вероватно је одговорио да је могућа. Ваља само поштовати неке постулате. Велике, али и мале теме, захтевају велико знање, рефлекс препознавања контроверзи на делу. Питање одговорности за Светски рат је једно од најкрупнијих, једно од оних које је производило контроверзе у јавности и науци. Без дијалога великих и локалних историографија нису могући квалитетни помаци и толерантна расправа. Изгледа да не важи она „говори српски да те цео свет разуме“. Важно је што је књига Андреја Митровића преведена (2007) на енглески језик. Видим да се често наводи у списковима литературе. Међутим, тамо где би оборила својим садржајем неку или нечију омиљену конструкцију, она остаје сакривена. Митровић је често истицао да су у многим приликама ваннаучни или политички разлози ометали или подстицали одређене интерпретације у историографији. Наша наука је понудила веома квалитетне радове, али они су доступни само оним историчарима који владају српским језиком. Они други, који њиме не владају, ослањају се на рецепције или сараднике чије компетенције нису баш најбоље.

Предвиђено је и да се овај наслов за који дан појави на киосцима. Коме сте га наменили?

Као и свако ко пише, волео бих да се чита, а после читања закључи да време посвећено мојој књизи није било изгубљено. Ако је могуће, било би добро помислити да је овакав садржај веома користан за дијалог са сопственом прошлошћу и савременошћу. Такође, важно је и препознати свет у којем данас живимо, „свет који није праведно место“, у којем сте једног дана хваљени, а другог дана постајете дежурни кривац за његове невоље − на које велики имају монопол, али не и мали.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Najpoznatiji istoricari i dokumenta Versajskog mira, imenovali su
    Nemacku kao glavnog krivca i sa njom ustro-Ugarsku.Kako to, da se
    ni nasi (britanskim se ne cudim) ne pitaju, da li je bas tako?
    Ratovi(vojni napadi) se ne pocinju bez cilja. Cilj nikad nije bio,
    niti moze biti apstraktan („ideoloski“, psihopatoloski, …)
    U razmisljanju, zar da zanemarimo, konacne i zbirne rezultate rata.
    Kad pogledamo broj poginulih, ranjenih, umrlih od posledica, materijalna razaranja, troskove i zaduzenja i indikativa nestanak
    cetiri mocna carstva (i sve ono sto cini drzave-monarhije), jos
    pre Versajskog mira, vidimo samo jednog dobitnika i „pobednika“.
    Da se prikrije pravi „reziser“ i krivac za pretvaranje dva izvesna
    rata, lokalnih razmera (nemacko osvajanje Alzasa i Lorene i austrijsko osvajanje Srbije) u svetski, jedni istoricari su krili,
    a drugi su se „samo-cenzurisali“, o enormnim prihodima i profitima
    veyanim za dugotrajan (namerno produzen) rat, uz prosirenje imperije pobednika, na racun gubitnika.
    Takva propagnda, pokrila je istinu i cinjenice, da bi omogucila
    sledeci, krvaviji i nekome jos profitabilniji Drugi sv. rat.
    U svemu, Sarajevski atentat i stradanje Srbije, bili su samo
    nacin da „pobednik“ „jeftino“ ostvari svoje ciljeve.
    Atentat je primer „vrhunske majstorije“ velikog rezisera.
    Srboljub Savic




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *