Почетна / Документи / Велики рат Некажњени геноцид и неодмерени степен кривице – Како победити „балканску авет“ (3)

Велики рат Некажњени геноцид и неодмерени степен кривице – Како победити „балканску авет“ (3)

Пише Др Оливер Антић

„Када победимо Србију, тада ће задуго бити побеђен и српски империјализам са ове и оне стране границе. Наравно, ми не морамо први да доказујемо да смо јачи од Србије, али ћемо сукобом доказати да се не плашимо заштитника Србије, Русије, док ће се с друге стране, уколико Русија не уђе у сукоб, јасно показати да се она плаши нас и Немачког царства… Тиме ће нестати балканска авет“, писао је 1914.  угледни немачко-аустријски историчар др Бертолд Молден

Прилог 1

Promemoria др Молдена 6. јул 1914.

Монархија сада проживљава оне тренутке који су одлучујући за дуги низ наредних година. Историја наредних година, вероватно наредних деценија, носиће печат одлука које буду донесене ових дана. Ради се о томе да ли ми треба да уредимо наш однос према национално настројеној Србији одмах након што је убиство у Сарајеву показало, а одјек тог убиства потврдио колику моћ и какав карактер има покрет усмерен против нас, или би било боље да сачекамо док завере удружења и друштава као и дипломатски трикови владе пређу у отворени војни напад. Питање је да ли атентат и све припреме у вези с њим, које нам се сада полако откривају, желимо да сматрамо коначним доказом за то да више не можемо живети са Србијом на досадашњи начин или желимо да наставимо са покушајима остваривања мирне и пријатељске коегзистенције и одложимо коначну одлуку како не бисмо на себе навукли кривицу за избијање једног можда непотребног рата, или бар одговорност за рат чију би неопходност било немогуће у потпуности доказати сопственом народу. Озбиљно се може говорити само о одговорности пред сопственим народом – о одговорности пред Европом не може бити говора, јер Европа не постоји. За јавно мњење у Русији и Француској, као и у још неким земљама, ми ћемо увек бити кривци, чак и када би Срби у току ноћи и наоружани бомбама, усред мира извршили инвазију на нас. Јавно мњење у Немачкој је под утиском онога што се догодило и генерално ће се определити према даљем току догађаја.
Ако претпоставимо као врло вероватно да Русија неће прихватити анексију Србије без борбе, и ако даље претпоставимо да сукоб са Русијом заиста не треба тражити, већ га треба прихватити само уколико је заиста неизбежан, онда се поставља питање да ли уопште има сврхе стављати Србију пред избор или-или који би вероватно значио рат са Србијом, рат који, ипак, не би донео радикално решење са собом. Зар не би такав поход био исувише сличан ономе који су наши војници под вођством Радецког два пута водили против Карла Алберта? (Ради се о бици код Кустоце − 24. јул 1848. и Новаре – 23. март 1849. у којима је аустријска војска под вођством фелдмаршала Радецког поразила снаге Краљевине Пијемонт-Сардинија.) Наше тадашње победе су већ десет година касније отишле у старо гвожђе; као што је Наполеон стао на страну опорављене Сардиније (oдноси се на битку код Солферина – 24. јун 1859. у којој је аустријска армија поражена од уједињене француско-пијемонтске армије) тако би и неки нови руски цар могао да стане иза поново уздигнуте Србије. Притом би се две ствари могле приговорити: прво, да су земље које смо изгубили 1859. (Ломбардија) и 1866. године (Венеција) биле чисто италијанске, док су оне које жели Србија само малим делом српске; и друго, да се армија Радецког није борила само око поседа Ломбардије и Венеције већ и за очување царства – и заиста постоји осећање да би и данас било готово исто.

[restrictedarea] Ми бисмо се, дакле, након победе над Србијом вероватно задовољили тиме да јој одржимо лекцију и да је територијално умањимо за области Македоније које бисмо предали Бугарској. Могло би се разматрати и то какве бисмо још предности притом могли да стекнемо; тешко да би оне, бар у почетку, могле бити очигледне. Зар не би онда наш народ цену жртава сматрао превисоком у поређењу с добитком? Питање је да ли би анексија Србије била популарна − можда би и била у словенским земљама и међу Србима у јужној Угарској – али би бар била опипљива и видљива. Уз то би нам вероватно Италија, када би нас видела заокупљене, поставила захтеве који би још више умањили утисак нашег успеха. Компензација за све ово би за аполитичне масе морала бити чињеница да смо победили народ који је постао омражен међу већином нашег становништва. Утолико пре би јавно мњење образованих људи, уколико они нису присталице пацифизма, одобравало снажну и одлучну акцију. Свуда се међу образованим слојевима становништва може срести једна дубока потиштеност везана за оно што њима изгледа као попустљивост или слабост; свуда схватање да се наставком такве политике царство приближава свом распаду након што је оно већ почело да пропада; свуда сумња у будућност монархије која је растрзана унутрашњим сукобима и коју више ни њени најмањи суседи не поштују. Јавност мало зна о томе колико је вештине и обазривости потребно и колико се примењује да бисмо одбранили нашу позицију од неповољних струјања; она је већ одавно мишљења да је потребно неко упечатљиво дело, да је потребно лупити песницом о сто како би се избрисао утисак пропадања и распадања. Такво је било расположење током Балканског рата, а и касније, током последње Албанске кризе (вероватно се односи на ултиматум који је Аустрија упутила Србији 18. новембра 1913. године, у којем се захтева да српска војска напусти албанску територију у року од 8 дана, на шта је Србија пристала). Тешко је појединцу да са сигурношћу каже колико далеко сеже бес који је јавност изразила током демонстрација пред српским посланством; вероватно мање него бес политичке елите, али мање сигурно само због тога што је разочарање прешло у резигнацију. Онај пак ко суди по себи и по свом најближем окружењу сме да каже да је охрабрујућа вест то да се може видети како се појављују способни и храбри људи који се доказују као вође на бојишту, као и свест о томе да се доносе тешке одлуке. Неоспорно је да би утицај акције на морал био изузетно повољан. Аустроугарска би поново повратила веру у себе. Желим, дакле постојим – било би гесло тада.
Општа међународна ситуација, како се развила током година, све више гура монархију на чистину. Неће још много проћи док монархија буде тако опкољена да ће се њени противници осетити изазваним да је нападну и ко зна да ли ће она тада моћи да на своју савезницу Немачку остави утисак да је вредно борити се на живот и смрт. Врло је могуће да ће Српство у Босни и другим областима наше монархије које су му блиске извршити још већи утицај ако ослаби респект према нашој способности пружања отпора. Руска и француска штампа не покушавају узалуд да нас одврате од удара на Србију. Ако се не покажемо јакима, вероватно ће се и Хрвати потпуно окренути од нас, а вероватно ништа мање – под утиском српског успеха у Албанији – и муслимани. За сада је српска влада дубоко запрепашћена атентатом у Сарајеву. Уколико изостану последице којих се плаши, она ће почети да стиче предности које би могла да има од тог догађаја. Дошло би до нових, по нас лоших преокрета, невезано за потресан губитак престолонаследника као једне необичне личности. (Нешто мање ласкав поглед на Франца Фердинанда налази се у писму које је принц Готфрид Хоенлое-Шилингсфирст упутио Еренталу 13. новембра 1907. У то време, Хоенлое је био секретар у амбасади у Берлину. У августу 1914. године именован је за амбасадора Аустроугарске у Немачкој царевини. Пренео је свој утисак о надвојводи након једног разговора с њим: „И у овом случају, потврдио се мој став да се овај високи племић не мења много: предрасуде, површно расуђивање и детињаста наивност у оцени озбиљних питања. Штета је што управо носиоци монархистичке идеје несвесно откривају све мрачне стране овог принципа! Права је срећа да само релативно мали број људи у различитим земљама имају прилику да уживају у интими ових високих и моћних племића.“ Ово писмо објављено је у Ванк едицији, Заоставштина грофа Ерентала бр. 404, стр. 545−547.)Свуда ће се причати о томе како је Аустроугарска упутила псовке Србији и протерала неколико ненаоружаних Срба, али да није имала храбрости за сукоб са Србијом. Неће само Србија имати користи од тога, већ свако ко хоће да профитира на наш рачун, Румунија, Русија, Италија. Сви наши будући дипломатски преговори биће отежани, све више ће нас притискати. Србија је, најзад, само најдрскија, најбезобразнија и најнецивилизованија међу свим нашим шовинизмом задојеним противницима, у које се као најзаслепљенији (у оригиналу стоји „verblendster“) ратнохушкач и пре свега као давалац новца мора убројати Француска. Ако још будемо чекали, вероватно ћемо играти опасну игру случаја коју представља сваки рат: пасивну игру случаја која као и активна игра чека на неочекиван и повољан развој догађаја, али која се пак услед тренутних околности чини безизгледнијом од активне и која ионако помаже још већем порасту међу Аустријанцима присутне кобне склоности ка фатализму. Већ нам стижу утехе са разних страна како се наше царство неће распасти. Да ли смо већ толико далеко стигли да су ове утехе неопходне? То пружање утехе само показује оно што се у Европи, а нарочито на истоку сматра вероватним, и таква пророчанства о вероватноћи могу деловати сугестивно. Уопште није искључено да фанатични занесењаци низом атентата на чланове наше царске куће покушавају да томе дају свој допринос; један чланак у српским новинама „Пијемонт“ рачуна на то.
Када победимо Србију, тада ће задуго бити побеђен и српски империјализам са ове и оне стране границе. Наравно, ми не морамо први да доказујемо да смо јачи од Србије, али ћемо сукобом доказати да се не плашимо заштитника Србије, Русије, док ће се с друге стране, уколико Русија не уђе у сукоб, јасно показати да се она плаши нас и Немачког царства и да је улога заштитника коју, како то показује последњи говор Сазонова (Сергеј Сазонов, руски министар спољних послова 1910−1916) она себи приписује и у случају галицијских и мађарских православаца, само празно хвалисање. Тиме ће нестати балканска авет, а у Румунији, па чак и у самој Србији поново ће иступити разумни људи који теже успостављању добрих односа са нама. Осим тога, Србија ће, наравно, бити јако ослабљена поразом и његовим последицама и, што је веома вероватно, Бугарска ће добити македонске области из наших руку и неће морати да чека да их добије од Русије. Свакако ће се притом поставити питање да ли треба да учинимо извесне уступке Грчкој, с обзиром да би за нас од велике важности морало бити то, нарочито као одржавање противтеже у односу на Италију, да одржимо добре односе са овом малом али живахном силом која има добре везе у читавом источном Средоземљу.
Потискивање српске мегаломаније би имало повољан утицај на Хрвате и муслимане у Босни и Херцеговини као и на Хрвате у Аустроугарској. Ово је утолико важније јер ми тек морамо да у извесном смислу освојимо или поново освојимо управо ове јужнословенске земље које за нас представљају излаз на море. Изгубити њих значило би исто што и пресахнути, ићи ка сигурној пропасти. Због тога су сви народи монархије заинтересовани за очување ових територија и борба за њих се не може изједначити с борбом за Ломбардију и Венецију; па чак ни са борбом за Велшки Тирол (име по којем је Трентино раније био познат) иако ова област, која се услед свог дугог припадања царству стопила с нашим осећањима, за нас нема исти значај као јужнословенске земље. У томе је већ изузетан значај нашег односа према Србији која, ослоњена на Русију, у тим земљама непрестано поставља мине, покушавајући сада да нас и помоћу злочиначких дела присили на то да јој препустимо те земље. Наравно да није влада инспирисала такве завере; али онe су у складу са циљем који и влада следи. Циљ је наша обала, плућа којим дишемо. Нема мира између нас и српског империјализма; ми можемо да живимо у миру са Србијом, али не и са њеном империјалистичком политиком. Ово уверење је толико уврежено међу свима који мисле за Aустроугарску и са њом да се последњих година доста често могло чути да би следећи српски захтев, следећи флагрантни доказ српског непријатељства морао бити довољан да се наплати рачун. Излазити у сусрет колико се може, али узвратити ударац при наредном ударцу. Тај наредни ударац је сада ту – цео свет види која уверења су се дочепала вођства у Србији. Не ради се о освети, већ о осигурању будућности. Освета би могла да буде најразумљивији мотив за осећања најпростијих људи у нашем народу. За многе друге то ће значити да је Србија нама сада открила своје зле намере – политика, међутим, треба да захтева гаранцију или потчињавање.
Било би могуће наћи више начина којима би се Србија притерала уза зид. Ако Србија у неком, веома кратком року, не попусти, онда свакако ратом. У томе морамо бити одлучни од самог почетка. Свакако би брз успех у таквом рату био преко потребан; неуспех би био фаталан, а споро напредовање ризично. Ми смемо да марширамо само ако смо сигурни у одлучну победу. Већ стога је важно да нам Немачка омогући што више простора на северу како бисмо могли да што силовитије наступимо на југу. Стога је веома важан сваки члан уговора о савезништву који обавезује на рат против Русије и у случају да она концентрисањем својих трупа угрожава савезницу која се налази у рату са неком трећом силом. У сваком случају, не смемо да рачунамо с апсолутном сигурношћу на то да ће се Русија држати по страни, већ због тога што се у Петербургу делује не само на основу сврсисходних разматрања него и на основу емоција и расположења.
Тешко да се руска влада при наредби предстојеће, за јесен најављене пробне мобилизације водила намером да нас нападне. Она тиме следи вероватно неке друге циљеве. Уколико су њени планови усмерени против нас, онда је то због тога што она вероватно рачуна да ће тиме што ће нам навалити на врат Србију, Румунију и, ако јој пође за руком, Бугарску, нас толико ослабити да ће Немачка изгубити сваку вољу да се експонира на нашој страни, док ће Италија пожелети да се прикључи пљачки нашег поседа и наше интересне сфере. Тада би Русија без проливања сопствене крви освојила (у оригиналном тексту стоји „einzuheimsen“ − згртати) главни добитак. Уколико је ова претпоставка тачна, онда се према томе не би могло рећи да је оружани сукоб између нас и Русије у догледно време неизбежан и стога се не би могло рећи да је такав сукоб, ако до њега дође услед нашег напада на Србију, само приближио оно што је неизбежно. Могуће је, дакле, што се мора и признати, да би тек наш напад на Србију, ако би он довео до рата са Русијом, изазвао и одрон на руској страни. Па ипак, вероватно би се могло рећи да би до одрона којим управља Русија могло да дође у свим околностима.

(Аутор је редовни професор Правног факултета у Београду и саветник председника Републике Србије)

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *