Амбасадори прете

Пише Никола Врзић

Каква је веза између оптужби за цензуру и намера Вашингтона да Србију што пре уведе у НАТО?

У Србији о свему треба да се одлучује у српском парламенту и у органима који су за то надлежни… И нема шансе да ми пристанемо на било шта што није у нашем интересу. И постоји једна мала мистификација и у нашим медијима, отприлике – ја се чудим кад то читам сваког дана – отприлике: кога подржавају Американци, кога подржава Европа, кога подржава Русија? Какве то има везе, питање је кога подржавају људи који живе у тој земљи. Какве то има везе, за неку политичку реалност неке земље, кога неко са стране сад подржава? Ви можете, и треба да имате добре односе са свима који су битни за вас, али то да ви сада странце укључујете као део своје унутрашње политике, то је болесно и ми имамо ту болест још увек у Београду. Ми имамо амбасадоре неких земаља који се понашају као да су шефови странака у Србији, као да су изабрани на изборима, који позивају министре, који позивају мој кабинет, и чуде се што ја нећу да их примим. Ја кажем, замислите да амбасадор мој, у вашој земљи, сад позове вашег премијера, па га пита да са њим руча. Па, овај би мислио да је то нека шала, скривена камера. Па ми смо иста таква земља као што је и ваша земља, и немојте да мислите да ви можете да радите у нашој земљи нешто што наш амбасадор у вашој земљи ни случајно не би могао да ради. Али ми морамо да сами, као грађани и људи, да тај став заузмемо, да поштујемо себе, поштујемо друге, али поштујемо и себе, и да не дозволимо да се толико са стране мешају у наше односе, јер да ми то не тражимо, не би они то ни радили. Јер, да имамо министре који на такав позив кажу хладно: „Извините, ја немам времена за то“, после два или три пута, они би одустали. Али пошто имамо још увек тај комплекс ниже вредности, мислим да и ми помало генеришемо ту једну нездраву ситуацију да се о нашој земљи много више расправља у иностранству  него што се расправља о сличним земљама као што су Румунија, Хрватска, Грчка. И ја не видим зашто би Србија била у другачијем положају, него те друге земље.

 

АМБАСАДОРСКА КОЛОНИЈА СРБИЈА Ове речи изговорио је 21. фебруара 2003. године премијер Србије Зоран Ђинђић, у Бањалуци у Републици Српској. Његовом одласку у Бањалуку претходили су – на путу од резиденције ка београдском аеродрому – упорни телефонски позиви тадашњег америчког амбасадора у Србији Вилијема Монтгомерија и Александре Јоксимовић, тадашње помоћнице савезног министра спољних послова, која је Ђинђићу преносила Монтгомеријеве захтеве да од пута у Бањалуку одустане. Ђинђић је те захтеве одбио, спустио им слушалицу и свој телефон, с налогом да им се не јавља, додао свом првом пратиоцу Милану Веруовићу…

Смрћу Зорана Ђинђића није прекинута пракса коју је он пред смрт покушао да прекине. У годинама које су уследиле утицај иностраних амбасадора – оних западних – постао је, заправо, и кудикамо већи. Амерички амбасадор Мајкл Полт је, на пример, показале су „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије, председнику Србије Борису Тадићу налагао да Здравко Понош буде именован на место начелника Генералштаба Војске Србије (депеша 06BELGRADE1959: „Ово је важна прилика да јавно покажете своју посвећеност сарадњи са НАТО-ом. Верујемо да ћете сада брзо потврдити генерала Здравка Поноша као начелника Генералштаба, у складу са вашим председничким овлашћењима.“) премијеру Војиславу Коштуници да не смењује Јована Пријића са места специјалног тужиоца за организовани криминал („Блиц“, 28. фебруара 2005.) и Владимира Вукчевића са места специјалног тужиоца за ратне злочине (текст „Playing by the Rule of Law“, објављен 29. октобра 2005. у ABA Џорнал магазину Америчке адвокатске коморе). Депеша 06BELGRADE808 показује и да је био у константној комуникацији са судијом Марком Кљајевићем, поводом процеса за убиство Зорана Ђинђића који је он водио… Полтов наследник Камерон Мантер пак и јавно је, уочи парламентарних избора 2008. године, најављивао да ће „САД на све начине подржати проевропске странке на предстојећим изборима“, да би после тих избора био главни архитекта састављања владе ДС-а и СПС-а (холандски дневник „НРЦ Ханделсблад“ тврдио је, цитирајући неименованог дипломату са службом у Београду, да „Американци и Енглези седе у кокпиту при формирању владе“, што је у септембру 2008. потврдио тадашњи британски амбасадор у Београду Стивен Вордсворт, рекавши да је „Британија увидела и подржала проевропску еволуцију дела старе Социјалистичке партије“) па су бизнисмени уз чију помоћ је састављена влада ДС-а и СПС-а потом, показале су такође „Викиликсове“ депеше, узели учешћа у растурању СРС-а и формирању СНС-а, па је фебруара 2001. године тадашњи немачки амбасадор Волфганг Мас забранио Борису Тадићу да распише ванредне изборе („Ванредни избори у Србији би омели европске интеграције и у интересу је Србије да их одложи што је могуће више, до редовног термина.“)…

[restrictedarea]

СЛОБОДА БЕЗ СЛОБОДЕ Све у свему, већ и ових неколико примера јасно сведоче да је утицај западних амбасадора на прилике у Србији алармантно висок, кудикамо виши чак и од оног на који је упозоравао Зоран Ђинђић.

А сада и Александар Вучић, премијер Србије, упозорава на малигне појавне облике амбасадорократије у Србији: „Сагласан сам са изјавом Поле Тиде (заменица шефа мисије ОЕБС-а у Србији) да постоје притисци на медије. Али ја не вршим никакве притиске и за то имам доказе, а имам и доказе да многи из међународне заједнице врше притиске на медије да воде кампању против мене и моје породице. Између осталих, и различити амбасадори… Мислите да ћете да ме ућуткате тиме што ћете сваки дан да организујете емисије на својим телевизијама и нападе по својим новинама и да ћу Бога да молим да то прође? Па, нећу, не пада ми на памет. Нећете ме ућуткати и нећу никада да ућутим, јер ја говорим истину, а они лажу… Они (ОЕБС) су лагали, а када лажете, елементарна пристојност је да се извините. Нећу дозволити да неко напада Србију и да то прође без одговора.“

Појавила су се мишљења да овим својим оптужбама Вучић заправо покушава да скрене пажњу јавности са афере настале поводом (не)аутентичности докторске дисертације министра полиције Небојше Стефановића, оптужби за цензуру и с обома у вези напада на сајт „Пешчаника“ (с тим што остаје помало нејасно зашто се садашњи „Пешчаникови“ бранитељи нису тако узбуђивали када су сличним хакерским нападима обарани сајтови, рецимо, Српске православне цркве или „Новог стандарда“). Тек, с обзиром на описану предисторију амбасадорских интервенција на догађања у Србији, Вучићеву тврдњу о амбасадорској кампањи против њега не треба одбацити онако олаким објашњењима, тим пре што би улазак у отворени сукоб са амбасадорима, макар и неименованим, због доктората Небојше Стефановића и „Пешчаника“ неодољиво личио на клање вола због киле меса. А Вучићу се може приговорити штошта, али не и да је тако глуп. Другим речима, ако је уопште и имао намеру да скрене пажњу са ових неугодних афера, могао је то да учини и на начин који би по њега био знатно мање опасан него што је то сукоб са дипломатским представницима кројача наших судбина.

Сукоб са експонентима евроатлантског интереса, како смо писали прошле недеље, започео је неутемељеним оптужбама за цензуру које је на рачун актуелних власти изрекла представница ОЕБС-а Дуња Мијатовић. Вучић јој је узвратио оштрим отвореним писмом у којем је затражио извињење; извињење добио није али је упркос томе уследила његова много мирнија и помирљивија изјава („Дуња Мијатовић је пристојна жена…“) и учинило се да ће се читав сукоб на томе и завршити. Међутим, очигледно је да се, негде иза кулиса, издогађало нешто што је, овог понедељка, изазвало онако нервозну Вучићеву реакцију и поновљене, па и заоштреније нападе на ОЕБС да лаже и да покушава да га ућутка.

При чему ОЕБС – како се то видело у уторак, на оном балу лицемера у Америчком кутку нашег Дома омладине под називом „Blogopen – blogclosed“ – наступа у очигледном садејству са амбасадорима САД-а (Мајкл Кирби) и ЕУ (Мајкл Девенпорт) у Београду. Лицемерна је била ова конференција о слободи изражавања већ и зато што су њене главне звезде биле двојица дипломата из земаља које прогањају Џулијана Асанжа и Едварда Сноудена, додатно лицемерна зато што на њу није била позвана и друга страна – представници власти – да се изјасне и одговоре на оптужбе за цензуру, и још лицемернија зато што, усред онолике приче о слободи говора, присутнима није било дозвољено да говорницима поставе ни једно једино питање. За ову прилику је, међутим, споменути догађај значајан због чињенице коју већ нагласисмо; зато што је, присуством представнице Канцеларије ОЕБС-а у Бечу Дениз Јазиђи, уз амбасадоре Кирбија и Девенпорта и поновљене оптужбе о угроженој слободи интернетског изражавања, постало поприлично очигледно на које је то амбасадоре Вучић мислио када их је оптужио за подстрекивање медијске кампање против себе.

Истовремено треба нотирати и чињеницу да поменутој конференцији није присуствовао немачки амбасадор у Београду Хајнц Вилхелм, што на тежини добија ако се има у виду оно што је изговорено ове среде, током разговора Александра Вучића и Ангеле Меркел у Берлину, и касније. Иако је о оптужбама за цензуру било речи током састанка (потврдио је то Вучић, пошто је о томе упитан) Ангела Меркел је избегла прилику да, одговарајући на директно питање на конференцији за новинаре, попут Кирбија или Девенпорта изрази забринутост због угрожене слободе изражавања у Србији, при чему ову тему, у свом опису разговора које је водила са Вучићем, није чак ни споменула. Пристојност домаћина, или знак да Немачка није фактор у сукобу где су наспрам Вучића представници њених евроатлантских партнера?

 

КОСОВО И НАТО У сваком случају, остаје питање шта је проузроковало онако људску, како то рече доскорашњи шеф дипломатије Иван Мркић, наместо дипломатске и политички коректније реакције Александра Вучића. Зашто је Александар Вучић нервозан и зашто га евроатлантисти нападају, подстичући ту нервозу? Од Бриселског споразума па све до прошлонедељног владиног позива косметским Србима да изађу на изборе за скупштину независног Косова (на претходним изборима 2010. године, првим од једностраног проглашења независности Косова, такав позив косметским Србима стигао је само од Хелсиншког одбора Соње Бисерко) и обећаних реформи које су поплаве само закратко одложиле, нажалост, много повода за нападе евроатлантисти досад нису добили. Ипак, одбијањем да се придружи санкцијама Русији и подршком „Јужном току“ која се тренутно огледа у чињеници да наша влада, за разлику од Бугарске, није донела одлуку о прекиду његове изградње, Вучић је показао да може и да не послуша оно што се од њега захтева. А права искушења тек предстоје; од захтеваног признања независности Косова до уласка Србије у НАТО, што су стара очекивања које би текући сукоб САД-а и Русије око Украјине могао само да убрза те да нам се, уместо досад спомињане 2020. године, одреди и нека ранија за добровољни улазак у НАТО.

Згодан увид у ове намере, који показује како су независно Косово и Србија у НАТО-у заправо саставни делови Pax Americana који на овим просторима треба да се успостави пре могућег војног сукоба са Русијом, пружа текст „Руска претња Молдавији и Балкану“ Стивена Бланка, вишег саветника Савета за спољну политику САД-а, објављен на страници Центра за европске политичке анализе у чијем је Саветодавном одбору и Збигњев Бжежински. „Рат у Европи више није незамислив“, констатује Бланк, додајући да се „још једна ¸проклето луда ствар на Балкану‘ не може искључити“. „Проширењем на Балкан“, наводи он даље, „НАТО савез и Европска унија би потврдили принцип на који су се одлучили 1989, што значи да је европска безбедност неупитна“, при чему под европском безбедношћу аутор подразумева искључивање могућности руског утицаја. „Војна и енергетска претња (Русије) уз политичку субверзију (…) мора да усредсреди умове НАТО политичара у Бриселу, Вашингтону и водећим европским престоницама како би се убрзале балканске интеграције у Европску унију и Северноатлантску алијансу… На предстојећем самиту у Кардифу, НАТО треба да прими Црну Гору упркос (или можда управо због) руске претње. Требало би коначно решити и питање македонског спора с Грчком око имена и радити да се и та земља брзо прикључи Aлијанси. Такође треба понудити Босни и Србији Акционе планове за чланство (МАП – Membership Action Plan) под условом да превазиђу онеспособљавајуће наслеђе етничких раздора – питање које Русија на све начине покушава да пролонгира… Ако постоји имало истине о улози овог региона у европској историји, то је чињеница да током сваке кризе на Балкану неминовно долази до кризе у целој Европи. Такве кризе могу одговарати Русији, али оне нама или балканским државама не одговарају. Што је још важније, ако не учинимо ништа, то ће се даље одразити на нашу заједничку безбедност.“

Ако су, дакле, признање независности Косова (превазилажење онеспособљавајућег наслеђа етничких раздора, илити успостављање добросуседских односа) и учлањење читавог Балкана у НАТО само средства за сузбијање непожељног руског утицаја на овим просторима који могу да запале читаву Европу, сасвим је јасно не само шта се, већ и зашто се то од нас тражи. И постаје још јасније због чега је српско опредељивање поводом украјинске кризе представљало изузетно важан тест кооперативности актуелне српске власти, тест који она – из угла Бланка и њему сличних – сигурно није положила. Тиме је Александар Вучић евроатлантским власницима Европе и њене безбедности постао партнер који није довољно поуздан, ма колико се упињао да их увери да је Србију ставио на бесповратан еуРОПСКИ пут. Да ли му се због тога спрема омча, која се сада појављује у облику оптужби за цензуру неких блогера и сајтова? Да га укроти или уклони са позиције са које може да утиче на будућност Србије. То би, свакако, објаснило његову нервозу.

Порука из Немачке

Посета српског премијера Немачкој, када га је канцеларка Ангела Меркел дочекала уз високе државне почасти, допринела је – неочекивано – бољем разумевању реформи које нам се најављују већ месецима. Циљ ових реформи је да помогну немачком капиталу, а ми, ако се успут огребемо…

У средишту разговора Александра Вучића и Ангеле Меркел, судећи по ономе што је уз доста лепих речи изговорено на конференцији за новинаре после њиховог радног ручка, били су привредна сарадња и питање Косова.

Што се Косова тиче, изузев подршке даљем спровођењу Првог бриселског споразума о нормализацији односа, нисмо сазнали скоро ништа; ни оно што Немачка мисли да морамо да учинимо – иако је то поприлично јасно још откако је Бундестаг од нас званично затражио да потпишемо правно обавезујући споразум са Приштином – ни шта ми мислимо да тим поводом учинимо. Утисак је да је ово питање, макар док се не стабилизује политичка ситуација на Косову после тамошњих парламентарних избора и док се Први споразум не спроведе до краја, привремено стављено у страну.

Насупрот томе, открили су и Меркелова и Вучић, привредна сарадња Србије и Немачке ће директно зависити од усвајања и спровођења оног сета реформских закона (закони о раду, стечају…) о којима се толико говори још од предизборне кампање. Што ће рећи да је њихов првенствени циљ, уз пропратни нагласак на транспарентном спровођењу закона и борби против корупције, да се евентуалним немачким инвеститорима обезбеде што повољнији – то јест, што јефтинији и што сигурнији – услови пословања у Србији. Док би своју корист Србија могла да пронађе тек у евентуалном упошљавању своје јефтине радне снаге.

Конкретна обећања немачке помоћи Србији – у виду инвестиција и државних гаранција и подстицаја тим инвестицијама у Србију, или у виду обавезивања на било шта чвршће од понављања да Србија и Западни Балкан имају некакву магловиту ЕУ перспективу – изостала су.

Европа против Европске уније

Бугарска је попустила пред претњама Европске комисије и званично је суспендовала радове на изградњи „Јужног тока“. Србија (још) није, упркос својој бившој министарки енергетике, актуелној потпредседници владе и министарки грађевинарства Зорани Михајловић. Права вест је, међутим, да европске државе изгледа почињу да се окупљају – против Европске комисије.

Након што је – како су показале „Викиликсове“ депеше о којима је „Печат“ прошле године опширно писао – некако издржала све притиске САД-а и приступила пројекту „Јужног тока“, Бугарска је своје учешће у пројекту суспендовала. Ову вест обелоданио је у недељу премијер Пламен Орешарски, и то након сусрета са тројицом америчких сенатора међу којима је био и Џон Мекејн, чувен по јасности својих антируских ставова.

Бугарска одлука уследила је након захтева Европске комисије да обустави реализацију „Јужног тока“ услед његове несагласности са Трећим енергетским пакетом ЕУ, али и због „нарушавања европских правила приликом тендера за изградњу инфраструктурних пројеката“.

Споменута европска правила у вези са тендером нарушена су тако што је послове изградње „Јужног тока“ кроз Бугарску добила компанија „Стројтрансгас“ чији је већински власник Генадиј Тимченко, који се од марта налази на листи Руса којима су због Украјине САД увеле санкције. А приде је Вашингтон, како извештава агенција „Ројтерс“, упозорио Софију да би, због одабира „Стројтрансгаса“, на америчкој листи санкционисаних могле да се нађу и бугарске фирме које буду сарађивале са руском компанијом.

Што се Трећег енергетског пакета пак тиче, који забрањује истој компанији да буде власник гаса и власник цеви кроз које тај гас пролази, депеше америчке дипломатије и „Викиликс“ разголитили су га као пуки производ налога Вашингтона да пројекат „Јужни ток“ буде осујећен, зарад спречавања ширења руског утицаја у Европи. Како стоји у депеши 08BRUSSELS952, „Европска комисија дошла је до нове доктрине: било који нови гасовод мора да има одобрење регулаторних тела ЕУ… Циљ је да се у руке Комисије стави дискреционо средство којим ће моћи да заустави пројекте гасовода ¸Северни ток‘ и ¸Јужни ток‘.“

Постоје и још два непосредна разлога за заустављање „Јужног тока“.

Како је крајем маја отворено рекао Гинтер Етингер, европски комесар за енергетику, „разговори између ¸Гаспрома‘ и Европске уније о изградњи гасовода ¸Јужни ток‘ зависиће од односа Русије према Украјини“, што ће рећи да Русију сад покушавају да уцене „Јужним током“ да би попустила у Украјини.

А читава прича, осим ове геостратешке, можда има и своју доларску димензију. Руски „Комерсант“ је, наиме, објавио да конзорцијум америчких и европских инвеститора има намеру да купи украјински Гасно-транспортни систем, а до истих сазнања је дошао и бриселски интернет портал „ЕурАктив“, наводећи да „ЕУ фирме, заинтересоване за могући конзорцијум који ће управљати украјинским гасним чвориштем, не гледају благонаклоно на ¸Јужни ток‘ зато што га виде као директног конкурента, речено је ¸ЕурАктиву‘“. Разлог је очигледан: како је Украјина „Северним током“ већ заобиђена, изградњом „Јужног тока“ би и додатно изгубила на значају за транспорт руског гаса у Европу, чиме би украјинска компанија изгубила огроман део своје вредности. Са овим могућим дилом у вези је, рекло би се, и недавни позив украјинског премијера Арсенија Јацењука Европској унији да блокира изградњу гасовода „Јужни ток“.

На вест да је Бугарска суспендовала изградњу „Јужног тока“ на својој територији, у Србији је прва реаговала министарка Зорана Михајловић, готово радосном најавом (изреченом у „Блицу“) да ће и „Србија морати да одложи почетак градње гасовода“. Поодавно, и са доста добрих разлога осумњичена као брана „Јужном току“ у Србији, министарка је рекла: „Бугарска је чвориште, па самим тим, док се не окончају разговори Бугарске са Бриселом и Европске уније са Русијом, и ми стојимо. Или, док Русија не промени руту. Али, свакако резултат и једног и другог сценарија значи одлагање радова у нашој земљи.“

Премијер Србије Александар Вучић је, међутим, своју министарку поклопио истог дана када се њена изјава појавила у медијима, овог понедељка. Вучић: „Влада није донела никакву одлуку о одлагању градње ¸Јужног тока‘. Такву одлуку доноси влада, а влада није заседала. За нас тече све као што је и планирано, ако буде било каквих промена, влада ће донети одлуку и бићете о томе обавештени.“

Одлазећа Европска комисија, међутим, Србији не оставља превише простора за погађање. „Србија, као чланица Европске енергетске заједнице, мора да од почетка следеће године почне да примењује одредбе Трећег енергетског пакета. То погађа планирану изградњу гасовода ¸Јужни ток‘“, саопштио је портпарол ЕУ комесара за проширење Штефана Филеа, Петер Стано.

Притисци Европске комисије, међутим, наилазе на (не)очекиван отпор. Европа покушава да се побуни против Европске комисије. Како извештава споменути „ЕурАктив“, „италијански премијер Матео Ренци“ – који је недавно убедљиво тријумфовао на изборима за Европски парламент у Италији – „био је покретачка сила иза заједничког писма подршке ¸Јужном току‘ упућеног Европској комисији, које су сачиниле земље кроз које гасовод треба да прође… Ренци је предложио лидерима Бугарске, Србије, Мађарске, Грчке, Хрватске и Аустрије да у писму Комисији подрже ¸Гаспромов‘ гасовод ¸Јужни ток‘.“

На Ренцијеву иницијативу, сва је прилика, одговориће наредни састав Европске комисије, а тада ће и за Србију ситуација постати много јаснија.

[/restrictedarea]

7 коментара

  1. Avatar

    Na ovaj izvanredan tekst,gospodina Vrzića,mogu samo reći,krivica je u nama,u narodu,koji pojedinačno gleda uskogrudo,neka je meni dobro,vlastite mogućnosti,samo i iznad svega.Davno sam pitala,šta će strani ambasadori po našim fakultetima,čime treba zadojiti mlade?naravno,mržnjom prema svojoj zemlji,težnjom ka tuđinskom “blagostanju”,a ko im je objasnijo da to nije tako,ne sme i ne treba da bude,jer je njihova budućnost u pitanju,sloboda,zdravi i ispravni pogledi na život.Vidim,neizbežnu Pešićku s onim odvratnim afektirajućim glasom,socijološkinju,koja se ničim nije dokazala i nikad stala u odbranu svoje zemlje.Zapadnjaci ubiše Đinđića,svi optužiše Slobu,svi prihvatiše,kao veridostojno,a Sloba u Hagu.Pitam,šta će nama otvoriti oči i razbuditi uspavane ćelije mozga?Citiraću Majakovskog,i njegovoj želji,da,poistoveti hleb i ljubav”Život,da život bude ljubav samo.Da ljudi budu zdravi
    kao šuma,
    kao paprat bujna,da se raskrupnjava.
    Da čovek ljubav,kao hleb razume”Ne učiti na proverenim vrednostima,nemati ljubav ni ideal,sve vrednosti su izgubljene,životi,uzaludni.Ljudska je dužnost,unaprediti sve u životu,za nadolazeće generacije,što dostojniji život,a ne biti pion na šahovskoj tabli,gomilati vlastito bogastvo.Kako bi ,veliki Njegoš rekao:”Imati rašta živeti,da bi imao rašta i umrijeti”.Boli,mnogo boli,naša prošlost,sadašnjost,budućnost,šta i gde je ,da li je ima?Veliki pozdrav dragom Pečatu,nesrećnoj Srbiji,koja je bezrazložno pognula glavu,pa je svi mlate sa svih strana,kao tikvu bez korena,pozdrav miloj Rusiji,braći pravoslavnoj!Poštovanje-Luna.

  2. Avatar

    Њихове екселенције раде свој посао, како где могу и где имају помоћ својих доушника. Србија заправо “ЊЕНА НАЗОВИ ИНТЕЛИГЕНЦИЈА”
    предњачи у мрежи пете колоне од ДВАДЕСЕТ СЕДМО МАРТОВАЦА до ових
    у првом реду до ЕКСЕЛЕНЦИЈЕ. Шта може урадити Вучић мало или ништа? Он сам каже има министара који иду на разговор код ЕКСЕЛЕНЦИЈА. Зашто их држи у Влади?

  3. Avatar

    Pogledajte fotografiju i zapazite G-đu Vesnu Pešić na udarnom mestu sa ambasadorima. Naravno, nigde bez nje kada treba da se nova kibla pomija (i još gore od pomija)izruči na glavu Srbije. Sve u ime evropskog puta kojim nas i ona vodi. Mada je nismo ni zamolili ni izabrali da nas vodi. Baš me zanima: koga ona predstavlja na tom skupu?

  4. Avatar

    Umesto mog komentara od maločas, koji se odnosi na onu damu u prvom redu sa vaše fotografije (izostavite taj moj komentar, molim Vas, neću da imam bilo kakva posla sa tom gospođom), samo jedno pitanje umesto komentara: Gde su ti ljutiti ambasadori, koji nam stalno spočitavaju da ne poštujemo ljudska prava i slobodu iskazivanja, bili kada je ona gospođa iz prvog reda sa ove vaše fotografije na pasja kola izgrdila i izvređala Emira Kusturicu, i po nacionalnoj i po verskoj osnovi. Gde su bili da zaštite tog dragog nam čoveka, koji ima ljudska prava i slobodu i na nacionalno i na versko iskazivanje. I iza koga stoje dela koja će ga trajno nadživeti. Svi smo se u Srbiji osećali izuzetno neprijatno, kao ispljuvani, kada je ta gospođa na Emira Kusturicu prosula tu gomilu besa, mržnje, netrpeljivosti, da ne kažem – prostakluka. Problem sa ambasadorima je što nemaju iste aršine, i što kod nas mogu da ‘treniraju strogoću’, što ni u snu ne bi mogli da rade u svojim vlastitim zemljama. Srbija im, na žalost, služi kao pogodan poligon za poliranje njihovih posustalih ‘ega’.

  5. Avatar

    Necu biti originalan, jer cu se, sažetkom,u pozdravu ovom sjajnom, ali stilski malo uprošćenom tekstu Nikole Vrzića, poslužiti pikantno/literarnim komentarom u jednoj od ovakvih ONLINE mreža gospodina Ostapa Bendera 1,(koji je, posle pola sata prisustva na tom sajtu, brže-bolje(s)maknut). Elem, citiram ga po sećanju, zato što maestralno ilustruje članak “Ambasadori prete”:”Ta nesmenjiva spodoba/protuva g. Vladimir Vukčević (glavni, nesmenjivi gospodin u našem Specijalnom tužilaštvu za ratne zločine, zajedno sa nekom glavatom hrvatskom protuvom Vekarićem)jedva se, pred tv kamerama, uzdržava da javno ne ejakuliše kada ga glavni haški tužilac g. Bramerc tapše po ramenu, hvaleći njegovu revnost u izručivanju Srba tom prljavom NATO/CIJA zatvoru!” Sve je – za pismene – rečeno, nema potrebe za poseban komentar.Osim što bi, kontekstu takvih odvratnih ambasadorsko/špijunsko/mafijaško/izdajničkih stanja stvari u nas trebalo dodati ime:jeftina srbomrziteljka, smutljivica Vesna Pešić!

  6. Avatar

    U ovom istinito-poučnom tekstu pominje se ime Vladimir Vukčević!(Te strane obaveštajne službe sigurno zahtevaju od naših aktuelnih vlasti da on tako dugo bude na čelu srpskog Specijalnog tužilaštva za ratne zločine, jer treba i da završi dobijene zadatke protiv Srbije!)Gde je,sad, TU, taj “hrabri”, taj “Neustrašivi”, taj sveznajući, taj svemogući Vučić – što ga na smeni!KO mu SMETA da takav jedino ispravni čin u korist države, koju vodi, učini? Nisu li, zar, TO ti ambasadori Zapada, na koje je još pokojni Djinđić prstom ukazao? Vučićevo je da samo kaže KO je TAJ! Narod bi znao da to ceni i pružio bi mu podršku!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *