Почетна / Документи / Велики рат – Некажњени геноцид и неодмерени степен кривице

Велики рат – Некажњени геноцид и неодмерени степен кривице

Пише Др Оливер Антић

У Немачкој је Парламентарни Одбор за ратну кривицу је сакупио обимну грађу и  представио је 1931.у три тома. Међутим, 30. августа 1932. године, Херман Геринг, као председник парламента, наредио је да се сви примерци тог извештаја униште, тако да су најзначајнија немачка документа о узроцима Великог рата дефинитивно изгубљена. Из овог геста, разуме се, није тешко закључити да је тротомни извештај био неповољан по Немачку

Велике неправде догађају се и у миру, а по правилу, или боље речено, по дефиницији, у рату и непосредно после њега. Ипак, када се смире страсти и задовоље интереси победника и нове „елите“, када се, другим речима, оствари историјска дистанца, тада се уједно остварују и услови да се пажљиво и објективније поново размотре старе чињенице, у светлу новооткривених, односно да се део уклопи у целину, а не обрнуто, да се целина силом обликује према делићу.

Версајским миром, дакле међународним уговором највишег ранга, констатована је чињеница да Немачка сноси највећу кривицу за отпочињање Великог рата. У самој Немачкој, посебно у време Хитлерове владавине, ова констатација из мировног уговора у Версају је одбацивана. Чак је било покушаја и после Другог светског рата, пошто је одговорност за тај рат неспорна, да се кривица за Први рат релативизује. После књиге познатог немачког историчара Фрица Фишера, то је питање, веровало се, коначно разрешено и стављено ad acta.

 

ПРЕДАТОРИ Недавно је, међутим, Кристофер Кларк, професор свакако престижног Универзитета Кембриџ, својом књигом „Месечари“ поново довео у питање одговорност Немачке за Први светски рат. Велика се прашина дигла око његове књиге, нарочито после интервјуа датог за лист „Шпигл“, који је у савременом маниру сензационалистичког новинарства, при чему се све више губи разлика између таблоида и „правих новина“, на првој страни истакао тенденциозни наслов „Тровање Европе“. Али, и кроз сугестивна питања „Шпигл“ је више рекао од самог аутора, нпр: „у књизи описујете тадашње велике силе као месечаре који су се отетурали у рат, а то заправо нису желеле; актери лета 1914. чини се да нису били свесни своје кривице; директан пут у катастрофу почео је 28. јуна 1914. – босански Србин је убио аустроугарског престолонаследника и његову жену у Сарајеву… У својој књизи не показујете нимало разумевања за политички став атентатора…; На основу масакра у Сребреници 1995, кажете да вам тешко пада да Србију 1914. видите као жртву; Злочинци не би били Немци, него Срби?; Према вашем мишљењу, Русија је знатно допринела ескалацији; У свом бестселеру о Прусима одбацујете тезу о „посебном“ путу Немачке, који је довео Хитлера на власт, тако што немачки развој стављате у контекст целокупног европског развоја. Сада релативизујете и кривицу Немачке у Првом светском рату“ и сл.

Кларка су многи напали да је пристрасан, јер је „аустријског порекла“, „ожењен Немицом“ и сл, али такав метод ми није близак, тим пре што је и сам Кларк на једном месту признао да је имао „ноћне море“ када се удубио у то време, дакле био је субјективан, а научни поглед мора, ипак, да буде ослобођен субјективизма. Међутим, треба рећи да је и проф. Кларк, после накнадних сазнања, ревидирао неке своје заблуде: Гаврило Принцип је од „терористе“, у првом издању књиге, у другом постао „атентатор“, а после објављивања фотографије на којој Хитлер ужива у посматрању рођенданског поклона добијеног од својих војника из Сарајева, спомен-плоче где пише На овом историјском мјесту ГАВРИЛО ПРИНЦИП навијести слободу на Видов-дан 28. јуна 1914. схватио је, вели, да се „не може ни замислити слика која би боље показивала однос између два рата“. „Хитлер је био Аустријанац па се добро сећа Принципа. Нема сумње да је део читаве трагедије била етничка мржња коју су Аустријанци гајили према Србима. Понашали су се као предатори.“ (из интервјуа датог „Времену“)

 

ЕТИКА И ПОЛИТИКА Вероватно највећи немачки политичар свих времена, Бизмарк, успео је не само да уједини Немачку већ и да јој обезбеди мир кроз изузетне односе са Аустријом и Русијом. Међутим, када је Немачка, осамдесетих година деветнаестог века, постала велика европска сила, Бизмарк 1879. склапа тајни споразум са Аустријом како би, уз остало, контролисао меру политике сукобљавања са Русијом и нарочито, успоставио право вета у односу на аустријску политику према Балкану. Бизмарк је нескривено показивао презир према балканским народима, али је био опрезан према њима, сматрајући да европске владе не треба да се укључују у балканску похлепу и супарништва. После Бизмарковог смењивања, сукцесори су заборавили његово упозорење, што је, према Кисинџеровим речима, имало трагичне последице по светски мир.

Велика историјска подела око улоге етике у политици имала је своје успоне и падове. Индикативно је да се о првој демократији, држећи се става грчких филозофа етичара, нарочито Платона и дакако Аристотела, може рећи да етичка подлога политике није била спорна. Чак су и Римљани, који су давали предност ефикасности над теоријом, укључујући и етику, имали потребу да своја политичка опредељења, и у временима највише моћи, по правилу објашњавају, па и правдају етичким принципима. Коначни и отворени раскид са таквом европском традицијом чини Макијавели, што је имало трагичне последице прво по европску политичку праксу, а потом и по светску.

[restrictedarea]

Да би се „оправдало“ политичко деловање које иза себе нема етичка ограничења, ваљало је смислити и термин који би то на одговарајући начин представио: Французи би рекли raison d’etat, а Немци realpolitik. Метернихов етички поредак, без обзира да ли је за неке био прихватљив или не, сада је замењен макијавелистичким методом где је сила креатор политике а њена ефикасност, која се проверава победом или крахом, врховни принцип сваке унутрашње и спољне политике. То су били филозофско-политички основи будућих европских и светских трагедија. Када се у потпуности одбаци етичка основа политике, онда и правном поретку измиче морална заснованост, па отуда и последице: убити сопственог краља, погазити заклетву, организовати и платити пуч у земљи која је на противној страни, уз ликвидацију носилаца највише власти, издати савезника због тренутног односа снага и послати га у сигурну смрт – тада се и у рату, и нарочито тада, одбацују сви витешки принципи, а онда геноцид и холокауст постају стварност.

Осуда Немачке као главног кривца за отпочињање Великог рата заснива се на њеним мотивима који су пресудно утицали да Аустроугарској да carte blanche, потпуно одрешене руке и то „без одлагања“ у погледу обрачуна са Србијом. Гроф Лерхенфелд, у тајној депеши из Берлина од 18. јула 1914, ликује што Србија као суверена држава неће моћи да прихвати услове из ултиматума. Без такве подршке Аустроугарска засигурно не би смела да се упусти у ратну авантуру. Доказ је и тај да је Србија, сама, три пута поразила вишеструко надмоћне аустроугарске трупе. Тек слање највећег немачког војсковође, маршала Фон Макензена, и елитних немачких армија, као и ударци Бугара с леђа, довели су до пораза српске војске и повлачења преко Проклетија.

СКРИВАЊЕ КРИВИЦЕ Свега пет година по капитулацији, немачка парламентарна комисија, која је испитивала узроке рата, затражила је од познатог (немачког) професора права, Хермана Канторовица, стручно мишљење о том трагичном догађају. Пошто је изучио сва релевантна документа, проф. Канторовиц је поднео Експертски извештај о питању ратне кривице, у којем је утврдио да су Централне силе, дакле Немачка, Аустро-Мађарска, Бугарска и Турска, кривци за Велики рат, да је предратна политика Немачке и Аустроугарске била предуслов за тај сукоб, али да је кривица Аустроугарске ипак највећа. Проф. Канторовиц је, као уосталом и многи научници пре и после њега који су научну истину стављали изнад дневнополитичких захтева, имао великих проблема, оптуживан је да „погани сопствено гнездо“, да прави невоље, а по доласку нациста на власт његова су дела уништена, а његов Експертски извештај штампан је тек 22 године после краја Другог светског рата. Сличну судбину, због сличних ставова изнетих у својој књизи Право ка амбису објављеној 1927. године, доживео је и немачки амбасадор у Лондону, принц Лихновски (обележен као издајник). Парламентарни Одбор за ратну кривицу је сакупио обимну грађу и 1931. представио је у три тома. Међутим, 30. августа 1932. године, Херман Геринг, као председник парламента, наредио је да се сви примерци тог извештаја униште, тако да су најзначајнија немачка документа о узроцима Великог рата дефинитивно изгубљена. Из овог геста, разуме се, није тешко закључити да је тротомни извештај био неповољан по Немачку. Бивши немачки канцелар Вилхелм Маркс 1926. године у утицајном америчком часопису „Форин аферс“ оповргава немачку кривицу за рат. Захтев за ревизијом Версајског мира био је заједнички именилац у парламентарном животу, који је превазишао све страначке политичке поделе. Бернхард Швертфегер пише да „такозвани мировни уговор представља најсуровије понижење икад наметнуто једном великом и поноситом народу“. Алфред фон Вегерер руководи часописима који се боре „научно и морално“ против лажних оптужби за ратну кривицу. Гроф Макс Монжела првобитно наводи да је Немачка „свесно изазвала рат као превентивни“, да би касније порекао своје тврђење и одбацио немачку кривицу. Чак и у време преговора око уласка Немачке у Лигу народа, канцелар Вилхелм Маркс изјављује да Немачка не прихвата одлуку Савезника о својој ратној кривици. Председник Немачке, маршал Фон Хинденбург дан потписивања Версајског уговора означава као „дан жалости“ и подвлачи да потпис на том уговору не представља и признање да је немачки народ крив за рат. Талас ревизионизма у погледу Версајског мира је неколико година пре доласка Хитлера на власт већ захватио све слојеве немачког друштва до те мере да је Херман Хесе 1930. године писао Томасу Ману да „данас 999 од 1000 Немаца ништа не зна о (нашој) кривици“.

Седам година касније, 30. јануара, Хитлер у Рајхстагу грми да ће од тога дана Немци, од „губавца“ међу народима, постати поново велика нација, јер „свечано повлачим немачки потпис са декларације да је Немачка крива за рат, који је уценом добијен од претходне, слабе владе, упркос њеном стварном мишљењу“.

 

РЕВИЗИОНИЗАМ Занимљиво је да ревизионистичка клима није наишла на плодно тле само у земљама Централних сила. Можда на први поглед изгледа чудно да је већ готово сутрадан по капитулацији Немачке у америчкој јавности отпочела кампања која релативизује немачку кривицу, па и више од тога. Ревизионисти су тих година чак сматрани за „либерале“. Ипак, не треба заборавити да је у САД била и остала присутна велика немачка исељеничка колонија, политички активна и веома утицајна. Немачки државни секретар Фон Малцан је тако убедио америчког сенатора Роберта Латама Овена да покрене питање кривице за Велики рат у америчком Сенату, што је овај и учинио уз констатацију да су Савезници „преварили“ народ САД!

Амерички историчар Хери Елмер Барнс у својој књизи Генеза светског рата ишао је тако далеко да је у потпуности негирао немачку кривицу и означио Антанту, нарочито Русију и Француску, као заверенике против Немачке, а као кривца са једнаким степеном одговорности за отпочињање Великог рата поред Русије и Француске навео је и Србију. Аустроугарска је на његовој скали одговорности ниско котирана, док су Немачка и Енглеска практично увучене у рат. Чињенице које поуздано доказују да Србија после балканских ратова није желела било какав сукоб, нити је била спремна за рат бројне су: од прихватања резултата Анексионе кризе на своју штету, преко учешћа на Првој конференцији европског уједињења у Риму 1909. године, до прихватања свих тачака ултиматума Аустроугарске, осим једне која би значила непосредно гажење суверенитета, понижења и прихватања фактичког протектората. Коначно, начелник Генералштаба Српске војске, војвода Радомир Путник, у време отпочињања рата био је на опоравку у Аустроугарској (у бањи Глајхенбергу) а како је код њега био кључ од сефа где су се чували ратни планови, официри су на једвите јаде дошли до резервног кључа који је чувао сам краљ Петар.

Барнсов колега, Сидни Бредшо Феј, у својој двотомној књизи о узроцима рата био је знатно умеренији. Феј је, наиме, у првом тому анализирао понашање великих сила пре Сарајевског атентата и закључио да је Велики рат више производ случајности, тако да су европске силе, иако у суштини нису желеле рат, ипак криве за ескалацију услова који су га произвели. Међутим, иако је тврдио да Версајску пресуду о одговорности треба ревидирати, у другом тому је написао да што се тиче непосредних узрока рата, ипак Аустроугарска сноси највећу одговорност.

Иако у мањини, и у Европи су се јављала дисонантна мишљења о превасходно немачкој кривици за Велики рат.

У Великој Британији, Едмунд Дин Морел, члан парламента и оснивач Уније демократске контроле, од самог почетка рата, за време рата и после његовог завршетка, био је доследан у пронемачком ставу. Био је против рата са Немачком, сматрао је да са њом треба одржавати пријатељске односе и залагао се за рушење „мита“ да је Немачка једина одговорна за Велики рат.

Став да су силе Антанте, а не Немачка, узрочници рата у Швајцарској је заступао историчар Матијас Морхарт. Сматрао је да се, у циљу избегавања будућих сукоба, мора имати у виду опасност коју собом носи тајна дипломатија и да је приписивање кривице искључиво Немачкој управо увод у нова непријатељства. Исто схватање заступали су и Французи Жорж Демарсијал (директно оптужио своју земљу и њене савезнике за Велики рат) и Алфред Фабр-Лис, који су и сарађивали са Морхартом. Француски ревизионисти су оптуживали Рејмона Поенкареа да је намерно хтео рат ради враћања одређених територија које је Француска изгубила у ратовима са Немачком. Неки историчари, као Џон Кајгер, сматрали су да има индиција да је Немачка финансирала гласине о намери Поенкареа да започне осветнички рат са Немачком.

Чувени економиста Џон Мајнард Кејнз је у раду Економске последице мира истакао да је Версајски мировни уговор исувише суров по Немачку, што је, без сумње, имало утицаја на ауторе ревизионистичког дискурса.

 

 

Наставиће се…

 

(Аутор је редовни професор Правног факултета у Београду и саветник председника

Републике Србије)

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *