Цензура суверенитета

Пише Никола Врзић

Команду за почетак дала је Дуња Мијатовић, представница ОЕБС-а за слободу медија.

Прошлог четвртка, 27. маја, она је изразила „бригу због забрињавајућег тренда онлајн-цензуре у Србији током протекле недеље“, и позвала власти да „негују нецензурисану дебату о питањима од јавног значаја, нарочито у време кризе каква је тренутна ситуација са поплавама у региону“: „Дубоко сам забринута због навода да се блокирају веб-сајтови и онлајн-садржаји. То је јасна повреда права на слободно изражавање… Онлајн-садржаји, перципирани као критични према владиној реакцији на недавне поплаве у земљи, уклоњени су са неколико сајтова у Србији. Читаве веб-странице, као ¸Друга страна‘ и ¸Телепромптер‘, такође су били привремено онемогућени прошле недеље. Поврх тога, блог Драгана Тодоровића на сајту дневника ,Блиц‘ био је избрисан прошлог петка… Надаље, према извештајима медија, три особе су притворене, а још 20 људи позвано на саслушање у полицију због наводног ширења панике у вези са бројем жртава поплаве у Обреновцу. Хапшење особа због њихових блогова, коментара или других форми писања није прихватљиво; оно има обесхрабрујући ефекат на опште стање слободе медија у земљи, и може да води аутоцензури. Позивам српске власти да ово зауставе, и да престану да се мешају у рад онлајн-медија.“

 

КАМПАЊА Мијатовићкине оптужбе публицитет одмах добијају на „Гласу Америке“ („ОЕБС: Цензура интернета у Србији“) на америчком Радију „Слободна Европа“ („Цензура, ОЕБС и спољна политика Србије“) који наводи да „актуелна власт емитује застрашивање; људи се, дакле, боје да критички проговоре о њој, упркос томе што свака власт заслужује критику, што је, уосталом, један од основних принципа демократије“ и цитира Весну Ракић Водинелић која „упозорава да је премијер Вучић у време када је био члан власти Слободана Милошевића ¸постао експерт за гушење медија и сада не треба да се чуди што људи сада у њега упиру прст за кршење медијских слобода, иако не може да се утврди да ли то ради лично. Он носи ту хипотеку и не треба да мисли да ће је се лако ослободити, зато што је познато шта је он као тадашњи министар информисања са медијима у Србији радио‘.“ Укључује се и немачки „Дојче веле“. „Интернет не ћути ни кад је потоп“, насловљава 28. маја вест у којој се наводи да је „интернет једини канал на којем се могу наћи критике власти, мада и тамо има покушаја цензуре… Интернету (се) дизгине не могу затезати као класичним медијим, који су упућени на државне огласе и подложни утицајима. Ових дана се одвија нови покушај уподобљавања интернета, неколико критичких блогова нестало је са изворних страница, док су неки портали оборени хакерским нападима… Цензурисане критике власти (у неколико случајева ради се о позивима Александру Вучићу да са комплетном свитом поднесе оставку) преносе се и множе, постају популарне баш зато што су забрањене“. Па 30. маја, „Вучићев шоу и гушење критике“ и поднаслов „Вучић је током рекордних поплава својим шоу-наступима и ауторитарним понашањем које су нон-стоп пратиле телевизијске камере ¸сејао панику, збуњивао власти и појачавао хаос‘, пише немачка штампа“: „¸Тагесцајтунг‘ (ТАЦ) из Берлина пише да власти у Србији, кандидату за Европску унију, посежу за цензуром као у ,своја најгора времена‘. Међутим, критичари владе се не дају, констатује лист. ¸Апелом против цензуре‘, грађани критички настројени према режиму и новинари почетком ове недеље су се успротивили жестокој репресији према онима који мисле другачије… Квалификација ¸Моја специјалност је цензура‘ треба да се убаци у Вучићеву биографију… Прича подсећа на ранију улогу Вучића међу радикалима, време када је он био министар информисања а било је у знаку гушења медија. Влада је притом скоро цело медијско тржиште учинила својим подаником, пише даље берлински лист… Под насловом ¸Бог и Вучић‘ лист ¸Данас‘ је прошлог викенда анализирао дубље узроке проблема са медијима. ¸Вучић води странку са елементима Фаланге (шпански фашисти). Странка која није изнутра демократска, не може ни споља да обезбеди демократију. У Србији имамо дириговане медије‘, завршава цитат и свој чланак ТАЦ из Берлина.“ Па 3. јуна поново, „Дојче веле“ извештава да „немачка и аустријска штампа ових дана више него обично пишу о Србији, а један од повода за то су и оптужбе да српска влада спроводи цензуру у медијима, посебно на интернету“, а јавља „Дојче веле“ и да се недељник „Цајт“ „бави и оптужбама за цензуру“ тако што констатује да су „десетине блогова и критичких прилога скинути са интернета – адвокат грађана и синдикат новинара говоре о цензури“. А веома читани амерички „политички веблог“ „Хафингтон пост“ (22. по читаности сајт у САД по Алекса рејтингу, а 77. на свету) наводи да Вучићева реакција на интернет критике представља „реминисценцију Милошевићевог деспотизма који је започео на сличан начин. Цензура је била увод у његову крваву еру. Вучић не манифестује тако екстремну политичку патологију, али се први симптоми могу дијагностиковати. Ислеђивање грађана под оптужбама за ¸ширење панике‘ је добро позната методологија раних фаза латентне диктатуре… Вучићев клан очигледно користи ова ислеђивања као метод застрашивања.“

[restrictedarea]

Најзад, паралелно са овим нападима споља, премијер добија и својеврсни нож у леђа, ударац изнутра. „Огласио се“, јавља „Дојче веле“, „и заштитник грађана Саша Јанковић, који бележи да се ,све чешће поједине информације и критике повлаче из јавно доступних средстава информисања и информационог простора‘, да се новинарима саветује да избегавају критику, а да се грађани позивају на информативне разговоре због наводног ширења панике путем Фејсбука“, иако „¸никад нико није приметио, утврдио ни забележио последице‘ тог наводног ширења панике“. Упозорава Јанковић на Б92 и да је „слобода медија угрожена“ а да је „над слободом изражавања ванредна ситуација“, а он и Родољуб Шабић, повереник за слободу информација, извештава „Балкан инсајт“, придружили су се петицији „У лице цензури“ „и стали у одбрану заштите слободе изражавања – гарантоване Уставом“…

 

ЂИНЂИЋЕВА ПОУКА Има ли истине у свим овим оптужбама? Или оптужбе имају неки други циљ? Који?

Пре свега је потребно проверити кредибилитет и доследност твораца тврдњи о цензури у Србији. Како је то лепо приметила главна уредница „Политике“ и председница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић, ОЕБС (и НУНС) имају мало, ако и то мало, моралног права да говоре о цензури и угрожености медија, јер, „где су били НУНС и ОЕБС када је пре неколико година требало дићи глас против драконског Закона о јавном информисању који је ванредном брзином усвојила Тадићева власт, баш док су је Вашингтон, Брисел и Беч ковали у звезде као прозападну, европску и демократску?“ „Хапшење особа због њихових блогова, коментара или других форми писања није прихватљиво“, написала је ОЕБС-ова Дуња Мијатовић у цитираном саопштењу од 27. маја али се притом ни речју критике или забринутости није огласила због хапшења Ивана Ивановића и Радомира Почуче због њихових интернет коментара, што додатно доприноси утиску о лицемерној дволичности. Јер, како примећује уредница „Политике“, „слобода штампе је као и људска права: мора да важи за све, иначе је нема. Не може да постоји само за наше политичке пријатеље, или за оне који су постали наши пријатељи зато што имамо заједничког политичког непријатеља.“

Али није веродостојност ОЕБС-ових оптужби озбиљно уздрмана само његовом лицемерном недоследношћу која заправо (раз)открива ОЕБС-ову стварну улогу корбача евроатлантских интереса. Додатни се проблем састоји у чињеници, упорно занемариваној, да онако озбиљна оптужба није поткрепљена ама баш ниједним доказом да је власт у Србији имала икакве везе са блокирањем оних интернет садржаја. А највећи је проблем у томе што се, и тако непоткрепљена, оптужба заправо своди на (наводно) гашење два минорна интернет сајта („Телепромптер“ је сада, после оволиког спомињања, избио на тек 132. место по посећености у Србији, док је „Друга страна“ на далеком 478. месту) док би, забога, приватни власник медија који је избрисао блог на свом сајту, „Блиц“ то јест „Рингијер Аксел Шпрингер“, требало да буде прва адреса за оптужбу због тог брисања, а не држава и њена власт.

Заправо, када погледамо како су се два сајта и један блог претворили у десетине блогова и критичких прилога скинутих са интернета, етикетирање Слободаном Милошевићем и фашизмом, мрачном радикалском прошлошћу и (недоказаном) цензуром, те очигледну синхронизованост спољног и унутрашњег притиска, постаје очигледно да је реч о кампањи којој циљ није заштита слободе медија и говора у Србији, већ јој је очигледан циљ Александар Вучић.

Али зашто?

Наша недавна и невесела прошлост пружа интересантне паралеле. Зоран Ђинђић, када је пола године пред погибију ушао у директан и оштар сукоб са западном међународном заједницом поводом Косова и Метохије, дејтонског мировног поретка и Републике Српске, односа са Хашким трибуналом, односа са (недопуштеним) утицајем западних амбасадора на креирање политичке ситуације у Србији, синхронизовано је међу страним медијима и њиховим домаћим сарадницима сатанизован и проглашаван за „новог Слободана Милошевића“ („Већ је доста пропаганде на ту тему“, рекао је у тестаментарном интервјуу „Новостима“ 6. марта 2003.) и ходајући доказ „да се српска политика није променила. Да сам, ето, био политичар европског типа, а сад да сам постао српски националиста“. И Војислав Коштуница је неколико година касније, када се са премијерске позиције активно успротивио евроатлантским намерама да Србији одузму Косово и Метохију, проглашен за „српског Носфератуа“ (америчка депеша 09BELGRADE791) и у складу са том оценом медијски толико демонизован да се од тога никада није опоравио.

Власницима нашег транзиционог пропадања, тим цензорима српског суверенитета, Александар Вучић није имао чиме другим да се замери до одбијањем да се прикључи осудама и санкцијама Русији поводом украјинске кризе; нажалост, остали његови крупни потези, од косметских до најављених реформских, углавном су наилазили на аплаузе и одобравање пријатеља са Запада. И сам Вучић је уосталом, без много увијања, у отвореном писму ОЕБС-овој Дуњи Мијатовић сугерисао управо такво тумачење њеног атака оптужбама за цензуру: „Не желим да верујем да сте ово направили због тога што постоји потреба за дисциплиновањем српских лидера и гушењем сваке идеје о слободном и сувереном реаговању државе Србије у њеном спољнополитичком деловању.“

Шта сугерише закључак да је кампању против Александра Вучића изазвала његова непослушност у вези са Русијом, све и ако је та непослушност директно повезана са очувањем наших националних интереса који нам евроатлантистички сукоб са Русијом не допуштају? Враћамо се на закључак који је још пре 11 година, неколико дана пред смрт, изговорио Зоран Ђинђић: „Мени је јако жао што су код неких људи у Европи и свету добри Срби и демократе само они Срби који се одричу националног интереса своје земље.“ Другим речима, наравоученије је да – све док се пријатељи са Запада о томе буду питали – ми немамо право на сопствени интерес, већ нам је остављено само право да радимо у корист њиховог интереса макар то било и у корист наше штете. А да није реч ни о параноји ни о претеривању, сведочи овонедељни пример Бугарске, чланице и Европске уније и НАТО-а, дакле савезнице Брисела и Вашингтона каква ми (надајмо се) никада нећемо постати, којој је Европска комисија због сопственог интереса забранила изградњу „Јужног тока“ иако ће јој „Јужни ток“ донети и енергетску сигурност и економску добит од наплате транзитних такси. Што ће рећи да ни Бугарска нема право на сопствени интерес.

Заправо, текућа претња претварањем у диктатора и великог цензора – појачана оздрављењем илити повампирењем ДС-а под новим председником Бојаном Пајтићем и некаквим новим ДОС-ом, као пројектованом алтернативом и потенцијалном претњом актуелној власти – Александру Вучићу би требало да разјасни сваку евентуалну недоумицу око раскршћа на којем се сада налази. Пред њим стоје само два пута. Један је државнички, пут одбране државних и националних интереса земље чији је премијер. Други пут је пут беспоговорне послушности, који премијера Србије заправо претвара у њеног окупационог намесника. Који је ту да би спроводио туђе, а не наше интересе.

Трећег пута нема; не зато што га ми не видимо, већ зато што га западни власници Србије и њене будућности, једноставно, не дозвољавају. Покушали смо тим трећим путем да се провучемо кроз украјинску кризу. Нашим ставом да никога не осуђујемо и ни на чију страну не стајемо Руси су задовољни, потврдио је то у прошлонедељном разговору за „Печат“ и амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин, али нису задовољни евроатлантски пријатељи. „Србија ће морати да поквари односе са Русијом“, обзнанио је преко „Гласа Америке“ директор Канцеларије за јужну и централну Европу у америчком Стејт департменту Џонатан Мур. Србија ће, рекао је, „како се буде приближавала ЕУ, морати да предузима кораке који ће компликовати њене односе са Русијом, али ће бити конзистентни са ставовима других чланица Уније“. Истовремено, „Новости“ јављају да ће „Европска унија појачати наредних недеља притиске на Србију како би променила неутралан став према украјинској кризи и увела санкције Русији“.

 

СИГНАЛИ НЕСПОКОЈА Притом, ломљење кичме Александру Вучићу због украјинске кризе, па и овим бесмисленим али зато бучним оптужбама за цензуру, заправо је само предигра за оне стварно тешке, то јест погубне потезе који се од њега очекују, и ево текуће кампање која му показује како ће проћи ако та очекивања не испуни: одустајање од „Јужног тока“ у складу са наредбом Европске комисије, нови бриселски договори са независним Косовом који ће га начинити још независнијом државом од Србије, давање елемената државности Војводини („Залажемо се за већу аутономију Војводине, која ће, верујемо, бити уграђена у нови устав, а тај акт усаглашен са европским прописима. Актуелна власт би требало да га донесе у овом мандату“, изјавио је функционер СВМ-а Балинт Пастор. А његов страначки колега Шандор Егереши: „Аутономију покрајине треба да дефинишемо уставним законом који је виши акт од статута, али још увек нижи од устава.“) распродаја профитабилне државне имовине („Телеком Србија“, Београдски аеродром, „Дунав“ осигурање…) на коју је Европска банка за обнову и развој већ бацила око…, а све то је додатно појачано потребом евроатлантских пријатеља да, у светлу украјинске кризе, осигурају кооперативност сломљене Србије пре него што она, за шест месеци, преузме председавање ОЕБС-ом.

Како реагује Александар Вучић?

Најпре, 2. јуна, споменутим отвореним писмом Дуњи Мијатовић, он реагује оштро. Џентлменски изражавајући наду да је обманута и преварена па га је зато оптужила за цензуру, од ње и „господе из ОЕБС-а“ он тражи „једно обично извињење и ништа више“, оптужујући их притом за „лажи“ и „најпрљавију кампању коју против мене водите, како у Србији тако и у иностранству“.

Од Дуње Мијатовић, међутим, не добија јавно извињење него јавни шамар – „Данас сам имала конструктиван разговор с премијером Александром Вучићем. Упознала сам га с чињеницом да тренд уклањања веб-страница и блокирање извора информација и коментара на интернету у Србији, нажалост, није нова појава… Моја порука властима остаје непромењена.“ – остављајући притом утисак да је заправо она добила извињење од српског премијера; добила је, каже, „уверавања да ће се он и влада Србије ангажовати по том питању (цензуре интернет садржаја)… драго ми је што сам од председника владе Вучића добила уверавања да ће се приступити решавању ових питања“. Да овакав утисак није погрешан, показала је и Вучићева оцена тог разговора и његове саговорнице. Жену, коју је само дан раније оптужио за лажи и прљаву кампању, описао је као пристојну („Ја мислим да је она пристојна жена. Не мислим да жели нешто лоше Србији.“) успут је правдајући тиме што „има људи који су је одавде обмањивали“. Ништа мање благонаклон није био ни према независном а владином чиновнику Саши Јанковићу, на чије је оптужбе за цензуру и стварање система у којем „одлуке доноси један човек, а остали записују“, одговорио са mea culpa. „Моја је кривица што се нисам пре годину дана састао са заштитником грађана, а то је била моја обавеза“, рекао је Вучић и додао да му није проблем да призна када погреши.

Ови лоши знаци попуштања пред притиском представљали су најаву других лоших знакова који су уследили. Ако је, после Бриселског споразума и локалних избора по законима независног Косова, позив Србима да учествују на парламентарним изборима по тим законима и био очекиван (премда је уследио у последњи час, после ћутања које су прекинуле поруке западних амбасадора да Срби треба да изађу на те изборе) оно што је уследило ове среде, приликом премијерове посете Аустрији, свакако да није било очекивано. Након што је, 20. маја, јавно одбацио хрватску иницијативу да сви заједно, са Босном и Херцеговином, аплицирамо за средства из ЕУ Фонда солидарности јер и сами испуњавамо критеријуме за доделу те помоћи, после сусрета са аустријским званичницима овај је став доживео потпуни преокрет, па је после разговора са аустријским вицеканцеларом Михаелом Шпинделегером Вучић изјавио како „Србија нема ништа против да наступа заједно са Босном и Херцеговином и Хрватском у тражењу помоћи и солидарности од ЕУ“. Много важније од тога, поводом украјинске кризе и става према Русији, Вучић је изјавио да „чинимо све да будемо уз наше европске партнере. Мислим да је јасна порука Србије и мислим да нико није очекивао да ћемо јавно рећи да подржавамо територијални интегритет и суверенитет Украјине… Позиција Србије у сагласности је са међународним правом и са позицијом Европске уније. Једина разлика је што није увела санкције Русији“. Реч је заправо о озбиљној, и озбиљно забрињавајућој, промени српске реторике; уместо досадашње генералне подршке „територијалном интегритету свих чланица УН“, уз упадљиво неспомињање Украјине, овом експлицитно израженом подршком територијалном интегритету и суверенитету Украјине управо смо стигли само на корак до отворене осуде Русије, која би наше евроатлантске партнере толико обрадовала да на њој непрекидно и инсистирају. Отуда, уосталом, и она Вучићева опаска да „нико није очекивао да ћемо јавно рећи…“.

Ипак, упркос свим овим обесхрабрујућим сигналима, бесповратно штетне потезе који се од њега захтевају Александар Вучић још није повукао. Да ли ће их повући? Који ће од она два пута одабрати? Одлука је његова.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Одавно виђено код Срба и “њених пријатеља са Запада”. Доживљено ипреживљено 27 Марта 1941 год. Отпораши и њихово семе стало ниче
    на ПОЛИТИЧКОЈ БАШТИ коју Запад стално подлива и залива ту отровну
    мрежу пете колоне. Вучић уплетен у тој мрежи на разне недостојне
    начине којима својим РЕЧЕНИМ недореченим изјавама даје повода да га држе у ШАМ МАТ позицији. Споменусте покојног Ђинђића лепо али
    и он у паламенту рече: ко хоће у цркву нека иде тамо дасе моли.
    Вучић и кад би хтео нешто да уради за добро Србије он нема УНУТРАШЊУ СОПСТВЕНУ МОЋ за тако нешто. И Он и Николић прихватили су све што је ЖУТИ КАРТЕЛ урадио на штети државних интереса Србије.Ми можемо само још више штете доживети од политике коју води један човек па макар он имао већину у парламенту јер тај парламент мисли једним мозгом.А тај мозак иде у Берлин за савет.
    Знам даје Немачка економски јака и да њена моћ утиче на политичко
    понашање осталих у ЕУ.Исто тако имамо стварно великог пријатеља и
    РОЂАКА руску нацију и њеног председника Путина његов савет је без
    уцена и Србија треба мора томе крају света свој НАСУКАНИ БРОД окренути на ИСТОК БРАЛЕ где се сунце рађа то вам саветује РАДНИК
    пензионер.Јуче тамо у Нормандији нема ништа без ПУТИНА а онај Енхлез потрчо на аеродром да пружи сакаснелу руку Путину. А Путинова рука пружена Србији још је у Ваздуху ЗАШТО ГОСПОДО: Николићу, Вучићу и Дачићу.

  2. Вероватно ми нећете објавити коментар,нема везе,нас то чека
    таква нам је судбина ако се придружимо западу,сачувајте мој коментар , неће проћи пуно времена,уверићете се,живели—-милан.

  3. Bilo bi veoma zanimljovo znati ko finansira tu Dunju, i ko joj daje naloge šta treba da kaže. Dobro znam, jer sam to proučavao, da bi u svim zemljama ‘velike demokratije’ postupili mnogo oštrije u slučaju kada neko u vreme vanrednog stanje i opšte pometnje i nesreće širi lažne glasine o ‘stotinama mrtvih’. U SAD je precedentno pravo i tamo je već presuđeno na tu temu, tako da je to sada sudska praksa koje se svi moraju da drže, da ako neko npr. u bioskopu ili na nekom javnom skupu lažnom glasinom izazove paniku – ide odmah u zatvor (ne na informativni razgovor, kao kod nas). Potpuno je isto i u UK, Francuskoj, Nemačkoj. Uostalom, ko bi znao za tu Dunju da se nije ‘istakla’ na ovaj način, sledeći doslovno instrukcije od onih koji je finansiraju. Jer, niko ne daje novac džabe, treba ga zaraditi. Makar na način kako ga je zaradila dotična Dunja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *