АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН

Пише Драгомир Антонић

Једино што евроунијати очекују од владе државе Србије је послушност. Беспоговорна послушност. Све друго је сценографија 

Богу хвала, немам докторат. Нисам ни магистар европских наука. Мастеру се не могу ни примаћи. Диплома Филозофског факултета Универзитета у Београду, коју сам стекао док је евроунијатско образовање било у пеленама, седамдесетих година прошлог века, вероватно је већ застарела. Немам квалификација да учествујем у циркуској представи званој плагијат.

 

БЛАГО НАМА С ЛЕПОМ ПОЛОМ По евроунијатским мерилима, необразован сам човек, али кад видех и чух госпођицу Полу Тиди, која сигурно има мастер, и већ је постала заменик шефа евроунијатске мисије у Србији − не би ми криво. Кад њу угледах, са префињеним укусом за одевање, сетих се стиха из народне песме „Откада је свијет постануо / није љепши цвијет процватио“ и закључих да нас, Србе, евроунијати посебно поштују када нам шаљу своје најбоље кадрове да нас образују. Благо онима који са лепом Полом могу да се друже. Свашта од ње могу научити. Лако је евроунијатима кад располажу високообразованим људским ресурсима, него где ми да се девамо, кад су нас притисли са свих страна? Незајажљиви су. Траже и стално хоће још. Што год им је наша влада дала у последње две године није их задовољило. Политику претходника нису напустили. Пут ка евроунијаћењу прогласили су за Ново вјерују Србије! Веровали су, ако учине све што се од њих тражи, ала незасита ће се задовољити и оставити Србе и Србију на миру.

 

НАЈВЕЋА АЖДАЈИНА ЖЕЉА Штета што на време нису прочитали бајку „Аждаја и царев син“, коју је још 1853. године објавио Вук Караџић. Неко време је била и обавезна школска лектира. Видели би да је аждаја лукава и лажљива. Узима разне облике. Час је слаткоречива као баронеса, па строга као државни чиновник, алава на паре као мучени Јелко, прпошна као Гвидо (ко се ње још сећа) али без обзира на сва претварања увек остаје аждаја. Влада је потписала Бриселски споразум и тиме се одрекла Косова и Метохије, обмањујући себе да је учинила историјски корак, упразно. Веровала је да је тим испунила највећу аждајину жељу. Нажалост, влада се преварила. Тако бива кад се више верује другима него сопственој историји, традицији и искуству предака. Сад траже да се за почетак одрекнемо Русије а касније ако затреба, а затребаће сигурно, да шаљемо нашу децу – иначе, све ово радимо у њихово име – да за туђе, односно аждајине потребе ратују против православне браће од којих смо одвајкада само помоћ и уважавање добијали. Који нас ни данас на цедилу не остављају. Знам да није лако, да су притисци подмукли. Да се влада напада споља и изнутра. Није првина. Све је договорено и већ виђено.

[restrictedarea] [restrictedarea]Нема расправе са аждајом, разговора, позива на ранија обећања, правду, право, добре личне пријатељске односе… не заносите се. Једино што евроунијати очекују од владе државе Србије је послушност. Беспоговорна послушност. Све друго је сценографија која се поставља и скида кад церемонијал мајстор прође. Ако не верујемо својој прошлости, записима, причама, стиховима, које су нам преци оставили, прочитајмо шта су наши проверени пријатељи нама у наслеђе оставили.

Поново је ових дана објављена књига опомена Арчибалда Рајса „Чујте Срби“. У Србију је први пут дошао 1914. године, на позив српске владе, да као неутрални иследник утврди недела која су аустроугарске трупе починиле над становништвом Србије. Згрожен оним што је видео и утврдио, Рајс од неутралног иследника, иако слабог здравља, постаје добровољац српске војске и са њом преживљава све тужне и светле тренутке током борби у Првом светском рату. До смрти, 1929. године, живео је у Београду.

Арчибалд Рајс је остварио велики подвиг. Упознао је врлине и мане Срба  до најмање ситнице. То није пошло за руком ником ни пре ни после њега. Кад их је упознао, бескрајно их је заволео. Све што је о Србима сазнао написао је без трунке ласкања  1928. године.  Књигу би сваки Србин ваљало да прочита и да је поново чита, поготову кад некакву одлуку, било личну, породичну или државну, мора да донесе.

 

РАЈС ЈЕ ПИСАО… Рајс је писао: „Нећу сакрити од вас ништа битно од онога што сам видео, јер прави пријатељ није онај који вам ласка, већ онај који вам каже целу истину. Народ вам је родољубив. Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. ¸Интелигенција‘ вам  јесте, и то од најситнијег чиновника до министра.

Вама је заједнички непријатељ, упркос потезима које данас предузима, био и остао човек са севера − Немац. Верујте, ништа није заборавио. Чим постане довољно снажан, ујединиће се са Аустријом и онда ће удружени настојати да поврате оно што су изгубили. Немојте заборавити да је армија ваших хероја од 1912. до 1918. која је победила мртва, а да је младеж која ће морати да образује нове браниоце ваше слободе прилично заражена лошим примерима.“

Своје завештање, не заборавимо, писано 1. јуна 1928. године у Београду, Рајс завршава речима: „Упркос свему ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана изнова ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер ћете без њега можда поново доживети време робовања које ни у чему неће заостајати за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама. Блистава будућност или поново ропство.“

Има ли Србија данас царевог сина?

Не заборавимо Србе хероје – Војислава Шешеља, Радована Караџића, Ратка Младића − који воде борбу са троглавом аждајом у Хагу. Молимо се за здравље архиепископа охридског Јована.

[/restrictedarea]