За „дебалканизацију“ свести

Пише Дарко Танасковић

Поводом књиге Срећка Ђукића „Балканизација Балкана“

Балканци никако не би смели да се стиде свога балканства, али би морали својски порадити на дебалканизовању сопствене свести, у коју је споља, а првенствено из централне и западне Европе, колевци европске културе вековима успешно утискивана стигма наводно ниже цивилизацијске вредности. Ово би, укратко, могла бити једна од порука садржајне, слојевите и вишедимензионалне књиге „Балканизација Балкана“ (Београд, „Службени гласник“ 2013) којом се њен писац, угледни дипломата и научник, др Срећко Ђукић, писац већег броја значајних студија, прикључује све дужем низу аутора који, почевши од Марије Тодорове и њеног „Имагинарног Балкана“ (1997) критички и стваралачки разматрају појаву коју је један од њих, Богољуб Шијаковић, назвао „балканистички дискурс“.

 

ИЗВИЂАЊЕ И – УВИДИ „Интелектуалац наиме треба да се одупре балканистичком дискурсу, дискурсу који са становишта моћи, политичке и војне, хоће да конструише управо такав идентитет Балкана који би онога који има моћ да тако одређује Балкан ослободио сваке одговорности за поступке које предузима на Балкану“, пише Шијаковић у „Критици балканистичког дискурса“. И управо на том трагу, један искусан дипломата, коме су из прве руке добро знани ти „поступци који се предузимају на Балкану“, а уједно и продоран аналитичар друштвених и политичких процеса, како оних регионалних тако и континенталних и глобалних, на занимљив, истовремено привлачан и подстицајан начин, подастире своје изабране записе из две и по године (1993-1995) проведене на дипломатској дужности у Софији. Поднаслов „Извиђања српског дипломате из Софије“ могао би, подједнако умесно, гласити и „Увиђања српског дипломате из Софије“, јер Ђукићево је „извиђање“ (свакако не само из Софије већ и из искустава вишегодишњег дипломатског рада) уродило увидима који његовој књизи прибављају вишеструку вредност и употребљивост. Она ће бити корисна лектира политиколозима, стручњацима за међународне односе, социолозима, културолозима и свим интелектуално радозналим читаоцима, а дипломатама, поготово оним млађим, представљаће поуздан водич и приручник у сналажењу по не само географски „брдовитом Балкану“.

[restrictedarea]

Поред поднаслова, на који је већ указано, Ђукићева књига има и један оригиналан наднаслов – „Бугарски кадрил“, којим се упућује на карактеристичну прагматичност бугарске политике, исказане, поред осталог, ступањем (1993) ове нама комшијске, а од Француске и свега француског прилично далеке државе, у чланство заједнице франкофонских земаља, „мада су њене историјске претпоставке за тако нешто далеко од претпоставки њеног суседа Србије, чија је историја, само за последњих двеста година, препуна франкофоније“. Није ли слично и с неким знатно важнијим и конкретнијим политичким и економским интеграцијама, за које су претпоставке Бугарске објективно далеко од претпоставки њеног суседа Србије? Али, препоставке су једно, а исходи друго. Тако је, на примеру овог плесног окрета Бугарске, Ђукић дошао до представе о „кадрилу, о непрекинутој ‚балканској игри‘ малих и/или великих сила“. На почетку „Увода“, аутор, можда (фројдовском) омашком, каже: „Балкански кадрил, како сам назвао дипломатске дневничке записе из Софије“… Кадрил, наиме, никако није само бугарски, већ се по тактовима балканизације клизавим и повремено крвавим балканским подијумом окреће много више од четири играчка пара, како је то предвиђено старим француским плесом, односно витешком игром коју изводе четири коњаничка одреда, уз већ одавно хроничан дефицит витештва, и то не само на Балкану. Уопште, Ђукићева разматрања представљају вредан и веома актуалан прилог феноменологији претенциозног и безобзирног политичког далтонизма својственог оптици с којом „напредни Запад“ гледа на „заостали Исток“, изводећи из своје наводне цивилизацијске супериорности право, па чак и обавезу, да том Истоку, тачније Оријенту, у који спада и Балкан, прописује и намеће моделе понашања, а богме и исцртава границе. У нас мало познати, сјајни либански теоретичар Жорж Корм још је 1989. године, кад тек што није прокључао балкански котао, у запаженој студији „Европа и Исток“, с поднасловом „Од балканизације ка либанизацији: историја једне недовршене модерности“, проговорио о тој карактеристичној „миопији“ европског погледа, питајући се: „Како то да у време неслућеног узлета историјске науке, у време епохалних аналитичких продора једног Фернана Бродела, остају ван поља европске аналитичке пажње сложене историјске и геополитичке везе током новога века које повезују (и узајамно условљавају) Европу с медитеранским, балканским, турским и арапским истоком“, па тако сви бурни процеси који потресају арапско-исламски свет и Балкан из европске перспективе изгледају „ирационални и фанатични“, а не као логична последица историјских процеса у којима је Европа и те како суделовала. „Заслепљена својом просветитељском рационалношћу и цивилизацијским нарцизмом, она не разуме, осуђује, прозива и кажњава заостале народе Блиског истока и Балкана“, она их балканизује. Као сврху и циљ писања о балканизацији, Корм одређује „борбу против прикривања великих историјских догађаја и процеса који стоје у основи таласа насиља на арапском истоку, као и лишавања слободе балканских народа, од којих су неки и медитерански“. Ако је балканизација умножавање малих националних држава на расцепканом простору бившег Османског царства, а либанизација, према Корму, умножавање територијално-административних целина на основу верске припадности, онда је јасно да се на Балкану суочавамо с комбинацијом балканизације и либанизације! А управо тој сложеној и изукрштаној политичкој конфигурацији Срећко Ђукић са своје софијске дипломатске осматрачнице посвећује више од четири стотине страница изоштрено аналитичких записа и запажања, да би, сагласно с Кормом, закључио да „балканизација никада није била везана само за Балкан, није само њему својствена“, већ је она „у недрима Африке, Европе, Америке, свих“.

 

МОЋНА ОНТОЛОГИЈА Ђукићев објективни приказ „балканског кадрила“ с почетка тешких деведесетих година прошлог века прожима тежња оном, како изгледа,  неостварљивом идеалу садржаном у девизи „Балкан балканским народима“. Уосталом, и тај Балканцима мио слоган, није потекао с Балкана, већ из руско-италијанског споразума у италијанском граду-замку Ракониђију 1909. године! Ипак, то је можда и недостижна мета којој се мора стремити, да би се, и кад изгледа да га нема (а увек га има, учи Иво Андрић) дипломатски створио бар минимални маневарски простор за истинске државно-националне интересе балканских народа у немилосрдном жрвњу споља наметнуте, а онда и дубоко интериоризоване балканизације. Ево како је ту погубну спрегу спољашње и унутрашње балканизације у есеју „Балкан“, „белешкама једног балканофила“, давне 1940. године дочарала Исидора Секулић: „Стран свет и страни политичари обично немају никакво, или имају само слабо знање и искуство балканско. А ако га имају какво-такво, из посебних политичких разлога приказују Балкан увек као разбијен брод, и који и даље љуља бура неслоге и нетрпељивости, и који неминовно мора да држи неко споља, да не потоне /…/ На Балкану пак, или се то трпи или се оно заборавља: заборавља да смо целина. А ту заборавност стран свет најбоље зна од свих балканских знања“. Поред тога што компетентно проблематизује феномен балканизације, Срећко Ђукић надахнуто афирмише баш ту реалну, а потиснуту или занемарену, блискост балканских народа, конкретно Срба и Бугара, на којој се и заснива оно што Марија Тодорова назива „моћном онтологијом Балкана“. Израњављена многим понављаним ратним страхотама и тамним „наличјем комшилука“ (Н. Кецмановић) посебна српско-бугарска блискост ипак остаје несумњива, као и то да, парадоксално, „веома мало знамо једни о другима“, како се у књизи разговора с Милошем Јевтићем „Лукови Срећка Ђукића“ (Београд, 2008) изразио аутор „Балканизације Балкана“, додајући: „У годинама које сам провео међу Бугарима више пута сам се уверио у нашу и бугарску блискост. Мислим да је она историјски најближа међу балканским народима“. Није, свакако, случајно да су до истог уверења дошли и неки врсни бугарски дипломати, и прави, светски Балканци, као, на пример, бивши амбасадор у Београду, а данас прави културни амбасадор Србије у Софији, неуморни Марко Марков или пак Виктор Валков, несуђени противкандидат Жељи Желеву на првим слободним изборима за председника Бугарске (1990). Срећко Ђукић свакако најбоље зна колико би боље било да Валков тада није одустао и да је, којим случајем, победио загриженог „унутрашњег балканизатора“ Желева!

„Балканизација Балкана“ вредан је прилог на путу „дебалканизовања“ наше свести, свеудиљ разапете између „рајинског менталитета“, о којем је још почетком прошлог столећа писао Јован Цвијић, и (псеудо)мондијалистичке искомплексираности географски, историјски и културно задатим, неизбежним балканством које би мудрима и уравнотеженима требало да је европска предност, а нипошто „азијатско“ проклетство.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *