Др Душан Станојевић – Човек је од давнина обузет чином рађања

Разговарала Мара Кнежевић Керн

Некада су о царском резу одлучивали искључиво лекари. Данас жене бирају и у потпуности занемарују улогу детета у одлучивању о почетку порођаја

Сем што се игнорисањем улоге новорођенчета при порођају угрожавају права детета, мало је позната чињеница да приликом његовог проласка кроз порођајни канал долази до притиска на мозак, што доводи до јачања синоптичких веза између можданих ћелија… Уколико заборавимо акушерство и акушерске вештине, то ће нам се брзо осветити, каже у разговору за „Печат“ професор Медицинског факултета у Београду и бивши директор Клинике „Народни фронт“, др Душан Станојевић.

 

Наша цивилизација пролази кроз убрзане насилне промене, а на удару „прогреса“  нашло се и материнство. Да ли нас стари народи могу нечему научити?

Човек је од давнина био опседнут чином рађања. То се може видети и на основу археолошких остатака једне од најстаријих цивилизација пронађених на нашем тлу. Захваљујући др Милораду Стојићу из  Археолошког института САНУ, имао сам прилику да видим остатке једног од најстаријих неолитских насеља на Балкану. На локацији Белица откривене су фигурине посвећене култу плодности, карактеристичне за ратарске заједнице које обожавају Мајку Земљу. На њима су представљене све фазе настанка и развоја људског плода, од зачећа до порођаја. Стари народи су имали посебан однос и према месту рађања, придајући му посебан култни статус. На византијском двору соба за рађање престолонаследника била је обојена пурпурном бојом (порфир) због чега је будући владар називан порфирогенит – рођен у пурпуру.

Бабичка вештина је у то време била веома цењена.

Мало је познато да је Сократова мајка била бабица, због чега се и његова говорничка вештина називала „бабичком вештином“.  У средњовековној Европи бабице су биле робиње а лекари ретки или их уопште није било. У то време жене су се порађале код куће, па је разумљиво што је бабичка вештина била толико цењена, али је смрт од сепсе била уобичајена (25 одсто). Само у  изузетно критичним ситуацијама жене су одлазиле у болницу, где су – уколико је било неопходно применити царски рез − редовно умирале. Тако је било све док, почетком XIX века, проф. Филип Семелвајс није установио да се смртоносне инфекције преносе прљавим рукама. Чисте руке су смањиле смртност на 5 одсто. Захваљујући беспрекорним условима у породилиштима, ова операција је данас потпуно безбедна. Али не треба заборавити да постоји граница толерантности броја извршених порођаја на овај начин. Утврђено је да захваљујући царском резу опада перинатална смртност,  али само до 20 одсто обављених операција. Са даљим растом процента извршених операција смртност више не опада, што значи да су све интервенције преко овог броја непотребне.

У Америци је проценат порођаја царским резом прешао 90 одсто, а холивудске звезде доприносе популарности оваквог „избора“. Каква је ситуација код нас?

Код нас је проценат порођаја обављених царским резом приближно 50 одсто, што значи да се већ 30 одсто операција изводи непотребно. Некада су о царском резу одлучивали искључиво лекари, а обављан је само у случајевима ризичне трудноће или поодмаклих година породиље. Данас су жене те које бирају начин на који ће се породити, а на њихову одлуку најчешће утичу медији, стварајући утисак да је тако комфорније. Притом се у потпуности занемарује улога детета у одлучивању о почетку порођаја: дете при крају трудноће даје сигнал мајци који она одмах препозна. Овај однос мајке и детета још увек је тајна и ма како се изводио порођај, веома је битно сачекати тај сигнал.

[restrictedarea]

Које су предности природног порођаја и каква је улога бабица код нас?

Некада је начелник на клиници биран међу најбољим акушерима, а данас владају неки други критеријуми. А што се тиче бабица, њихова улога је код нас још увек значајна. Оне су ту неприкосновене док све иде како треба; лекари се укључују само ако се нешто закомпликује. Бојим се да ће временом бактерије – које се такође боре за опстанак − постати резистентне на антибиотике и пратеће лекове, што ће натерати лекаре да оваквим оперативним захватима прилазе много селективније… А женама поручујем да следе пример енглеске принцезе Кејт Мидлтон. Она је показала како треба пратити трудноћу, а кад се порођај приближио, остала је код куће све док беба није дала знак. Тек тада је отишла на клинику и порађала се десет сати, поступивши онако како је најбоље за дете – краљ Енглеске мора да се роди на најбезбеднији начин.

Напредак медицине довео је и до одлагања одлуке о рађању.

Некада је стопа смртности деце била велика чак и у владарским породицама… Да ли сте знали да деца владара нису сликана све док не напуне 12 година − није се знало да ли ће преживети, нити се знало колико је деце рођено? Рачунала су се само она преживела. Данас је смртност деце мања, али је све већи проблем чињеница да су жене одбациле природне законе и све касније се одлучују да роде. До 30. године сваки циклус је праћен овулацијом, од 30. до 35. године сваки други, а после 42. године овулације су ретке… Знате ли да је захваљујући напретку медицине човек постао једино биће које не учествује у природној селекцији? Данас влада принцип да све што се зачне мора да преживи а све што преживи мора да зачне.

У неким скандинавским земљама сачувана је традиција порађања код куће. Да ли је то у нашим условима изводљиво?    

С тим треба бити веома обазрив. Др Фрањо Дурст је говорио да се у трудноћи и током порођаја све може предвидети осим трећег порођајног доба – рађања постељице. Жена у том моменту може да прокрвари и да јој живот буде угрожен. Таква стања су ретка, али их има. Кад говоримо о кућном порођају у Холандији, занемарујемо чињеницу да тамо током порођаја санитет чека испред зграде а сала за операције је спремна. У нашим условима то је неизводљиво, зато сматрам да порођај код куће с медицинске стране није безбедан.

 

Ваша брига о мајкама и бебама не завршава се у породилишту. Становници Блока 70 имају привилегију да, захваљујући вама, живе у оплемењеном простору.

Наш Блок 70 био је сличан свим осталим градским блоковима, пожелео сам да буде другачији. Шест месеци сам свако јутро излазио са кесом да покупим ђубре око зграде, што је уродило плодом: приметио сам да више нема ђубрета. Затим сам на том простору направио прави мали парк са ружичњацима, тујама и огњиштем у средини; око њега се сваког 21. марта окупљају станари и пријатељи да заједно испратимо зиму. Том приликом се кува свадбарски купус. Пролеће испраћамо 21. јуна са срнећим паприкашем, а почетак јесени дочекујемо с пасуљем.

Животиње у Београдском зоо-врту имају свог др Дулитла, чиме сте заслужили тај назив?

У Београдском зоо-врту сам породио све што се може породити, било природним путем, било царским резом… Помогао сам чак да на свет дођу лешинари, које је у вештачким условима готово немогуће одгојити. Специјално припремљеном храном успели смо да одгајимо два белоглава супа, што је заиста подвиг. Природа је у репродуктивном циклусу дивљих животиња показала невероватну мудрост и креативност. Да ли знате да код срне након пролећног парења долази до ембриотоније − мировања јајне ћелије до јесени како би младунче дошло на свет у пролеће, кад има довољно хране? Уколико до оплођења дође у јесен, ембрион се развија без застоја… Моја љубав према животињама развила се у детињству. Рођен сам у Ивањици, а основну школу сам похађао у селу Прилике. У то време земљорадничка задруга је купила неке беле јоркширске свиње; било их је 50 и сваке ноћи би се понека од њих опрасила. Свакодневно сам присуствовао том чину фасциниран, а кад би се родило више прасића него што крмача може да прихвати, свињар ми је давао то „тринаесто“ прасе да бринем о њему. Често сам у школу водио прасе, а мој пас би га враћао кући… Моја страст према акушерству родила се на петој години студија, кад су нас послали на праксу у породилиште у Улици Народног фронта. Имао сам срећу да ме је на посао примио др Драгомир Младеновић, непревазиђени акушер од којег сам много научио. Морам да споменем и сјајне колеге: др Дару Поповић, др Атанасија Марковића, прим. Владимира Миловановића, прим. Слободана Рунића, проф. Жељка Живановића… Они су помагали младим колегама и несебично им предавали знање… Рекао бих да нам ни данас ништа не недостаје: не требају нам нова породилишта, имамо их 58, недостају нам само бебе.

[/restrictedarea]