Почетна / Свет / „Велики прасак“ који је уздрмао ЕУ

„Велики прасак“ који је уздрмао ЕУ

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

На последњим изборима за посланике Европског парламента (ЕП) одржаним између 22. и 25. маја у 21 од 28 чланица Уније, тријумфовале су странке десног и левог политичког спектра уз ЕУроскептичне партије, док су највећи пораз доживеле партије које су до сада водиле главну реч у ЕП

Потрес, цунами, катастрофа, последња опомена – тим и сличним катаклизмичним речником су се европски политичари који припадају конзервативним, социјалистичким или либералним партијама одазвали на резултате овогодишњих избора за 751 место у Европском парламенту. Француски „Паризијен“ је шокантни исход избора сублимирао у наслову „Велики прасак“.

 

СКАНДАЛОЗНА ПОТРОШЊА Скромна излазност бирача оштра је опомена отуђеној бриселској олигархији да грађани европске институције не доживљавају као своје, грме поражене политичке снаге, огорчене што су биле слепе за све знаке упозорења. Гласачи широм Уније свесни су да ЕП, који олако губи „битке“ са Европском комисијом и другим институцијама ЕУ, у суштини и није прави парламент, већ мастодонт чија је улога често само саветодавна. Да фарса буде потпуна, током последњих година све оштрије кризе, још огољеније је испливало на видело да та институција уопште не штеди, већ арчи озбиљне паре, пошто су се „представници народа“ у првом реду побринули сами за себе и месечно убиру зараде из снова тешке између 7 и 10 хиљада евра, науштрб све суровијег сиромашења поданичке раје. Буна на дахије потпиривана је бројкама (о потрошњи) и скандалима, уз напомену да се актуелни сазив ЕК највише бринуо за свој желудац, што је била алузија не само на вртоглаве плате (комесари око 21 хиљаду евра, председник комисије 26 хиљада евра месечно, без издашних додатака) већ и на перверзно скупе пријеме, путовања, радне доручке, ручкове и вечере. Чак се и у податној и Унијом задовољној Словенији овога пута могло чути да ЕУ више није обећана бајка, да ју је Жозе Мануел Барозо „зафурао“ (упропастио) током своје владавине, да је ситуација неиздржива, те да су промене нужне и хитно потребне. Укратко − на мети кандидата за улазак у Европски парламент нашло се расипништво врхушке која се уздигла на европски Олимп у Бриселу одакле пропагира штедњу и обећава „боље сутра“. Које никако да стигне.

Додатни минус, што се сада потенцира и у Француској али и у другим државама Уније, јесте што ни председник ЕК (незванични председник Уније) а ни његови „министри“, тј. комесари, нису изабрани на директним изборима, већ су октроисани онако узгред, на некој вечери где се представници влада из ЕУ држава играју танте за кукурику па побеђује најјачи лобиста и заузима најбољу позицију у Комисији, а не најбољи међу најбољима. Све то, заједно са општом кризом институција ЕУ и заједничке монете, уз изостанак уверљивих планова за будућност ЕУ и захваљујући промашеној политици „затезања каиша“ која је погодила најсиромашније помогавши банкама и тајкунима да се бесрамно обогате − утицало је на овогодишњи велики успех нарочито десних и евроскептичких партија.

[restrictedarea]

ПОБЕДНИЦИ И ПОРАЖЕНИ Пошто је у Великој Британији убедљиво победио УКИП, то би могло да да нови ветар у једра шкотским гласачима да у септембру ове године изгласају независну Шкотску. У Француској је славио Национални фронт Марин ле Пен, која сада тражи распуштање националног парламента. Оландови социјалисти срозали су се на треће место, што је њихов најгори изборни резултат. Председник француске владе Мануел Валс је, нескривено потиштен, признао да победа француског Националног фронта, који домаће националне интересе ставља у центар своје политике, „није била само алармантна вест … већ шок, земљотрес“. У Грчкој, у којој вођа Сиризе Алексис Ципрас тврди да је вођство ЕУ „претворило Грке у кризне експерименталне зечиће“, победило је савезништво левих партија, али је и десничарска Златна зора стигла на високо, треће место. У Италији је победио Матео Ренци, нови премијер који обећава реформе и припада левом политичком блоку. Чак и у Немачкој која је, упркос свеевропском грцању у кризи, фино напредовала и где су шлаг на торти обично скупљале „традиционалне“ партије, појавила се принова у облику нове евроскептичне партије АфД (Алтернатива за Немачку) која би да Берлин напусти евро, заједничку валуту 18 држава ЕУ; захваљујући таквој програмској платформи, новопечена АфД је освојила преко шест одсто гласова. У Аустрији је десничарска Слободарска партија заузела треће место, у Данској је сродна Народњачка партија, која се противи имиграционој политици земље − постигла други најбољи успех и учетворостручила број својих посланика, док су у Финској представници „правих Финаца“ добили два од тринаест посланичких места, на колико Хелсинки сме да рачуна у ЕП. У Шпанији су социјалисти изгубили девет од могућа 23 места, док су у Словенији најлошије (поред Јелка Кацина, који је пропао скроз) прошли некадашњи комунисти, чији је председник одмах поднео оставку јер га је прешишао унук Едварда Кардеља који је тик пред изборе основао листу Верујем и освојио срца Словенаца.

Серију оставки које пљуште широм Европе допунио је у Ирској потпредседник владе Емон Гилмор, вођа Лабуристичке партије, јер је странка на овим изборима за ЕП изгубила половину гласова које је освојила на претходним. Само је холандска евроскептична партија Герта Вилдерса из изборне трке изашла разочарана, због губитка једног места у ЕП. Аналитичари лупају главе покушавајући да замисле како ће убудуће функционисати идејно тако разнородан и поларизован Европски парламент, где ће клупе са „левим радикалима“ делити посланици неонацистичких партија, на пример из Златне зоре и Националдемократске партије Немачке (НДП) која себе описује као „националсоцијалистичку“ странку, исто као Хитлерови нацисти, а у свом програму негује антисемитску и расистичку платформу. Та партија је освојила преко 300.000 гласова а тиме и једно од 96 места предвиђених за немачке посланике у ЕП. Насупрот НДП-овцима ће у Европском парламенту седети још једна, нешто екстравагантнија придошлица из Немачке, из партије која се зове Партија; основао ју је Мартин Зонеборн, уредник сатиричног часописа „Титаник“, а на изборима се забавио испаљујући бесмислене слогане попут „ДА за Европу, НЕ за Европу“. Спрдња на тему ЕУ му је донела 180.000 гласова, довољно за једно место у Европском парламенту.

Радикалне промене састава ЕП неће довести и до радикалних промена курса европских институција, бар не одмах и не преко ноћи. Конзервативне и социјалистичке партије заједно још увек рачунају на двотрећинску већину у Европском парламенту, док ће оснажене десне, али и партије левице, имати велике потешкоће у дефинисању заједничких циљева. Конзервативци, највећа група у ЕП, добили су 211 седишта, што је много мање од досадашњих 274. Уз то, у изгледу су им стална натезања у тражењу компромиса са социјалистима. Страхују и од тренда на који су указали ови избори − у Француској је 30 одсто млађих од 35 година гласало за Национални фронт, а само 15 одсто младих дало је глас социјалистима. Исто расположење бирача је детектовано и у другим земљама, где се политички полови радикализују. Млади, на које је ЕУ заборавила, листом одбацују уздање у партије које воде данашњу Унију.

 

ПРЕСТАНАК ШИРЕЊА ЕУ? Намеће се закључак да одлазе у заборав снови о интензивнијој интеграцији чланица ЕУ, као и да ће бити „повучена ручна“ ради кочења даљег ширења ЕУ. Државе где ће ускоро бити локални и општи избори сумирају резултате избора за ЕП захваљујући којима расте подозрење да челнике у земљама ЕУ, уколико наставе са досадашњим политиком, убрзо чека много тежи и болнији пораз и на „домаћем фронту“. У светским оквирима, нема сумње да се променама у Европском парламенту радују у Москви, јер у многим евроскептичним и другим десним, односно левим партијама које улазе у нови сазив ЕП − отворено деле политичке ставове руководства Русије.

Што се Србије тиче, промене у ЕП значе додатно успоравање европских интеграција, за које Србија, у поређењу са свим другим (протеклим) ЕУ кандидатима, ионако плаћа највишу цену. С друге стране, многи од посланика у будућем Европском парламенту, рецимо они који припадају грчкој Сиризи, француском Националном фронту, аустријској Слободарској партији или неким другим партијама, гледају на Србију и њену борбу за властити интегритет и опстанак изузетно позитивно, уз нескривене симпатије и потпуно другачије од многих чланова досадашње корумпиране европске елите. Зато би тектонске промене у Европском парламенту службени Београд морао да искористи и за промоцију сопствених националних вредности и циљева.

Скандал на скандал

Тек пошто су им видели леђа, бројни европски медији су се окуражили да се распишу о скандалима „бриселске властеле“, који су до сада гурали под тепих. Испливали су скривани документи о подмитљивим посланицима и комесарима ЕУ, који нису били имуни на накит и плаћена путовања за чланове шире породице. Све је зачињено подсећањем на бескрупулозност европске бирократије која још од 2009. године, одлуком Европске комисије, за све осетљиве одлуке израђује две верзије докумената. Једну, непроблематичну, за јавност, и другу за „интерну употребу“.

Сад су се новинари осилили да мртвом курјаку мере реп, па се на удару нашао и Жозе Мануел Барозо, чија се звезда на челу ЕУ гаси. Чак и словеначки медији сад јављају: „ Бароза ћемо запамтити по скандалима који су на рад Комисије бацили лоше светло“. Међу промашајима је као један од бизарнијих наведен онај о укидању обичних сијалица (одлука из 2009.) под образложењем да су еколошки опасне, при чему се „заборавило да су ЛЕД сијалице пуне живе која је отровна“. Неживотном је оцењена и одлука да се забрани стално загревање у апаратима за кафу, јер се за то наводно потроши сувише енергије, због чега су „милиони радника по канцеларијама били осуђени на млаке напитке“. Поред комичних, ЕК су уздрмали и озбиљни скандали, неки због нетранспарентности рада, други због алавих лобиста, трећи због расипништва. Један од најгорих је био онај када је откривено да дувански лоби има у џепу комесара за здравље Џона Далија (из Малте); он је за 60 милиона тежак мито дозволио да „снус“, омиљени дуван за жвакање међу Скандинавцима − постане легалан. Редовна мета критичара је био и сам Барозо, навикнут на живот на високој нози. У време најгоре кризе, он није видео ништа спорно у томе што је спискао 30 хиљада евра у Њујорку само за хотелске трошкове. Пацке нису помогле, па је током 2010. године за изнајмљивање приватних авиона и други луксуз проћердао додатних 7,5 милиона евра. Само за коктел-партије је потрошио 300 хиљада евра, а шампион свих забава је био пријем за „телевизијске прогнозере времена из целе Европе“, који су попили пића вредна 13 хиљада евра. Али шта је то у поређењу са 19 хиљада евра колико је износио цех за накит купљен код чувеног „Тифанија“ како би га ВИП гошће носиле на пријему у организацији чланова ЕК.

Није ништа скромнији ни ЕП, где је чак 7 000 службеника наплаћивало трошкове путовања и за −  чланове својих породица. На страну што је и финансијска слика самог Европског парламента добро чувана тајна. Извештај о буџету ЕП смеју да виде само чланови финансијске комисије, пошто претходно потпишу обавезујућу изјаву о „поверљивости“. Неки извештаји су ипак доспели у јавност па се показало да због лошег надзора из буџета ЕП сваке године ишчезне око 600 милиона евра на разне недозвољене бирократске трошкове. Афера свих афера је ипак била она из 2011. када су новинари „Сандеј тајмса“ под кринком лобиста тајно снимили „преговоре“ са четири европосланика, који су за „хонорар“ од 100 хиљада евра били спремни да „прогурају“ различите амандмане у ЕП. Ни високе плате их нису одвратиле од жеље да мазну и нешто са стране. Само двојица (међу њима један словеначки) од четворице речених посланика су била за то недело осуђена и завршила у затвору. Остала двојица су свој мандат завршила − без икаквих санкција.

Збогом, Јелко

Јелко Кацин, словеначки политичар хрватских корена (по мајци) бициклиста, риболовац, писац брошура о војним авионима, у време сукоба са ЈНА министар пропаганде у Словенији, кога ћемо запамтити као безмало вечитог известиоца Европског парламента (ЕП) за Србију, коначно је изгубио своје исувише добро плаћено место у Бриселу. Да је правда спора али достижна, сведочи чињеница да су Јелковом потонућу на месту европосланика кумовале, посредно, и поплаве у Србији. Он неће и наредних пет година ведрити и облачити у Србији, за коју никада није смогао снаге да покаже ни мрвицу људске пристојности и разумевања. За разлику од свог колеге из посланичких клупа, Аустријанца Ханеса Свободе, који је као извештач ЕП за Хрватску сву енергију уложио и успео да помогне службеном Загребу да што пре уведе земљу у ЕУ, Јелково прегнуће на истом задатку извештача, али за Србију, било је дијаметрално супротно.
У свет високе политике закорачио је 1991. године као министар информисања у првој, „ратној“ словеначкој влади; запамћен је као бескрупулозан лик који није презао од тога да хушка домаћу и светску јавност лажима да ЈНА користи незаконите касетне бомбе, на пример. Године 2004. упала му је секира у мед, када је почео да троши свој први петогодишњи мандат једног од (тада седам, данас осам) словеначких посланика у ЕП. Пре пет година освојио је и други, а сада је пожелео да се омрси и трећим мандатом. Са месечним примањима од преко 7.000 евра (колико износи основна посланичка плата у ЕП, а са додацима се сума вине на око 10.000 евра) није тешко израчунати да се Јелко, изгубивши на изборима, опростио и од бар пола милиона евра колико би порески обвезници ЕУ издвојили до 2019. године за његове плате.
Међутим, Кацинова листа, коју је крстио Конкретно а подржавала ју његова мала, ванпарламентарна партија ЛДС − остала је закована на дну лествице изборних резултата. Кацину није помогло ни што се намерио да капитализује гласове муслимана (који у Словенији чине највећу вероисповест, после католика) тако што се током кампање на џамбоплакатима једини од свих 118 кандидата смешио у друштву следбеница одевених у хиџаб. Закаснела брига за у Словенији непризнату мањину није му донела гласове Бошњака, али ни земљака.
Кацин се није либио да у свакој прилици демонстрира огољено непријатељски, а у најбољем случају суздржан однос према Србији. Тако је градио политичку каријеру, почевши од 90-их година прошлог века, и за друго није знао, иако је још пре више од 20 година завршен десетодневни рат током којег је ЈНА (за првоборце словеначког осамостаљења „србо-четничка армија“) имала пет пута више мртвих него словеначка страна.
Тешко је побројати све Кацинове гафове. Он се први сликао поред угљенисаног леша пилота хеликоптера ЈНА, када су словеначки територијалци оборили прву „газелу“ изнад Љубљане, јуна 1991. (Испоставило се касније да је страдали пилот био Словенац, да је хеликоптер био ненаоружан и да је возио хлеб за војнике ЈНА опкољене у касарнама.) Био је вредан и у вези са ратним пленом; посланик Иво Хвалица оптужио је Кацина да је у ратном метежу „ослободио“ драгоцену старинску ограду која је опасавала касарну ЈНА у центру Љубљане, тако што ју је „преселио“ на своје имање. Кацин је Хвалицу заузврат треснуо по глави и остао упамћен по првој тучи у словеначком парламенту. Упамћен је и као ватрени лобиста за отцепљење Косова, али и као функционер Уније који није успео да се суздржи у српском парламенту, па је 2009. године провоцирао посланике поздравивши их са „мирдита“, на албанском. Претходно је (у мају 2008.) испословао посету косовске делегације у ЕП, а истицање косовске заставе прогласио признањем косовске државности од стране Европског парламента. Своје поимање земље о којој је извештавао сажео је у следећу слику: „Аутизам Србије је као када би муж, да напакости жени, одсекао себи ¸ону ствар‘.“ Такав неконтролисани излив примитивизма словеначког званичника заправо најбоље илуструје све неспоразуме у односима ЕУ и Србије. Доказани мајстор у продуцирању неистина, хтео је тим речима да убеди јавност да ће Србија кастрирати своје шансе за будућност у ЕУ ако у вези са Косовом инсистира на међународном праву и одбрани целовитости територије.
А онда му се на некадашњи Дан младости догодило оно што је најмање очекивао. Народ. Тачније, сународници. Којима је дозлогрдио. И зато јер је ПОП ТВ тик уочи избора раскринкала Кацина да је тражио да се изнад поплављене Србије „провоза“ хеликоптером Словеначке војске. Словеначки министар одбране Роман Јакич је одбио Кацинов захтев. Образложење? Нема злоупотребе хеликоптера ради Јелкове политичке промоције у финишу изборне кампање. Бесни Кацин није одустао, а на услузи му се нашао Ивица Дачић; тако је Кацин ипак добио бесплатан спот, сликавши се над поплављеном и девастираном Србијом. У српском хеликоптеру! Притом се уплео у нову лаж − у словеначким медијима је демантовао министра Јакича тврдњом да није тражио да му се уступи словеначки хеликоптер послат у Србију да помаже поплављенима и разноси хуманитарну помоћ. Извргли су га руглу и министар Јакич (откривши у камере да му је Кацин претио да ће га уништити ако не да хеликоптер) као и војни аташе словеначке амбасаде у Београду. ПОП ТВ је, уочи изборне ћутње, брзометно пренела и ту Кацинову бруку.
„Србији не треба ¸помоћ‘ како ју је замислио Кацин. Хеликоптери су спасавали животе људи у поплавама, а та политичка пи*ка је то хтела да присвоји за своју медијску рекламу и туристички излет изнад Обреновца… Невероватно је шта би ти политички плаћеници све учинили за политичке поене. Одвратно!“, оценио је један од љубљанских коментатора Кацинов покушај присвајања словеначке помоћи Србији. Није био усамљен међу онима који су коначно прозрели Јелка. И одрекли му подршку на последњим изборима. Тако су урадили оно што није успело бројним српским министрима. Послали су Јелка на политичко ђубриште и за њим нико сузу није пустио.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. „Veliki prasak“je iznenadjenje samo za odnarodjenu „elitu“impotentnih sledbenika
    jednoumlja,moralista ,mastiljara,tehnokrata…uverenih da sunce izlazi na zapadu.
    Kada je izgovorila „istorijsko“ :“ fuck the EU“ Viktorija Nuland nije ni slutila koliko
    izaslih i neizaslih glasaca deli njeno misljenje.Na zalost neki nasi nesrecnici i dalje
    cekaju u redu pred tim kazanom sa prokislom corbom i ubedjuju raju da ce dobiti sniclu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *