Почетна / Колумне / Антифашистичко прикривање сепаратизма

Антифашистичко прикривање сепаратизма

Пише Драгомир Анђелковић

О везама лажнога аутономашког антифашизма у Војводини и потенцијалне реконструкције покрајинске власти

Од када се на прошлим републичким изборима – с обзиром на дебакл који је ту доживео владајући ДС – показало да садашња власт у Војводини нема ни минимум легитимитета да то и даље буде, почеле су приче о скорој промени владајуће гарнитуре у нашој северној покрајини. Ових дана нам је Маја Гојковић у име СНС поручила да је брза смена тамошње власти неопходна, али да њена странка неће ни у ком случају учествовати у реконструисаној војвођанској администрацији ако ту и даље буде ДС. То је одговор на идеје које су недавно, вероватно као пробни балон, пуштене у оптицај од садашњих покрајинских партнера ДС. Реч је о причи да је за Војводину, наводно, најпогоднија концентрациона влада у којој би биле (готово) све странке заступљене у њеној скупштини. Такво поигравање идејом и термином „националног јединства“ на нивоу који није национални већ самоуправни указује на сепаратистичке тенденције. И стога, а да не улазимо сада и у бројне друге разлоге, у питању је државно неконструктиван предлог. Но, ништа боља није ни идеја о стварању нове војвођанске власти заједно са, суштински, сецесионистичким снагама. Тако оне и надаље задржавају државне ресурсе за антидржавно деловање. Да је оно баш такво − видимо и у вези са поново актуелизованом причом о специфичном  „војвођанском антифашизму“.

ФАШИСТИЧКИ МОЗАИК Лига социјалдемократа Војводине, као парламентарни врх аутономашког (заправо сецесионистичког) покрета у нашој северној покрајини, често се поиграва антифашизмом. Слично се понашају и други елементи хетерогеног, због личних рачуна посвађаног, али у целини малигног војвођанског сецесионистичког конгломерата. Прво ћемо видети да се ту не ради ни о каквим антифашистима а потом зашто се прибегава таквој политичкој маскаради тј. да је баш ту потврда да они што толико говоре о аутономији заправо мисле на државност.

Изворно се под фашизмом подразумева антидемократска, милитаристичка, империјалистичка, експанзионистичка, националистичка, етатистичка, колективистичка и корпоративна идеологија. Носилац те идеологије била је партија италијанског диктатора Мусолинија. У немачкој нацистичкој интерпретацији та идеологија је попримила и шовинистички, односно расистички садржај. Експанзионизам је добио другачију потку, а то је ширење животног простора нације. По узору на италијанску Фашистичку партију, и потом немачку Националсоцијалистичку странку, током 20-их и 30-их година прошлог века, широм Европе формирани су слични покрети. Неки од њих су се сами докопали власти, неки су је добили од стране немачких окупатора.

Наизглед, све фашистичке партије биле су сличне. Обележавао их је култ вође, популизам, униформност, чврста организација, насилни однос према неистомишљеницима. Ипак, међу њима су постојале и значајне идеолошке разлике. Док су немачки нацисти били антиклерикално расположени, шпански фалангисти су били клерикалци. Италијански фашисти су били далеко од правог расизма и антисемитизма, за разлику од немачких нациста. Португалски фашисти нису били заступници територијалног експанзионизма. Штавише, тешко их је назвати и националистима!

[restrictedarea]

БАШТИНИЦИ ТРАДИЦИЈЕ Разликовали су се фашисти и у погледу испољене бруталности. Док је Мусолинијев режим у Италији изгубио стотинак људи и на окупираним подручјима ипак није био геноцидан, немачки нацисти су у својој отаџбини и ван ње проузроковали милионске жртве. Склони злочиначким крајностима, есесовци су ипак могли једино да се „диве“ средњовековној креативности у вршењу монструозних покоља коју су испољавали хрватски нацисти – усташе. Но, без обзира на различит интензитет насиља, све фашистичке и нацистичке покрете обележавала је склоност ка њему, како унутар својих земаља тако и када се ради о понашању држава на међународној сцени. Уз то,  заједничко свим фашистичким покретима је и антидемократска, антипарламентарна позиција и корпоративно схватање. Под последњим се подразумева модел државног арбитрирања међу социјалним групама, односно између капиталиста и радника. Сврха корпоративног концепта била је и да се економија усмерава у правцу жељеном од стране власти и умање социјалне тензије.

Данас је, у домену актуелне политике (наравно не и односа према прошлости) бесмислено говорити о антифашизму, осим ако се као примарни циљ политичког деловања не одреди борба против генералних идеолошких постулата фашизма, односно против онога што је из тог асортимана још живо. А од формализоване антидемократске позиције и фашистичког корпоративизма данас нема ни трага, како у Србији тако и у свету, осим на потпуним маргинама политичке позорнице. Но, зато склоности ка насиљу има много! Његов носилац је НАТО, односно водећа сила тог пакта САД. Ови геополитички чиниоци – иако су то јаке речи, чињенично су утемељене – у домену спољне политике умногоме баштине фашистичке и нацистичке традиције. И да ли се наши тзв. војвођански антифашисти боре против тога? Наравно да не.

Какви су то онда антифашисти? За разлику од модерних антифашистичких покрета у Европи, који своју делатност усмеравају пре свега против мондијализма, крајности капиталистичке експлоатације и НАТО насиља, наши самозвани антифашисти аутономашке провенијенције аплаудирају глобалним насилницима и доживљавају их као цвет демократије! Уз то, тек и то да не заборавимо, лидери војвођанских лажних антифашиста и сами су клони насиљу. Сетимо се само Чанковог некадашњег напада на зграду РТС у Новом Саду, односно ритуалног разбијања табле са називом те институције. Или не тако давне његове умешаности у брутално пребијање човека са којим је у кафани дошао у  некакав сукоб.

 

АНТИФАШИЗАМ И АУТНОМИЈА  Ево нас и код одговора на питање зашто насилни војвођански аутономаши себе нападно приказују као антифашисте иако у модерном смислу то свакако нису. Ствар је врло проста: антифашизам, који за наше грађане по правилу има позитиван смисао, за аутономаше је застор за сепаратизам. Као, нису они сепаратисти, већ су антифашисти а то подразумева широку аутономију, заправо државност Војводине. Такву бесмислицу доказују разним манипулативним вратоломијама. Бар делимично на њих смо имали прилику да се подсетимо и у вези са одржавањем квазинаучне конференције која је претходила објављивању зборника радова „Антифашизам АВНОЈ Аутономија“, односно током његових актуелних промоција, где се истиче и недавни говор Латинке Перовић: „Војвођански отпор долази из културе“.

Наравно, у зборнику таквог типа има и смисаоних радова, односно не своди се све на пуку пропаганду засновану на неистинама и „полуистинама“. Међутим, и тога и те како има, поготово у виду разних накарадних конструкција. Ево само једне од њих исказане речима Латинке Перовић о приступу појединих аутора поменутог зборника: „Фeдeрaлнa Jугoслaвиja кao гaрaнт aутoнoмиje Вojвoдинe рaзмaтрaнa je нeдeљивo oд aнтифaшистичкe бoрбe, oднoснo и oд њeнe рeвизиje кoja сe врши oд oсaмдeсeтих гoдинa прoшлoг вeкa дo Устaвa Србиje 2006, кojи Вojвoдину држи у пaрaлишућeм прoвизoриjуму (Mицић, Илић, Бeрисaвљeвић, Кoстић, Рaдoсaвљeвић, Крунић, Рaдић).“

Свако тумачење ових збрканих бесмислица је, уверен сам, непотребно. Саме по себи довољно говоре о онима који их заговарају. А сличности са њима и те како још има у књизи „Антифашизам АВНОЈ Аутономија“ или у хвалоспевима о њој. Што се тиче обичних наклапања о девастацији Војводине од стране Београда, измишљеној корелацији нивоа аутономије и темпа економског развоја наше северне покрајине, војвођанском идентитету, органској вези између антифашизма и аутономије – то све готово да није вредно ни помена. У питању су већ хиљаду пута прежвакана општа аутономашка (војвођанскосепаратистичка) места.

 

(ДЕ)КОНСТРУКЦИЈА  Наклапања о аутономашким залагањима као актуелном виду не само неговања већ и испољавања антифашизма толико су несувисла да им – да којим случајем нису део шире приче – не бих посветио ни пар редова. Ко су и шта су они који иза њих стоје већ довољно добро знамо. Но, проблем је што бар једна политичка (партијска) фракција аутономашког братства очекује да постане део „реконструисане“ власти у Војводини. И то се сматра као нешто нормално од оних који треба да буду носећи стуб нове покрајинске владе као што су сада републичке.

Демократска странка је направила много штете Србији, којом је на нивоу републичких институција владала до половине 2012. године. Ништа мање, а вероватно ни више недаћа проузроковала је својим корупционашким и пљачкашким моделом владања и у Војводини, где и даље држи покрајинске административне полуге. На то се надовезује и шуровање са тамошњим аутономашима. Но, они нису ништа бољи од ДС. Деле све мане те странке у вези са односом према ономе што се да „обрстити“ а имају много гори однос према државном јединству. То је компензовано чињеницом да такве ставове не крију, што је мање опасно него када су они на нешто нижем нивоу (што је случај са војвођанским ДС) али су прикривени и отуда прихватљивији већини становника Војводине који се противе видљивим сепаратистичким трендовима.

Када аутономаши већ нису бољи од ДС, на основу чега је онда прихватљиво да они учествују у реконструкцији војвођанске власти? То да у њој седе они који јединству Србије не мисле ништа добро не да се правдати тиме да нам због поплава или неког другог разлога сада не требају избори. Они су много мања штета него да бар у неким ресорима на подручју наше северне покрајине имамо национално деструктивну власт. Сада је прилика да се уз ДС из власти очисте и партијски и други – са администрацијом тесно повезане НВО, медијски, и из домена културних институција – аутономаши, који својим талентом за подметање „кукавичјих јаја“ дугорочно, употребљавајући разноврсне покрајинске ресурсе, могу да нанесу националном јединству огромну штету. Несхватљиво је да се та шанса не користи, шта год рекли страни ментори сепаратиста, ако се Србији уистину жели добро! О томе би они који доносе кључне одлуке ваљало да размисле инспирисани и најновијим аутономашким наклапањима о антифашизму.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Италијански Фашисти су у Либији чинили грозна нечовешства дакле не стоји ваша теза да су били некакав меки пример Фашизма.
    У вези са НАТОом слажем се потпуно са вама




    0



    0
  2. Zašto se kod nas toliko piše o fašizmu,i ako ta pisanja nisu
    pozitivna ona ipak na neki način popularišu fašizam,jer ta količina informacija o fašizmu,uvek skriva i poruku da moguće
    i nije to toliko strašno i opasno, koliko se to zlo opisuje.
    Danas je 7.VII.2014.god, dan ustanka u Srbiji,dan kada su Srbi
    odlučili da se suprostave toj pošasti, kako bilo da bilo ali
    su se vodile velike borbe da se pošast pobedi, i pobeđena je!
    A da li ste u informativnim medijima ma koje vrste čuli danas
    o tom događuju nešto?? Ne niste, ili možda negde nešto mizerno, ja nisam našao ngde ništa.Žalosno i tužno.
    Ono sa čim se možemo ponositi mi ugušujemo.Zašto?Zašto????
    —-milan




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *