Почетна / Друштво / Василије Крестић – О односу науке и политике

Василије Крестић – О односу науке и политике

Због тога што сам о својој Историји Срба у Угарској 1790−1918. у недавном интервјуу објављеном у „Печату“ имао прилике, на повећем простору, да изнесем оно што сам сматрао да заслужује јавну пажњу, одлучио сам да данас не говорим о њој. Не желим да понављам оно што сам већ рекао и што су уважени читаоци „Печата“ већ имали прилике да прочитају.

Овом приликом позабавићу се односом науке и политике. Та тема није нова. О њој су писали многи, што доказује да је изазовна и да се о њој увек може рећи нешто што још није казано. Ја ћу покушати тој теми да приступим са становишта науке којом се бавим и са становишта сопственог искуства, које, бар ми се тако чини, није незанимљиво, и није само личне, већ је и много шире, начелне природе. Науком сам почео да се бавим крајем педесeтих година прошлог века. У њој сам и са њом више од пола столећа. У том вишедеценијском периоду, богатом честим друштвеним променама и политичким заокретима, и историографија је пролазила кроз разне мене и видљиве трансформације.

Зато што сам по дубокој старини Банаћанин, што сам емотивно везан за родни крај и за људе из завичаја, кад сам постао асистент Филозофског факултета, на Катедри за националну историју новог века, пожелео сам да се бавим историјом Срба из Угарске. Међутим, због потребе наставе, мој професор Васа Чубриловић инсистирао је да се посветим изучавању историје Хрватске и да мој докторат буде из историје Хрвата. Захваљујући тој чињеници многе године провео сам у изучавању прошлости Хрвата. Колико сам на самом почетку тог изучавања био незадовољан тиме што не могу да се посветим темама и проблемима Срба из Угарске, толико сам, одмичући у свом послу, схватио да ми се отварају многе нове значајне и занимљиве историографске теме, које нису биле проучене, које су само узгред у науци биле дотицане, или су скроз погрешно и тенденциозно биле приказане. Схватио сам да је историја Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији научно потпуно запостављена. Да су односи између Срба и Хрвата у хрватској историографији и публицистици приказани злонамерно, да су за све неспоразуме и сукобе међу њима неосновано окривљени Срби, који су се, наводно, у Хрватској и Славонији удружили против Хрвата с Мађарима а у Далмацији с Италијанима. Дошао сам до закључка да је званична оцена о томе како је и зашто дошло до геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској у свему исполитизована, да је апсолутно неприхватљива и да питање геноцида заслужује нову озбиљну научну анализу. Није ми измакла из вида чињеница да је у основама читаве хрватске политике у другој половини XIX и почетком XX века било, па и до данас добрим делом остало, хрватско државно и историјско право, којем је циљ стварање велике, етнички, и колико је могуће више, римокатолички чисте хрватске државе. С тим у вези наметнуо се и закључак да је југословенство бискупа Штросмајера, који се чврсто држао хрватског државног и историјског права, по којем Србима у Хрватској није признавана политичка посебност, већ су третирани као православни Хрвати, само по имену било југословенско. Да је оно, у ствари, било један вид хрватства и великохрватства.

Имајући пред собом широко поље рада, с бројним и значајним темама, ја сам кренуо у њихово постепено изучавање, али сам желео да у тај посао укључим и више научно заинтересованих колега. Због тога сам у Одељењу историјских наука САНУ предложио да се оснује Одбор за историју Срба у Хрватској. У Одељењу је тај предлог прихваћен с једним гласом против и једним уздржаним. Међутим, у Председништву САНУ, у чијем саставу је тада било неколико генерала и доследних титоиста, дошло је до озбиљне расправе. Генерали и Титови следбеници сматрали су да је питање историје Срба у Хрватској у надлежности Хрватске и Хрвата, њихове академије наука и њихових историјских института, а да српски историчари и САНУ у то не би требало да се упуштају, јер, ако то буду чинили, наглашавали су, „завадиће нас с друговима у Загребу”. По том крајње нерационалном опонирању и снисходљивом понашању према „друговима у Загребу“ види се колико је једно чисто научно питање, које се тицало једног дела нашег народа у нашој заједничкој држави, чак и у Српској академији наука и уметности било исполитизовано. По томе се види да су Хрвати успели да ставе монопол на изучавање историје Срба у Хрватској. Да је њихова прошлост била хрватски забран у који научници из Србије нису смели да кроче, јер су Хрвати за себе резервисали право да историју Срба тумаче онако како одговара њиховим националним, политичким и државним интересима. Монопол који је Загреб успоставио на изучавање историје Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији Хрвати су добро искористили. Србе су приказали као кривце у свим међусобним споровима а Хрвате као њихове недужне жртве. Тиме су допринели још већој омрази између два народа, чиме су ојачали идеју да се српско питање у Хрватској може и мора решити једино геноцидом.

Кад је реч о тумачењу историјских догађаја и могућем прихватању или неприхватању тог тумачења од стране политике и политичара, мислим да за то, као добар пример, може да послужи геноцид почињен над Србима у време Независне Државе Хрватске. Стога ћу се мало дуже задржати на том питању. Никакве сумње нема да се у послератној Југославији о геноциду могло писати само по једном шаблону, којим је кривица за геноцид подељена на равне делове између починилаца и страдалника. Починиоци су ослобођени одговорности онолико колико су оптужени недужни страдалници. Том перфидном поделом кривице почињен је нов злочин. Хтели-не хтели, Срби су под комунистичком влашћу били принуђени да прихвате лажну симетрију о кривици. Тиме су злочинци прикривени а размере злочина умањене. После тога, на темељу тзв. братства и јединства изграђена је нова Титова Југославија. Сви који би се усудили да приликом писања о геноциду над Србима почињеном у време НДХ одступе од шаблона којим је кривица између злочинаца и жртава била подељена, наилазили су на жесток отпор, на безобзирну критику и жигосање „да ремете братство и јединство“, „да забадају трн у здраву ногу“, „да заговарају теорију крви и тла“, „да су творци теорије о геноцидности читавог хрватског народа“, да су националисти и шовинисти, хрватомрсци и хрватождери, фашисти, расисти и злочинци.

Свим тим квалификацијама, које су у једнопартијском систему по оне који су жигосани биле веома опасне, задатак је био да се по сваку цену, не бирајући средства, сачува званична партијскополитичка оцена о геноциду, његовим узроцима и починиоцима. Чувањем те оцене и бригом да се она не наруши, чувано је јединство државе, брањени су „братство и јединство народа и народности Југославије“ и друштвенополитички поредак државе.

Како су званичне партијскополитичке оцене о геноциду највише одговарале Хрватима и Хрватској, због којих су, такве какве су, биле и изрицане, њихова средства информисања будно су пратила све што је писано о том злочину, а кад би неко искочио из колосека којим се морао кретати, бавећи се том темом, наилазио је на оркестриране протесте и нападе.

[restrictedarea]

Мањег интензитета, ти напади долазили су и из Србије од партијскополитичких функционера и новинара, који су, игноришући научно проверене чињенице, попут кербера, били задужени да бране линију Партије, али и да се исказују као чувари њене идеологије и „њених тековина“. У исто време била је то згодна прилика за све болесно амбициозне каријеристе да искажу своју партијскополитичку правоверност и да од ње стекну неке личне погодности.

Неоспорна је чињеница да су наша научна сазнања о узроцима почињеног геноцида над Србима у НДХ више деценија после рата 1945. године била закочена из два основна разлога. Први је био тај што је владајућа партија наметнула своје тумачење, којим је, како је већ речено, и злочинце и страдалнике ставила на оптуженичку клупу, чиме је одредила смер сваком даљем писању о геноциду. Други веома важан разлог због којег се о геноциду над Србима у Хрватској дуго није могло ништа научно поуздано написати крије се у чињеници што историја Срба у Хрватској, као и историја српско-хрватских односа, како у даљој, тако и у ближој прошлости, није била довољно проучена. Кад су почеле да попуштају партијскополитичке и идеолошке стеге, било је само питање дана кад ће, како, на који начин и од кога бити оспорена перфидно наметнута симетрија о једнакој кривици злочинаца и жртава. Стицајем околности тај посао допао је мени зато што сам пре тога, како сам већ рекао, неколико деценија изучавао историју Хрвата, Срба у Хрватској, српско-хрватске односе и југословенску идеју. Дубоко ушавши у све те проблеме, сабравши велику количину прворазредних извора, био сам у стању да напишем Историју Срба у Хрватској и Славонији 1848−1914, читав низ студија и расправа о српско-хрватским односима, па и студије о геноциду над Србима почињеном у Павелићевој усташкој држави.

Како сам својим писањем показао да идеја о геноцидном начину решења српског питања у Хрватској има дубоке корене, да је она прожела знатне делове хрватског друштва и да је у потпуности сазрела у оквирима Аустроугарске до 1914. године, у свему сам оспорио званичну тезу о једнакој кривици злочинаца и њихових жртава. Показао сам и великим бројем научно проверених прворазредних извора, највише хрватског порекла, да је идеја о геноцидном решењу српског питања, којој је био циљ стварање велике и етнички чисте, колико је могуће више, римокатоличке Хрватске, у потпуности политички била сазрела и уобличена пре стварања заједничке државе Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, као и потоње Југославије, тј. да се она не може доводити у било какву везу и оправдавати тзв. великосрпском хегемонистичком и шовинистичком политиком, диктатуром краља Александра и тобожњим угњетавањем Хрвата, на чему су инсистирали и још увек инсистирају хрватски политичари, њихова историографија и публицистика. Због свега тога постао сам мета неких хрватских политичара, научно немоћних и за озбиљну полемику веома острашћених чланкописаца различитог образовног нивоа и профила.

Текст О генези геноцида над Србима у НДХ објавио сам септембра 1986. сасвим случајно а не циљано, како то злонамерно желе да представе хрватски чланкописци, баш у часу кад је започела афера с Меморандумом САНУ. Како је то било време кад су се због сецесионистичких тежњи појединих република, посебно Хрватске и Словеније, тресли темељи Југославије, сецесионисти Хрватске користили су све прилике којима су могли да слабе и иначе многе покидане међурепубличке везе. У тим настојањима њима је јако добро дошао Меморандум, али и мој чланак О генези геноцида… Као што у Меморандуму није било инкриминација које су они, измишљајући, налазили, тако ни у мом тексту нису могли наћи оцену да је читав хрватски народ геноцидан, како су, нападајући ме, у хору извикивали. Смисао импутација да сам читав хрватски народ прогласио геноцидним намерно су истицали и понављали зато да би још више пореметили и затровали односе са Србијом и Србима, јер, ако Срби, попут Крестића, сматрају да су Хрвати геноцидни, онда са њима нема и не може бити заједничког живота.

Хрватски политичари, предвођени Туђманом, а међу њима и више оних који су се нашли на недавно објављеном списку србомрзаца, сматрали су да су Срби дужни и у новим друштвенополитичким условима, као и у време Јосипа Броза, да трпе наметнуту симетрију о кривици за почињени геноцид и да у свему морају да прихвате њихово злонамерно тумачење историје Срба у Хрватској и српско-хрватских односа. У критици мог чланка О генези геноцида… у том смислу написано је више текстова. По дрскости се међу њима посебно истиче одељак из Туђманове књиге Беспућа повјесне збиљности. Срби су у њему стављени на оптуженичку клупу као главни кривци и изазивачи геноцида.

Стога што су мојим чланком О генези геноцида… сасвим оспорене тезе о подједнакој кривици и што је њиме јасно показано и доказано ко су злочинци а ко жртве, ново политичко руководство Хрватске, неспремно да призна велики злочин, а готово да почини нови, окомило се на моје писање и оценило га је као објаву рата, који је ишчекивало и за који се припремало, јер, како је изјавио Туђман, Хрватска је само ратом могла стећи своју самосталност. Оркестрираним нападима на мене и моје писање о геноциду у Хрватској су и поводом те теме и начина њеног тумачења вршене психолошке припреме за рушење Југославије, за рат и сецесију.

Кад је реч о геноциду и прихватању његовог званичног тумачења, нужно је рећи да у томе постоји знатна разлика између српске и хрватске стране, српска је показивала не само уздржаност и незаинтересованост већ и спремност да се сагласи с оценом Партије да су криви починиоци, али да нису недужни ни страдалници. Српски комунисти су тиме у темеље нове Југославије, у име „братства и јединства“ и ишчекиване „лепше заједничке будућности“, широкогрудо, али политички непромишљено, положили на стотине хиљада поубијаних Срба. Историја је показала да та инвестиција српских комуниста није уродила жељеним плодом. Штавише, она је од Хрвата тешко злоупотребљена.

Да не би вређали браћу Хрвате, Срби нису, како се тада говорило, хтели „да копају по ранама“ нанетим у време Павелићеве НДХ. За њихову љубав они су занемарили своје жртве. Одустали су од копања по јамама, тј. од пребројавања жртава. Тиме су Туђману и његовим истомишљеницима омогућили срамно лицитирање пострадалих, безочно га смањујући с намером да ослободе Хрватску од злочина огромних размера.

До које мере су српски комунисти били кратковиди, кад је реч о геноциду почињеном над Србима у НДХ, види се по томе што су и судови у Београду, по диктату партијских моћника, одбијали да осуде оне њене чланове који нису знали шта је генеза а шта генетика па су ме с партијских трибина неосновано нападали да сам оптужио Хрвате да су у генима склони геноциду. Таквим својим ставом о геноциду српски комунисти су у свему ишли наруку Хрватима и, уистину, наивно и ступидно, не сагледавајући погубне последице таквог понашања, радили су против српских интереса.

Супротно званичној српској политици, која је, кад је реч о оценама геноцида, била уздржана и готово незаинтересована, Хрватска је била више него будна и веома ангажована. Да је то тачно, сведоче бројни написи објављени у многим хрватским листовима, часописима и књигама, као и многе појединачне изјаве дате поводом мог текста О генези геноцида… Потврду за то налазимо и у коментару Гласа концила, који је истим поводом у том ангажовању носио барјак. Тај „католички тједник“ је у броју од 19. октобра 1986. године написао: „Вјерничка јавност у хрватском народу могла би бити задовољна кад чита како одговорни за друштвено-политички живот у овој републици одбијају становите разглашене тврдње које више или мање јасно и одређено сугерирају неку колективну кривњу хрватског народа и посебно хрватских католика…“

Никакве сумње нема да су се Хрвати, на темељу почињеног геноцида, који до данас код њих није наишао на одговарајућу осуду, да и не помињем покајање, национално и политички хомогенизовали. Због геноцида, за који су имали пуно разумевања и правдања, они су заоштравали односе са Србима, потпиривали мржњу према њима и припремали терен за коначни обрачун с тим „реметилачким фактором“ како би довршили посао који није обављен до краја онако како су то намеравале да обаве Павелићеве усташе.

Збивања која се тичу хрватске тужбе против Србије за геноцид и недавно хашко суђење, као и многи други показатељи, могли би да послуже српској јавности, посебно српским политичарима склоним извињењима, као опомена и упозорење да Хрвати никад, баш никад, неће признати да су починили велики злочин над Србима. Они се никад, баш никад, неће извинити Србима ни за једно своје злодело ма колико оно било очигледно и неоспорно, а учиниће све да злодела оправдају, да их умање и оптуже оне којима су зло нанели. Овим упозорењем немам намеру да сипам со на живу рану, како ће га, без сумње, доживети Хрвати и домаћи србомрсци, али га изричем са жељом да се коначно суочимо са стварношћу, да више не лутамо и не лупамо главом о зид, да се лишимо свих илузија и емоција, да схватимо да ћемо поново трпети разочарања и да ћемо, можда, и страдати ако не будемо рационални, ако са Хрватима у свему, баш у свему, не будемо успоставили односе само на темељу пуног реципроцитета.

На завршетку чланка О генези геноцида… 1986. године написао сам да расветљавање питања која се тичу настанка и развитка геноцидне идеје „може бити корисно у препознавању геноцидних мисли и њихових могућих исказивања у садашњости и будућности“. Ова, за оно време смело исказана мисао, разгневила је Хрвате. Зато што нису хтели да осуде ни геноцид почињен за време НДХ, окомили су се на мене стога што сам упозорио на то да се идеје геноцида могу исказивати „и у садашњости и будућности“. Уколико ме због овог упозорења нису осуђивали као националисту и шовинисту, Срби су игнорисали моје процене да се зло може поновити. Нажалост, зло се поновило. Срби нису страдали биолошки, као у време НДХ, али су из Хрватске етнички почишћени. Догађаји су потврдили и моје сазнање које сам изнео у чланку О генези геноцида… да „феномени настали дугим трајањем по правилу споро нестају и упорно истрајавају“. Кад ти феномени, какав је геноцид, урађају плодом, како се то десило у Хрватској етничким чишћењем Срба, тешко је поверовати да ће геноцидне намере нестати и да се у неком новом погодном тренутку, ради стварања велике Хрватске, неће поновити.

Као занимљив пример који се тиче односа науке и политике може да послужи и моје писање о ђаковачком бискупу Јосипу Јурају Штросмајеру. Бискуп спада у ред оних личности о којима смо током читавог протеклог столећа навикли да читамо само оде. Творац југословенске мисли, која се после 1918. нашла у темељима наше државе као владајућа идеологија, Штросмајер је хваљен и слављен као да је божанство а не човек с бројним врлинама, али и манама којих смртници нису лишени. Ко би се усудио јавно да изрази сумњу и критику на рачун његове политике и идеологије, унапред је морао бити свестан да ће доживети бујицу напада, увреда и ниподаштавања.

Одбраном Штросмајера, његове личности и идеологије брањени су темељи на којима је почивала Југославија. Ко се усуђивао да у понечему оспори ђаковачког бискупа, сматран је непријатељем државе и југословенске мисли. Он се морао наћи на стубу јавне критике као рушилац братства и јединства, које је, како је често знао да каже „велики син наших народа и народности“, требало чувати као „зеницу ока“.

Одбраном Штросмајера од свих могућих критика, ма колико оне биле умесне и оправдане, идентификацијом његове политичке мисли са званичном државном идеологијом како прве тако и друге Југославије, спутавано је научнокритичко испитивање и приказивање личности и дела Јосипа Јураја Штросмајера. Политика се тако надредила науци и закочила је у развоју. Тиме је нанета штета и науци и политици. Наука се, хтела или не, морала мирити с оценама које су настале из политичких потреба а не на темељу научно проверених чињеница и сазнања. Политика, заснована на нетачним и погрешним сазнањима, на идеологији привидног и лажног југословенства ђаковачког бискупа, морала је одвести и одвела је нацију и државу на кобне странпутице.

Врло рано, заправо од оних дана кад сам закорачио у свет науке, почео сам да се бавим Штросмајером, његовом политиком и идеологијом. Што сам дубље залазио у проблеме, све сам више откривао различите пропусте у нашој историографији који су се тицали оцена о Штросмајеру. Свестан деликатности теме, с пуно акрибије и научног опреза, с намером да се не огрешим о научни метод, да никога не повредим и увредим, али да изнесем научно доказане истине, да не прећутим оно што сам по научној савести и моралу дужан да кажем, у више наврата писао сам о Штросмајеру. То писање деловало је реско и збуњивало је чак и најдобронамерније читаоце. Навикли да слушају и читају само хвалоспеве о истински значајној личности ђаковачког бискупа, многи су се питали: Шта је то с Крестићем? Да ли је он при здравој памети? Како се усуђује да посумња у југословенска уверења идеолога југословенске мисли, највећег Југословена међу југословенским великанима?

Како је време одмицало, моја знања о Штросмајеру су расла а чињенице на основу којих сам закључио да је Штросмајерово југословенство апокрифно, да је то југословенство само по имену југословенско, а да је његова суштина пре свега и изнад свега хрватска, па чак и великохрватска, непрестано су се множиле. Сукцесивно, онако како сам долазио до доказа и сазнања, саопштавао сам их не водећи рачуна о томе да ли ће се они некоме допасти или неће. Писање нисам подешавао према дневнополитичким догађајима. Све што сам објавио о Штросмајеру резултат је научно проверених чињеница и мог дубоког научног уверења. О тој знаменитој личности Хрвата, о том врсном интелектуалцу широког образовања и многих знања, о том вештом и нимало безазленом политичару, великом хрватском родољубу и репрезентативном римокатоличком прелату писао сам без предрасуда, без посебних симпатија, али и без антипатија, увек с намером да будем научно поштен, објективан и на нивоу професије којој сам се посветио.

Мој строго критички научни приступ у изучавању и приказивању Штросмајера није ме могао спасти жестоких напада политичког садржаја, некад и с највишег државног врха. У првим двема Југославијама Хрвати су имали монопол на југословенство и док год им је тај монопол користио, свим средствима су га бранили и чували. Иако су у далеко мањем броју од Срба били Југословени, а у већини само Хрвати и великохрвати, стално су истицали да су баш они творци југословенске мисли изражене у илиризму и Штросмајеровом југославизму. Оне који су се, попут мене, усудили да критикују те покрете као хрватске и великохрватске одмах су жигосали као противнике југословенства, као рушиоце братства и јединства.

Хрватска историографија данас признаје да Штросмајер није био Југословен већ хрватски националиста и да више и нема потребе, као што је било раније, инсистирати на његовом југословенству, пошто је југословенска идеја пропала и пошто више нема Југославије. Другим речима, Штросмајер је као Југословен одиграо своју улогу и сада је дошло време да и Хрвати о њему кажу истину. Када је те истине о бискупу износио Крестић, био је проглашаван за националисту и шовинисту, за рушиоца братства и јединства, па је и у српској средини био политички неподобан а научно споран.

Примери које сам изложио о односу науке и политике сведоче о једном времену у којем смо живели и које би данас, ако је добре воље и мудрости, могло да буде упозоравајуће и поучно. Из свега што је речено могло би се закључити да наука и политика, у сваком рационалном друштву, које тежи напретку, не би смеле да буду у раскораку, већ у савезу. Време бруталног наметања политике науци, које је нашим националним и државним интересима нанело велику штету, на нашу срећу је прошло. Данас се не може рећи да у нашој земљи политика покушава науку да претвори у своју служавку, да на њу врши било какав притисак. Слобода научне мисли није ограничена, али наука није много ни уважена. Политика и наука иду посебним колосецима, без узајамног додира, без прожимања, као да су саме себи довољне, да су саме себи циљ. Тако је то и у егзактним а још више у друштвеним, посебно националним наукама. Ако се у том погледу у догледно време ништа не промени, постоји опасност да ћемо ускоро моћи да правимо инвентаре бројних пропуста које је починила политика зато што је игнорисала науку.

Међутим, време је показало да наука, ако је у рукама неспособних управљача, може да учини не само велике већ и срамотне пропусте. Доказе за то имамо у многим поступцима актуелног руководећег тима Српске академије наука и уметности. У жељи да се што више дистанцира од неправедно демонизованог Меморандума, којег се стидео, и да се додвори глобалистичким и мондијалистичким политичарима, не само онима у земљи већ и у иностранству, руководећи тим САНУ одбијао је да се бави научним темама које нису одговарале политичким моћницима. Тиме је наношена штета не само научним већ и српским државним и националним интересима. У додворавању политичким моћницима руководећи тим САНУ отишао је чак тако далеко да је у једном тренутку одлучио да из наслова Српске академије наука и уметности избаци одредницу о њеној националној припадности.

Моја Историја Срба у Угарској 1790−1918. није написана зато да би политичарима служила као приручник у налажењу пута којим ће се кретати у својим делатностима. Међутим, ако је историја одиста magistra vitae, ако је lux veritatis и testis temporum, онда ће, уверен сам, Историја Срба у Угарској својим разноврсним темама, богатством чињеница и тумачењима добро доћи не само љубитељима прошлости већ и онима који из прошлости треба да извлаче закључке о садашњости и будућности.

Захваљујем жирију који је одлучио да мојој књизи додели овогодишњу награду „Печат времена“ за науку и друштвену теорију. Иако не дугог трајања, награде „Печат времена“ стекле су, због високих вредносних критерија по којима се додељују, висок друштвени углед. Због тога сам почаствован што је ове године мени додељено ово вредно признање.

Реч на додели Награде „Печат времена“,

у Звездара театру,

у Београду, о Светом Василију Острошком,

12. маја 2014. године

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *