24 године са Зораном Кесићем

Пише Миодраг Зарковић

За неверицу је то што на овдашњим телевизијским каналима много већу наклоност ужива фудбалска репрезентација заљубљена у слоган „За дом спремни“ него родољуб који још од фебруара 2003. на правди бога труне у непријатељском затвору

Од свих правила које су донеле ФИФА и УЕФА најстроже се примењује оно које налаже камерама да, уколико на трибинама избије насиље, по сваку цену избегну да га прикажу. Тако смо у преносу утакмице Мексико −Хрватска остали ускраћени за призор туче између навијача две државе, од којег су сниматељи ухватили само почетни делић пре него што су, поштујући поменуто правило, окренули објективе на другу страну.

Богу хвала на интернету, дан после утакмице појавили су се лични снимци дотичног сукоба, па су они знатижељни ипак имали прилику да виде како Мексиканци – народ који и не зна колико је срећан због тога што никада није био затрован југословенством – решавају непогоду звану неоусташки безобразлук. Ваљда навикли да им се дрско понашање вазда опрашта, хрватски навијачи су се тамо били осмелили више него што им је било паметно, али Мексиканци нису видели разлог да трпе дивљање неразумника са другог краја света, па су на песнице одговорили песницама. Према ономе што се могло видети на снимцима, исход туче је отприлике био упоредив са исходом утакмице, коју су мексички фудбалери добили са убедљивих 3:1.

***

Био је то уједно и последњи сусрет хрватске репрезентације на Светском првенству, пошто је управо због пораза од Мексика испала из даљег такмичења. Стога су спортски коментатори РТС-а, као и стручни гости који из студија прате утакмице остали без фаворита (поготово што су учешће на Мундијалу завршили и репрезентативци БиХ). Вала, не памти се да је један спортски састав који није српски имао толику наклоност вајне „спортске јавности“ на малим екранима колику су самозвани „ватрени“ – ваља подсетити да је реч о репрезентацији која је на Светско првенство отпутовала славећи слоган „За дом спремни“ и жалећи за преблаго кажњеним србомрсцем Јосипом Шимунићем – уживали на овдашњем Јавном сервису и осталим телевизијским каналима који су се бавили Мундијалом.

Искрено говорећи, Хрвати су у Бразилу били можда и најпрљавија репрезентација (као што и иначе јесу на малтене сваком такмичењу у којем учествују) чији играчи нису презали ни од најмучкијих удараца и циљаног повређивања противника, али се РТС-ови коментатори нити једном нису осврнули на њихову очигледну прегрубост. Штавише, у мечу против Мексика коментатор је непрестано видео какве мексичке „провокације“, док је изазивачко држање хрватских фудбалера или сасвим занемаривао, или правдао „разумљивом напетошћу“ због неповољног резултата. Да не помињемо ону јадиковку над наводно неправедним пеналом који је досуђен за Бразил на првој утакмици Мундијала: тај једанаестерац је премала надокнада не само за несхватљиву судијску наклоност која прати хрватске фудбалере из поколења у поколење већ и за погибељну игру на том сусрету (којој, руку на срце, ни Бразилци нису остајали дужни).

Биће занимљиво видети коме ће се фудбалска редакција РТС-а приклонити сада, када су „ватрени“ најзад за повратак дому спремни.

***

 

[restrictedarea]

Уместо „24 минута са Зораном Кесићем“, та наводно хумористичка емисија, приказивана недељом увече на Б92, требало би да се зове „24 године са разним Кесићима“. Има, наиме, безмало четврт века како је у српски јавни простор грунуо тај чудновати вид „хуманизма“ који не само да дозвољава него изгледа и заповеда нељудску суровост само и једино према свему што се може сврстати у српско родољубље. У Брозово време, србомржња се није бактала никаквом одеждом „хуманизма“ – ем није имала потребе, с обзиром на то да је била усидрена у владајућем режиму, ем је хуманизам у ма којем облику био напросто штетан тадашњој диктатури – али је са доласком вишестраначја спремно огрнула плашт вајне бриге за људска права, осим ако су људи игром случаја и Срби, када сва права престају да важе.

Отужни Кесић је тек покушај да се описани „хуманизам“ заодене и некаквим привидом духовитости, што за сада, како се може видети из недеље у недељу, редовно исходује застрашујућим неукусом. Што се тиче неукуса, Кесић је 22. јуна превазишао себе, када је о човеку који 11 и по година чами у хашкој тамници изговорио следеће:

„У нашем сталном сегменту ¸Та дивна створења‘ представљамо вам врсту – доктор Војислав Шешељ. Ова врста прави је војвода међу врстама. Својевремено је и друге припаднике свога стада проглашавала војводама, али су они у међувремену своје војводско перје одбацили. Наиме, уместо војводскога перја, еволуирали су до бриселске крљушти. Ова врста, позната и као кратковиди шешељасти дрекавац живи у вупи, агресиван је предатор, плен лови радикалним средствима: зарђалом кашиком, пиштољем, калашњиковом и кором од банане. Жртва изнурује компликованим насловима својих дела: ¸Подмукли галски пицопевац Жак Ширак‘, ¸Смежурано кенгурово мудо Кевин Паркер‘, те ¸Енглески педерски испрдак Тони Блер‘. Врста Шешељ има претензије за проширивањем својега природног хабитуса, често излази и ван граница свог националног парка, све до линије Карловац – Карлобаг – Огулин − Вировитица. Једна је од ретких врста која је добровољно отишла у кавез. Парадоксално, али чини се да врста Шешељ у заточеништву дресира чуваре, уместо чувари њега. Гаји велику нетрпељивост према врсти холандски гонич, која је неретко и жртва његовог отровног језика. Неспособни да га укроте, чувари резервата ускоро ће ову врсту вратити у његово природно станиште. Иако у зрелим годинама и са многим тешким биткама иза себе, овај некадашњи војвода чопора и алфа мужјак изазива страхопоштовање код некадашњих припадника свога крда.“

Кесић, наравно, без тешкоћа налази припаднике свог, противсрпског крда, који са њим пристају да се пред камерама наслађују заједничким гадостима. Овог пута је то био Александар Апостоловски, новинар „Политике“ и један од најизвиканијих овдашњих аутора, који је о Шешељу додао следеће:

„Ја из свег срца навијам да се тај намазани Херцеговац, са ужасно великом интелигенцијом која је једнака борду Менсе и појачана математичком гимназијом, врати међу нас јер, као што си и сам рекао, јако нам је недостајао. Наиме, он је, можда си пропустио да кажеш, и као политичко биће створен у лабораторији, од оца Слободана и мајке Јовице Станишића, а кажу да је бабица била Мира Марковић. А иначе се та клиника за вантелесну оплодњу назива Институт за безбедност.“

У којој год клиници да је створен, Шешељ може да буде до неба поносан на то што није ни прошао поред клинике која је изнедрила Апостоловског и Кесића. Прво, он је за разлику од њих духовит. Друго, он је за разлику од њих храбар. Треће, он је, чак и у хашком казамату, кудикамо слободнији и слободоумнији од бедника чији је врхунац забаве да се спрдају на рачун човека којем се већ 11 година газе сва могућа права.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *