Анатомија бошњачке “хлингвистике”

Трагом књиге др Mидхата Риђановићa „Риђановић о језику и још неким стварима из Тамног Вилајета“

Међу питањима и запажањима која бележи аутор овог значајног дела издваја се и ово: у Босни се усталила „једна злокобна појава међу босанским муслиманским масама – они чврсто вјерују да Босанац са муслиманским именом не може бити лош, ни као стручњак, ни као човјек“, већинa Бошњака верује да је „Алија аутоматски бољи војни стратег од Јована, да је Мухамед бољи филозоф од Јове, Јозе“

Пише Јово Бајић

Oткако је прошле године угледала света, књига Риђановић о језику и још неким стварима из Тамног Вилајета стално заокупља пажњу Сарајлија. Једни је прихватају као својеврсну посластицу, а други као горку пилулу. Аутор ове књиге, др Мидхат Риђановић је лингвиста, па је разумљиво што се његово дело бави новим босанским језиком и новим бошњачким језикословцима који тај језик нормирају. Предмет Риђановићеве пажње је баш та врста језичких стручњака које он назива „хлингвистима“, „хинтелектуалцима“, „хакадемицима“.
Др Мидхат Риђановић је професор емеритус енглеског језика и лингвистике на Одсјеку англистике Филозофског факултета у Сарајеву, где је радио четири деценије. Магистрирао је и докторирао 1969. године из опште лингвистике на Мичигенском универзитету у Сједињеним Америчким Државама. На почетку своје каријере био је на „једногодишњем ¸самоизгнанству‘ у Београду“ где је, каже, завршио курс за симултане преводиоце, када је наставницима енглеског језика на Институту за стране језике у Београду предавао на енглеском фонетику. Годину дана усавршавао је језик у Енглеској захваљујући помоћи фондације коју је оставио један српски министар још из времена Краљевине Србије. Био је гостујући професор на универзитетима у Охају, Оксфорду и Загребу. Бавио се и симултаним превођењем, преводио је Јосипу Брозу Титу, али и у Дејтону за време дејтонских преговора, и на суђењима у Хашком трибуналу. Писао је писма Чомском и Обами. Као један од својих животних успеха наводи и то да је својевремено певача Сафета Исовића охрабрио да изађе на сцену и пева севдалинке. Објавио је тринаест књига и више од педесет стручних радова. Пре него што су се одвојили од Србије, Црногорци су желели да чују Риђановићево мишљење о свом новом језику: он им је саветовао да тај језик зову црногорским, али да им није потребно да праве нови језик нити да оживљавају неке архаичне облике. Његову књигу О босанском језику, о пропадању Босне, и о… вама, која се појавила 2009. године, читали су и српски лингвисти. Разговарали смо са неким бившим Риђановићевим студентима који су у време минулих ратова избегли у Србију, а они о свом бившем професору, као стручњаку и педагогу, имају лепо мишљење.
Књигу Риђановић о језику и још неким стварима из Тамног Вилајета у ствари је збирка новинских чланака које је Риђановић објављивао током 2009. и 2010. године у сарајевском петнаестодневном листу „Старт“. Њима су придодати и неки чланци објављени у „Ослобођењу“. Један чланак је пренесен из једне од Риђановићевих књига. Чланци су сврстани у три групе: „лингвистичке, не-лингвистичке и фришко написане“.
[restrictedarea]
ДРАГИ НАРОДЕ… Риђановић није задовољан духовним стањем у Босни, где се усталила „једна злокобна појава међу босанским муслиманским масама: они чврсто вјерују да Босанац са муслиманским именом не може бити лош, ни као стручњак, ни као човјек“, јер је код већине босанскохерцеговачких муслимана створено уверење да је „Алија аутоматски бољи војни стратег од Јована, да је Мухамед бољи филозоф од Јове, Јозе“… Због таквог општеприхваћеног схватања Риђановић се иронично обраћа свим житељима Босне: „Драги босански народе сваке вјере и нације, надјевајте дјеци муслиманска имена и не брините за њихову свијетлу будућност!“
За Риђановића је, пре свега, неприхватљив географски назив Босна и Херцеговина. Он Херцеговину сматра историјски, етнички и географски неутемељеним појмом, за њега је то све само Босна где живи један народ који сада називају Бошњацима, Србима, Хрватима. Он, међутим, не признаје ни историјско утемељење постојања босанских Срба и Хрвата, то су за њега скупине Босанаца које су завели хегемонисти из суседства и превели их у Србе и Хрвате и наметнули им православну и католичку веру, српско име наметнуто је од краја осамнаестога, а хрватско од краја деветнаестога века… Ти народи − Бошњаци, Срби, Хрвати − којима Риђановић придодаје и Црногорце, говоре истим језиком, који Риђановић назива босанским, а другима даје могућност да га зову како желе – хрватским, црногорским, српским.
При стварању новога босанског језика, како сматра Риђановић, босански „хлингвисти“ су се повели за хрватским језикословцима који су „заслијепљени лингвистичким шовинизмом и ксенофобијом (тачније србофобијом)“. Али, ти хрватски лингвисти узалуд се труде да створе вештачки језик који би се разликовао од босанског и српског. Тада „хрватски националисти обично наводе појединачне ријечи, специфичне хрватском, као доказ да је хрватски засебан језик, али никако не говоре шта је заједничко свим тим језицима“. Та хрватска лингвистичка „заслијепљеност“ добро се укоренила, босански Хрвати који у Босни и Херцеговини заузимају некакве политичке положаје говоре како се није говорило пре последњег рата (тисућа, тијеком, тједан, назочан, тко и нетко). За њима се поводе и неки Босанци муслиманске вероисповести. Један од таквих је, како наводи Риђановић, и Џемал Шабић, директор Федералне телевизије, и члан Странке демократске акције, који „босанске ријечи“ замењује хрватским речима.
Посебну пажњу Риђановић је посветио водећим бошњачким лингвистима којима се пружила историјска прилика да пишу уџбенике, правописе, речнике босанског језика и да крмаре босанским лингвистичким бродом. Ти стручњаци, како упозорава Риђановић, стекли су научна звања у Босни, где се углавном „штанцују докторати као мало гдје у свијету, а за напредовање у академској каријери у области лингвистике довољно је само – ако имате муслиманско име – да што чешће говорите лахко и мехко“.

ЛИНГВИСТИ „РЕСАВЦИ” У таквој духовној клими „излегли“ су се многи босански лингвисти, стручњаци за босански језик, писци правописа, разних граматика, речника, а мећу њима је и мр Фатима Пелесић-Муминовић, песникиња рођена у Сјеници, која је била асистент на Одсјеку за босански, хрватски и српски језик на Филозофском факултету у Сарајеву. Своју стручност некадашња узданица босанске „хлингвистике“ показала је 2008. године, објавивши уџбеник Учимо босански: приручник за учење босанског језика. Убрзо се открило да је Фатима, у ствари, буквално преписала уџбеник Српскохрватски језик I Зоре Вукадиновић и Јелене Јовановић, чије се прво издање појавило још 1979. године, а издавач је био Институт за стране језике у Београду. Чак је и илустратор нове Фатимине књиге буквално прекопирао илустрације, које је у београдском уџбенику урадио Александар Клас. У овај нови уџбеник, како подсећа Риђановић, Фатима Пелесић-Муминовић унела је и понешто своје, „од ¸босанског‘ ту је придјев ¸лахак, лахка, лахко‘, понеки оријентализам као кахва, сахат, ибрик, филџан и – готово ништа више. Умало да заборавимо: промијењена су имена и локалитети. Од Београда је постало Сарајево, од Саве Миљацка, од Олге Азра, од Ивана Дарко, а текст под насловом Играју Динамо и Црвена звезда сада се зове Играју Жељезничар и Сарајево. Понеке лекције, чије теме није било лако ¸побосанчити‘ (нпр. текстови о Авали, о погледу с Калемегдана, о фабрици „Црвена застава“) Ф. П. М. је напросто изоставила“.
Рецензент књиге Фатиме Пелесић-Муминовић је проф. др Сенахид Халиловић, најзначајнији босански језички стручњак, кога Риђановић иронично назива „хлингвистом од Кладња“ и будућим „хакадемиком“. Халиловић је београдски студент, где је и докторирао. Редовни је професор на Одсјеку за босански, хрватски и српски језик Филозофског факултета у Сарајеву. Творац је новог Правописа босанског језика, један од коаутора званичне Граматике босанског језика, Рјечника босанског језика… Стручњак таквога „калибра“ и таквог научног опуса дао је, дакле, позитивно мишљење за уџбеник Учимо босански Фатиме Пелесић-Муминовић, па му је тим поводом Риђановић упутио овакво стручно питање: „Ако заиста постоји босански језик, како је могуће да се уџбеник за њега направи буквалним преписивањем (уз минималне преправке) уџбеника српскохрватског језика?“
На ово питање, Халиловић, колико нам је познато, није одговорио. Можда би се одговор могао наслутити у овим Риђановићевим речима: „Све што се званично ради око језика код нас – било да је у питању правопис или настава матерњег језика – тјера воду на муслимански млин. Увођење гласа х у ријечи у којима га изговарају још само неписмене нане у забаченим селима (лагахан, хрђав и сл.) као и у ријечима у којима га никад нико није изговарао удара директно у слободу оних Босанаца који су у родитељском дому научили да те ријечи изговарају без х. Ја њушим да је то само дио ширег ¸пројекта‘ муслиманизације БиХ, на којем раде фашистички оријентисане балије. Они гурају људе са муслиманским именима на руководећа мјеста (мада они у души могу бити муслимани колико је папа муслиман) па је данас изгледа важније бити обрезан него образован“.

НЕЈАСНО И НЕСУВИСЛО Босанску „хлингвистику“, потврђује Риђановић, прате и друге босанске друштвене науке: „Скоро сваки текст скоро сваког босанског интелектуалца који ми је икад дошао до руку био је или нејасан, или несувисао, или неписмен, или беспредметан јер говори о добро познатим стварима… Заједнички именитељ свих босанских ,интелектуалних‘ текстова је њихов високопарни језик далеко од народног говора, дуге и нејасне реченице са пуно (често криво употријебљених) страних ријечи“. А као пример таквог интелектуалца Риђановић наводи филозофа, др Есада Бајтала, писца хваљене књиге Севдалинка: алхемија душе, из које је издвојио и анализирао и ове Бајталове „мисли“ о севдалинки: „А за такве пјесме био је потребан и најпространији ум… Сва у сазвучју са стихом обликованом субјективношћу, мелодија је та која чини да се неизрецива унутрашњост осјећања, тек у том мелопоетском споју, сложи сама са собом… Захваљујући пјесми пјевач севдалинке дисперзира себе у аудитивни простор… Распета изнад тренутка нестварне истовремености свих могућности, протеже се златна, рискантно танка жица севдалинке… Да мисли на фону ирационалног љубавног заноса и да (прихватањем – одбијањем) судјелује у фиксацији текстуално мелодијске експресије севдалинке“ (подвукао М. Р.)
После првих страница књиге Риђановић о језику и још неким стварима из Тамног Вилајета, добронамерним читаоцима који нису Бошњаци, а имају дуже памћење и не живе у Босни, може се отети уздах при помисли на некадашње Сарајево. У том граду некада су стваране духовне вредности које су биле препознате не само у бившој југословенској држави него и шире. Тамо је деловао знатан број озбиљних стваралаца, међу којима је било и лингвиста.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Срби у Босни од почетка деветог века
Доста труда уложио је проф. др Василије Ђерић (1876 –1931) у прикупљању и сређивању историјских извора у којима се помиње српско име. За тај посао био је изузетно стручан. Студије је Ђерић започео на Загребачком универзитету „Франц Јозеф I“ у Загребу, а наставио на Бечком универзитету где је изучавао грчке и славистичке студије и студије упоредне словенске филологије. Професори су му били Томислав Маретић и Ватрослав Јагић. У Бечу је одбранио докторат, а затим је 1897. године прешао у Београд где је на Великој школи, а затим на Филозофском факултету Београдског универзитета предавао грчки језик и књижевност. Једно време после Првог светског рата радио је и на Филозофском факултету у Скопљу где је предавао лингвистику и стару грчку и римску књижевност.
Године 1914. изашла је у Београду Ђерићева књига О српском имену у западнијим крајевима нашега народа. У четвртом и петом поглављу ове књиге наведени су прворазредни, општеприхваћени историјски извори који помињу српско име и сведоче о присуству Срба на тлу данашње Босне. Ђерић наводи, ако смо прецизно избројали, 102 таква извора, који помињу српско име на тлу Босне, од којих најстарији потичу из 822. и 955. године, па све до почетка деветнаестога века. Извори су углавном писани на грчком, латинском, старословенском језику. О присуству Срба у том временском раздобљу сведоче византијски цареви, римске папе, средњовековни босански владари, турске паше, римокатолички достојанственици…
Навешћемо још један податак којега нема у Ђерићевој књизи. Познати босански фрањевац, фра Грго Мартић (1822–1905) рођен у селу Растовачи код Посушја у западној Херцеговини, на крају свога рада Херцеговци, објављеног 1842. године, где говори о житељима источне и западне Херцеговине, каже: „Језик је Херцеговаца наречја нашег србског језика, с том једином разликом, што Херцеговци као и Црногорци место писмена д писмо ђ употребљавају, а место писмена е, писмо и, н. п. ђе ти је ђече липа ђевојка?“

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Како не може амерички и аустријски језик?
Читаоце књиге Риђановић о језику и још неким стварима из Тамног Вилајета може да збуни једна фуснота:
„У свијету има много случајева гдје се један језик говори у двије или више земаља. У свакој од тих земаља говори се варијанта језика специфична датој земљи – нигдје један језик није идентичан у двије земље. Посебне варијанте језика који опслужује више земаља идентификују се употребом атрибута који означава дотичну земљу, па се каже – амерички енглески, британски енглески, њемачки њемачки (или Hochdeutsch) – швајцарски њемачки, аустријски њемачки, француски француски – белгијски француски – швајцарски француски итд. Као лингвиста, ја не смијем издати своју науку и не признати разлике између језика којим говоре Хрвати у Хрватској и Хрвати у БиХ“.
Очекивали смо, у складу са ставом да један језик може имати четири имена, да Риђановић предложи да се амерички енглески зове само амерички, швајцарски немачки − швајцарски, аустријски немачки – аустријски, а француски у Белгији − белгијски језик.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
[/restrictedarea]