Донбас нови Стаљинград

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Москва ће, пре или касније, морати војно да интервенише у Украјини ако садашња власт у Кијеву настави са слањем казнених експедиција на руски народ и могуће је да тај дан више није далеко

Двадесет трећи октобар 2002. године, тачно 21.05 часова по московском времену. Са првим мраком температура се спустила испод нуле, што за руску престоницу није необично у то доба године, али снега још увек нема. Нема ни ветра, иако је Дубровка, раднички крај на југоистоку Москве, од давнина позната по свежем ваздуху и ружи ветрова. Те ноћи све је било тихо, као да је замрло у тренуцима када су се три комбија зауставила испред позоришта на Дубровки. Из њих су истрчали људи у маскирним униформама, 21 мушкарац и 20 жена, једва старијих од 20 година. На челу им је Мовсар Барајев, командант Исламског специјалног пука Чеченске Републике Ичкерије. У том тренутку недостајало му је три дана до 23. рођендана…
У трку неутралисавши четворицу припадника обезбеђења, одред чеченских терориста-смртника упада у позоришну дворану, где у том тренутку више од 800 људи прати завршницу првог чина мјузикла „Норд-Ост“. Део нападача остаје ван сале и приводи све запослене, као и полазнике течаја ирског плеса који су вежбали у једној од просторија, али и обичне грађане који су се у том тренутку затекли крај улаза у театар. У року од десет минута преузели су контролу над целом зградом. Укупно 916 људи, међу њима и деца, постају таоци безумља. Без много речи, Барајев и његов одред почињу да минирају објекат, а посебно велику салу, са 30 експлозивних направа укупне разорне моћи еквивалента 120 килограма тротила. Одмах постављају и захтев – да Русија тренутно повуче војску из Чеченије, иначе ће срушити целу зграду и побити скоро хиљаду људи.
Већ до 22 часа, снаге реда, укључујући и специјалне антитерористичке јединице, опколиле су читав кварт и почели су бесконачни преговори са фанатицима. Уз помоћ различитих преговарачких тактика и серијом ситних уступака, руске власти успеле су да издејствују пуштање на слободу више десетина талаца, укључујући и децу, странце и муслимане, али су истовремено почеле и прве ликвидације. Јасно је било да из позоришта неће нико жив изаћи – ако Владимир Путин не нареди руској армији да изађе из Чеченије. А то би, наравно, значило излазак ове републике из састава Руске Федерације, само неколико месеци како је Москва напокон, и уз крајње напоре, успела да поврати контролу над овом руском републиком. Био би то почетак коначног распада Русије.

[restrictedarea]

У ПОСЛЕДЊЕМ ТРЕНУТКУ Све очи не само Русије већ и читавог света биле су упрте у Путина. Шта ће урадити? Пролазили су дани. Први, други, трећи… Путин, рекло би се, није предузимао ништа. Нити је повлачио војску из Чеченије, нити је предузео било шта да ослободи таоце. Терористи у позоришту почели су да губе стрпљење и сваку, па и најмању грешку или покушај отпора, кажњавали су смрћу. Ситуација у отетом објекту, али и у јавном простору, постајала је све напетија. Многи су почели да шире панику и хистерију, да проклињу Путина. Једни су тражили да одмах изведе војску из Ичкерије и тиме не само пљуне на десетине хиљада руских бораца палих за ослобођење овог дела земље већ и потпише капитулацију Русије пред групом фанатика, обилато потпомогнутом из иностранства. Засигурно се репортеру америчког Си-Ен-Ена није омакло када је Барајева и његову групу назвао „чеченским дисидентима“.
Друга група захтева, притисака на Путина односила се на брзи упад специјалних јединица Федералне службе безбедности, Алфа и Вимпел. То би подразумевало погибију стотина људи, а највероватније и рушење целе зграде. Јасно је било да у датој ситуацији за Путина нема доброг решења. Шта год да предузме, последице ће бити страшне. У првом случају, жртве ће бити витални интереси опстанка и суверенитета државе, а у другом – таоци. Међутим, Путин је изабрао треће решење. Чекао је докле год је могао, извео је на миран начин највећи могући број заточеника и акцију ослобађања предузео у последњем тренутку, буквално неки минут пре него што су терористи намеравали да активирају експлозив. Тачно у 5.10 ујутру 26. октобра у салу је упумпан паралишући гас, чији је тачан састав и до данас тајна, и у року од пола сата сви терористи су били ликвидирани. Барајев – на свој 23. рођендан. Међутим, због немогућности пружања медицинске помоћи толиком броју људи истовремено, а време за реакцију мерило се минутима, од последица гушења и рањавања страдало је око 130 талаца.

ОРКЕСТАР КРИТИЧАРА Зашто је ова прича и данас актуелна? Зато што се сада у улози талаца нашло седам милиона људи у Доњецкој и Луганској области Украјине. И њих држе на нишану голобради фанатици, овог пута задојени неонацистичком идеологијом. Бомбардују их свакодневно, при чему су на мети цивилни циљеви, болнице, зграде, вртићи… Десетине хиљада житеља Новоросије беже главом без обзира од терора незапамћеног још од Другог светског рата. И опет се појављују исти гласови, исти оркестар критичара. Зашто Путин не реагује? Зашто не нападне Кијев и не спаси руску браћу? И, са друге стране – зашто подржава побуњенике из Новоросије који траже федерализацију Украјине? Зашто их не препусти судбини и заузврат не добије тапшање по рамену са Запада и не избегне бар део санкција?
Питања се роје, али одговора од Путина нема. Он ћути, као што је ћутао три дана приликом напада на позориште на Дубровки. Јер и он зна да ни у овом случају, као ни у октобру 2002, не постоји добро решење. Или ће жртвовати државу, Новоросију, или ће изгинути људи, хиљаде и хиљаде војника и цивила са обе стране. А Русија ће бити проглашена за агресора на суверену државу, чиме ће настати дугорочне, изузетно тешке последице по руски народ у целини. Зато је потребно такво решење, најмање лоше од свих могућих, које ће, као на Дубровки, омогућити ликвидацију терориста и ослобађање највећег броја талаца, а да се притом не сруши на главу цела зграда. Да ли такво решење данас постоји? Постоји, али је састављено од читавог низа предуслова и међукорака, тешких и болних компромиса. И оно пре личи на рад апотекара који меша горке лекове, него месара који сече сатаром.
Извесно је да ће Москва, пре или касније, морати војно да интервенише на тлу Украјине – ако садашња власт у Кијеву настави са слањем казнених експедиција на руски народ. И могуће је, такође, да тај дан више није далеко. Снаге Новоросије за сада одолевају знатно надмоћнијем и опремљенијем непријатељу, али је веома тешко борити се пушкама против вишецевних ракетних бацача, тенкова и сухоја. Зато је Москва принуђена да предузима контрамере. Једна од најважнијих, мада формално једно с другим нема везе, јесте пребацивање Кијева на режим авансних испорука за природни гас. Или у преводу, завртање гасне славине и увођење првог степена економских санкција, што је и учињено у понедељак 16. јуна. Дуг за испоручени гас досегао је пет милијарди долара и од сада украјински „Нафтогаз“ мора да плаћа унапред за сваки испоручени кубик. А пре тога, наравно, да измири претходна дуговања.

ЕВРОПСКИ ОДБРАМБЕНИ МЕХАНИЗМИ Овом дипломатско-енергетском игром, стрпљивим гасним преговорима са Кијевом у девет исцрпљујућих рунди Путин је створио услове за постизање више циљева. Пре свега, приморао је европског комесара за енергетику Гинтера Етингера, познатог борца против „Јужног тока“, да изјави како су руски услови фер и прихватљиви за Украјину, а понуђена цена од 385 долара за хиљаду кубних метара гаса – тржишна и коректна. Међутим, Кијев је одбио, сматрајући да је понуђени попуст од 100 долара, а на основу важећег десетогодишњег уговора из 2009, недовољан и неприхватљив. После обустава испорука гаса Украјинцима, сада је лопта у европском дворишту, јер сада они морају да брину да ли ће предстојећа зима бити топла или хладна. По свом старом обичају, Кијев ће и даље захватати гаса колико му треба, али овог пута европског, злоупотребљавајући монополски положај транзитне земље. Тако ће Европа бити ускраћена за уговорене количине гаса, неопходне за несметан рад индустрије.
Наведени сценарио довешће до повећања трошкова европских произвођача и, самим тим, до пада њихове конкурентности на тржишту. А ко ће од тога имати користи? Стручњаци су јединствени у оцени – Американци, који тако елиминишу два од три највећа конкурента, Европу и Русију. Међутим, у насталој ситуацији прорадили су и европски одбрамбени механизми. Немац Етингер, члан Хришћанско-демократске уније Ангеле Меркел, већ је наговестио да би на предлог Берлина могао да буде пуштен у погон цео капацитет гасовода „Северни ток“, који се сада користи са пола снаге због (антируских) енергетских правила ЕУ. Тако би овим правцем могла да буде надокнађена четвртина испорука преко украјинског гасовода, што би Европи донело много мирнији сан. Осим тога, Етингер, који је до скора питање изградње „Јужног тока“ врло некоректно повезивао са украјинском кризом, сада тврди да несагласност о новом гасоводу преко Бугарске и Србије може бити превазиђена исправљањем „процедуралних проблема“, а Украјину у овом контексту више не помиње.
У случају изградње „Јужног тока“ и пуштања „Северног тока“ пуним капацитетом, украјински гасовод више неће бити неопходан. Ни украјински неонацисти више неће бити неопходни, па ће разговор Кремља са њима да се води на други начин. Међутим, главни проблем је у томе што до овог решења предстоји још веома дугачак пут, а времена за Новоросију остаје све мање. Командант новоросијских побуњеника, пуковник Игор Стрелков, директно је упозорио Кремљ да његове снаге неће још дуго моћи да одолевају нападима украјинске армије. Стрелков је затражио хитну интервенцију Русије, иначе ће Новоросија пасти. „Како ће све ово да се заврши за наш одред, ја знам. Већина нас ће погинути, а читав покрет и све жртве биће узалудни. Следећи рат, који ми већ нећемо моћи да видимо, водиће се на територији Русије, после московског ,мајдана‘“, упозорава Стрелков.

ДОНБАС И ЛУГАНСК – ТАЧКЕ ПРЕОКРЕТА Наравно да Путинова Русија неће допустити овакав − најгори сценарио. Као што није допустила ни да се сруши зграда на Дубровки, нити да терористи некажњени напусте место злочина. У Кремљу су дубоко свесни да се украјинска партија не може добити брзим повлачењем једног или два потеза, већ да то мора бити сложена комбинација синхронизованих акција на више поља – економском, дипломатском и војном. У овом тренутку САД, рукама кијевске хунте, како је називају многи аналитичари у Москви, настоји из све снаге да увуче Русију у унутрашњи украјински сукоб. Како оцењују у Москви, Американцима је неопходно да украјинску унутрашњу кризу званично преведу у статус међудржавног сукоба и због тога покушавају да приморају Русију да упути своје војне снаге у Украјину. Власти у Кијеву користе сва средства за провоцирање Русије: ескалација борбених дејстава на истоку земље, гранатирање стамбених четврти где гину жене и деца, примена забрањених касетних и фосфорних бомби, неплаћање и покушаји диктирања услова испорука руског гаса, упади украјинске војске на руску територију, напад на руску амбасаду у Кијеву и конзулат у Одеси…
Рекло би се, међутим, да Путин има неки сасвим други план. Он, очигледно, не жели да упадне у Украјину попут каубоја, већ покушава да такву акцију легализује, пре свега привлачећи европске земље на своју страну. У ту сврху, најбоље му користе економска средства. Неопходно је убедити европске партнере, а пре свега Немачку и Француску, да је режим у Кијеву фактор нестабилности, због чијег понашања трпе интереси Европе. Даље, злочини кијевске хунте треба да буду јасно предочени европској јавности, као и неопходност заштите цивилног становништва у Новоросији, због чега се мора увести мировни контигент, по одобрењу Уједињених нација. Руски амбасадор у УН Виталиј Чуркин спремио је већ други пројекат резолуције за разматрање у Савету безбедности.
Уколико ове иницијативе уроде плодом, руска војска могла би добити међународни мандат за успостављање линије раздвајања на граници Украјине и Новоросије. Ако би САД блокирале руску иницијативу у УН, тада остаје могућност директног договора Москве са Берлином и Паризом да ће дати прећутну, временски орочену сагласност за војну акцију у Украјини. На крају крајева, Европљанима је у интересу да се осигура несметано снабдевање гасом и мир на спољним границама, док им конфронтација Кијева и Москве доноси само штету. И тек на крају, као најгора опција, када све друге буду исцрпљене, долази могућност једностране акције Москве. Војни упад на територију друге државе САД не би пропустиле да назову агресијом, а Русија би била жигосана. Тада би много лакше прошле и идеје о коначном увођењу економских санкција, које, приметићемо, последњих недеља више нико у Европи и не помиње.
Зато је више него очигледно да би повлачење исхитрених потеза погазило све досадашње напоре Москве да спасе и руски народ у Украјини, а да притом не угрози 150 милиона људи који живе у самој Русији. Јер, ако се заљуља Русија, ако изгуби тло под ногама као 90-их година, никог више неће бити ко би могао да пружи помоћ Новоросији. Зато јој је неопходно стрпљење. И трпљење. Донбас и Луганск су сада у улози новог Стаљинграда – тачке преокрета, са које је Русија кренула у контранапад. На тој тачки пало је милион руских живота, али није пала Русија. Изгледало је да је све безнадежно и да спаса нема, али био је то само најтамнији тренутак ноћи, после којега је почела да свиће зора.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Oni i njihove gazde sa zapada samo silu mogu da respektuju,zato sto pre to bolje dati im to sto zele.Ne bi bilo dobro da rusija pravi istu gresku ko i mi,udji u Kijev pa pregovaraj.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *