Блискоисточни понављач Тони Блер

Пише Дарко Танасковић

О срамном поразу лажи пред ужасом ирачке лекције

Aко желите да се бар мало приближите истини о сложеној ситуацији и кошмарним збивањима на Блиском истоку, не пропуштајте повремена тумачења из пера бившег британског премијера Тонија Блера. Можете, наиме, бити сигурни да вас она удаљавају од истине, па да онда у закључивању кренете супротним смером. Бићете на правом путу. Тако је и сада, кад је, подстакнут драматичним напредовањем сунитских екстремиста у Ираку, овај изасланик посредничког Квартета за Блиски исток и оснивач сопствене високопрофитабилне Верске фондације одлучио да међународној заједници понуди свој ауторски текст „Ирак, Сирија и Блиски исток“.

МИРНА САВЕСТ ЈЕДНОГ БРИТАНЦА Мање се бавећи тренутним стањем у Ираку, које му очигледно није ни довољно познато, а још мање јасно, најгласнији западни јастреб из времена припрема за напад на Ирак и обарање Садама Хусеина (2003) највише пажње посвећује одбрани од све учесталијих оптужби да је управо та америчко-британска интервенција покренула паклену, али и неумољиво логичну, спиралу сукоба, страдања и разарања у региону који арогантни и себични „господари света“ беху намерили да дизајнирају по некаквој својој суманутој мери. По Блеровом суду, за садашњи развој догађаја у Ираку криви су заслепљено шиитско секташтво ал-Маликијеве владе, неспремност да се новац од извоза нафте искористи за обнову опустошене земље, као и неоспособљеност ирачке армије, што је све заједно довело до отуђења и незадовољства сунитског становништва, при чему је унутрашњи рат у Сирији био пресудан чинилац у непосредном суседству, где се и формирала ударна песница радикалних сунита из „Исламске државе Ирака и Сирије“, који ових дана харају северним Ираком, озбиљно угрожавајући и саму престоницу. Све што се данас ваља и пламти Блиским истоком за Блера не може ни хипотетички имати никакве везе с насилним рушењем режима Садама Хусеина. Заузврат, он се упушта у противхипотезе. Да Садам Хусеин, који додуше није имао оружје за масовно уништење, на шта је пре интервенције панично упозоравао управо Блер, није оборен, он би свакако, пре или касније, попут Башара ал-Асада, употребио хемијско оружје против властитог народа, мањински сунити би се против његове страховладе неминовно побунили, а тзв. „Арапско пролеће“ би сигурно захватило и Ирак. Будимо мирне савести, поручује Блер, јер ми ово нисмо изазвали, већ је реч о болној и неминовној ендогеној транзицији Блиског истока, у којој се овај напаћени регион суочава с последицама дуготрајне наопаке домаће политике, у спрези с константом сталног злоупотребљавања религије. Разлози тешких искушења којима је арапски свет данас изложен за Блера су, дакле, дијалектички, инхерентни структури његовог противречног друштвеног и духовног бића, као и особеног историјског и политичког развоја. Мудро, нема шта! Оно што би се Западу, односно „слободном свету“, по мишљењу једног од његових најдоследнијих либералних тоталитариста, евентуално могло замерити, јесте недоследност у хуманитарном ангажовању, што он, не трепнувши, овако илуструје: „Уклонили смо Гадафија, који је од 2003. сарађивао с нама у борби против тероризма, зато што је запретила опасност да побије сопствени народ, а оставили смо на власти Башара ал-Асада који, користећи се чак и хемијским оружјем, убија своје грађане!“ Овакав безочни цинизам не заслужује никакав коментар, као ни читава Блерова усиљена и темељно погрешна експланаторна конструкција, сем оцене коју је у „Телеграфу“ лаконски изрекао градоначелник Лондона Борис Џонсон, да је Тони Блер дефинитивно полудео и да му је потребна професионална психијатријска помоћ. Не бисмо се усудили да будемо тако изричити и оштри, али Џонсон га ваљда боље познаје.

[restrictedarea]

ИДЕЈНА И АНАЛИТИЧКА ПАТОЛОГИЈА Ни по јада да су муњевити продор сунитских екстремиста кроз северни Ирак и заузимање неколиких градова, укључујући и двомилионски Мосул, само разоткрили, уосталом већ више пута посведочену, идејну и аналитичку патологију и крајње релативизовано поимање истине, рецидивистички својствене Тонију Блеру. Ово је, по много чему, нови (негативни) квалитет и злокобни обрт, можда и прекретна тачка у метастазирању блискоисточног верско-политичког синдрома с дубоком геостратегијском и геоекономском етиологијом, а за чије покретање и бујање Блеру и његовим саучесницима припадају немерљиве „заслуге“. Сама чињеница, коју треба доживљавати као симптом, а не као суштину и коначну морфологију феномена који се уобличава пред запрепашћеним лицем света, да једна донедавно непозната, сразмерно малобројна и беспримерно сурова екстремна исламистичка групација без превеликог отпора заузима ирачку територију и градове, довољна је да побуди изоштрену пажњу и нагна на забринуто размишљање. Шта се то, заправо, дешава и куда води? Да би се у разматрању природе и смисла бурног тока којим су последњих недеља кренула ратна збивања у Ираку пошло с поузданог сазнајног полазишта, ваља пре свега одредити њиховог главног протагонисту, формацију која себе назива „Исламска држава Ирака и Сирије“ (ИСИС) а која се у преводу на стране језике среће и као „Исламска држава Ирака и Леванта“ (ИСИЛ). До разлике у преводним решењима долази услед тога што је у арапском називу за Сирију употребљен стари историјски назив Шам којим се обухвата територија тзв. „Велике Сирије“, односно Либан и неке суседне области, које ИСИС види као делове халифата за чије се успостављање џихадистички одлучно и бескомпромисно свим средствима бори. Поједини, још увек релативно ретки аналитичари разложно упозоравају на то да ИСИС не треба по инерцији представљати, а то се често чини, као један од огранака најпознатије интернационалне исламистичке терористичке мреже Ал Каиде. Више него за Бин Ладенов панисламски џихад против Америке и Израела ради стварања светског халифата, у чему је, уз сву негативност и насилност, било и некаквог наопаког идеализма, идеологија ИСИС-а потиче од антишиитске сунитске острашћености својствене Бин Ладеновом незгодном и немилосрдном саборцу, Јорданцу Ал-Заркавију (1936−2006) авганистанском ветерану, а од 2004. вођи „Ирачке Ал Каиде“.

ОПШТИ ВЕРСКИ РАТ Занимљиво је приметити да је Ал-Заркави 2005. године прогласио општи рат против шиитских отпадника, за шта му је непосредан повод била казнена експедиција снага шиитске владе у Багдаду против сунитских побуњеника у граду Тел Афар, а управо је ово место пре неколико дана пало у руке припадника ИСИС-а, што је пропраћено њиховим нарочитим ликовањем. Покреће их неодољива жеђ за осветом и дубока верска мржња, што објашњава и сумарне егзекуције припадника регуларне ирачке војске и окрутност према шиитским цивилима. За борце ИСИС-а главни диндушмани засад нису западњачки неверници и ционисти, већ ирачки шиити, иначе већина у земљи, који су преузели власт после пада Садама Хусеина, као и Иран, који их подржава. А Блер тврди да све то нема никакве везе с англо-америчком интервенцијом!? Треба такође запазити да ИСИС себе доживљава и представља као државу (чак је јануара 2014. прогласила сецесију и независност у односу на Ирак и Сирију) а не као неку организацију или покрет, тако да може садејствовати, али се не може уједињавати с другим радикалним исламистичким групацијама. Током претходних неколико година ИСИС је био у привременим и нестабилним савезништвима с већим бројем екстремних исламистичких организација у Сирији и у Ираку, а с појединима је долазио у отворене сукобе. Духовни вођа Ал Каиде Ајман ал-Завахири почетком ове године распустио је ИСИС као део своје организације, али то, наравно, није имало никаквог практичног ефекта, сем што је потврдило јаз који се безнадежно продубио између ових двеју исламистичких формација. Истовремено, тврди се да је 65 одсто бораца фронта Џабхат ал-нусра, Ал Каидине испоставе у Сирији, услед недовољне радикалности своје матичне организације(!) прешло на страну ИСИС-а. Абу Бекр ал-Багдади, „поглавар правоверних“, садашњи вођа ИСИС-а, сматра да је „држава“ на чијем је челу језгро будућег исламског халифата који треба да поврати чистоту ислама за коју су се борили „часни пређи“, тако да се ова исламистичка концепција у ширем смислу може сматрати селефистичком (од ар. „селеф“ − првоборци ислама из Мухамедовог времена) с тим што успостављање власти у складу с њеним начелима претпоставља укидање граница постојећих блискоисточних држава и одрицање свих важећих политичких легитимитета, тако да је изразито субверзивна. Ираку озбиљно прети подела на Курдистан, „Сунистан“ и „Шиистан“… Има наговештаја да узлет ИСИС-а не изазива забринутост само у Багдаду и Техерану већ и у Ријаду, а богме и Вашингтону, па је амерички државни секретар Кери, поред евентуалних ваздушних удара на побуњенике, наговестио чак и до пре само неколико дана незамисливу могућност неких видова сарадње с иранским ајатоласима у обуздавању и сламању претећег екстремистичког сунитског превратништва! Не подсећа ли вас све то помало на искушења др Франкенштајна?

НОВО КРВАВО ПОГЛАВЉЕ Шиити неће, наравно, седети скрштених руку и предати цео Ирак у руке сунитских џихадиста. Они су у тој земљи ипак надмоћна већина (око 60 одсто становништва) држе власт, а иза њих је и суседни Иран. Чак је и умерени поглавар ирачких шиита, ајатолах Систани издао фетву којом је позвао на борбу против сунитских „такфириста“ (оних који све неистомишљенике међу муслиманима проглашавају неверницима). Има извештаја да је знатан број иранских пасдарана („чувара револуције“) већ у Ираку, а помиње се и име елитног генерала Касема Сулејманија, као могућег команданта одбране Багдада. Тешко је проверити тачност оваквих и сличних вести, али је већ сада сасвим извесно да је отворено ново и неизвесно, крваво поглавље у унутарисламском обрачунавању између сунита и шиита. Подсетимо се да је ирачко-ирански рат (1980−1988) трајао осам година и однео приближно милион живота. А током последње две деценије, јамачно без икаквог утицаја деструктивне блискоисточне политике Блера и његових западних истомишљеника, фронт сунитско-шиитског сатирања протегао се, и продубио, од Јемена, преко источних обода Арабијског полуострва, затим Сирије, Либана и Ирака, све до Пакистана и Авганистана. Некадашњи хиперактивни станар Даунинг стрита од свега би да пилатовски опере руке, али и да мефистофелски настави са својом гротескном представом на међународној јавној сцени, нудећи проверене рецепте за гашење ватре доливањем уља из Аладинове лампе сопствене користољубивости и егзибиционизма без граница. Зато, не пропуштајте Блерове поруке како бисте непогрешиво схватили шта на Блиском истоку није истина. Ни то није мало, бар за почетак, а крај се ионако не назире…

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Блер није у стању да схвати, докле је довело његово лажно `пророковање` ?

  2. Пророковање једно а добити посао у земљи коју су бомбардовали је
    нешто за РАЗМИШЉАЊЕ:ГОСПОДО.

  3. Pa amerikanci su “dobili” sve moguce “poslove” u Srbiji i ako su je izbombardovali i nedavno biblijski poplavili. Cak su i posle bombardovanja sa svojim EU saveznicima, uspeli da organizuju napad na svoju ambasadu i da dobiju lokaciju na Dedinju, a poznato je da ih je Tito vukao za nos 40tak godina (medom ih vabio a secerom ih hranio). U Srbiji rade sta hoce, a “politicari” R. Srbije se utrkuju i drezde ispred njihove ambasade i puze pred njihovim trecerazrednim “diplomatama” -spijunima. Hvala

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *