Вартоломејска ноћ Брисела

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Са јасном и директном политиком „повратка Британије кући“ Најџел Фараџ и његов УКИП постали су права ноћна мора Вајтхола, а после ових европских избора и „лисица у европском кокошињцу“

Први пут у последњих стотину година, две до сада неприкосновене партије политичког „мејнстрима“ − конзервативци и лабуристи, нису успели да освоје прво место на једним изборима у Великој Британији. И први пут од како постоји Европска унија, Британија у Европски парламент шаље евроскептичну већину из партије која у политичком манифесту има ставку о напуштању ЕУ.

ДРЖАВА НИЈЕ „ШОЉИЦА ЧАЈА“ Независна Партија Уједињеног Краљевства (УКИП) колоритног лидера Најџела Фараџа на протеклим изборима за посланике у Стразбуру оставила је иза себе две традиционално најјаче партије − лабуристе и конзервативце, а еврофиле из Либералне партије − коалиционог партнера у актуелној влади Дејвида Камерона британски гласачи су отпремили на понижавајуће, пето место. Британци су још једном упутили поруку и домаћој политичкој елити и бирократији у  централи Уније да бриселска држава, оваква каква је сада, није више њихова „шољица чаја“; ако је икада то и била. У изборној ноћи, већ након већине пребројаних гласова, победник плебисцита, Најџел Фараџ, означио је исход гласања као један од најважнијих политичких догађаја у историји Острва: „Народна армија УКИП рекла је своју реч… Ово је историјски датум у британској политици последњег столећа… Три главне партије (конзервативци, лабуристи, либерали) дрибловале су овај народ и упорно избегавале референдум на којем би Британци одлучили да ли и даље желе да остану у Европској унији… Као чланови Уније ми смо изгубили контролу над властитом земљом и властитим грађанима… Овоме мора да дође крај.“

Након победе на овим изборима и успеха на паралелним изборима за локалне савете (општине) УКИП, дефинитивно, постаје крупна политичка − по некима и арбитрирајућа − снага у британској политици. Досадашња европска политика „и тамо и овамо“ лидера конзервативаца и премијера Дејвида Камерона после ове Вартоломејске ноћи неће више моћи да „дриблује“ евроскептичну већину у земљи; да жонглира између притиска из Брисела, коалиционих еврозанесењака либерала и еврофобичне већине у бирачком телу.

Камерон је целу ову контроверзу покушавао да „баци у дубоку траву“ тако што је народу обећао референдум о ЕУ до краја 2017. године, али и то под условом да пре тога покуша да „тигру промени шаре“: да изведе, по многима неизводљиву операцију коренитог редефинисања Уније и односа Лондона са Бриселом. Нико политички присебан у Британији не верује у искреност, поготово у изводљивост Камероновог сценарија, у којем би Британија репатрирала серију већ отуђених делова суверенитета.

Са својом јасном и директном политиком напуштања Европске уније – „повратак Британије кући“, без икаквих претходних заврзлама, Најџел Фараџ и његов УКИП постали су сада права ноћна мора Вајтхола, а после ових европских избора још и „лисица у европском кокошињцу“.

[restrictedarea]

ВРАЋАЊЕ НА ПОЧЕТАК ЕВРОПСКОГ СНА Осокољен тријумфом од прошлог викенда, Најџел Фараџ сада најављује да ће и на парламентарним изборима (2015) „неку господу у Вестминстеру провући кроз кухињску судоперу“. УКИП до сада није имао ниједног посланика у вестминстерском парламенту. „Политички коректна“ штампа и елита из главног тока владајуће политике биле су отвориле у предизборној кампањи баражну ватру свих азимута против УКИП и самог Фараџа, укључујући и опробане методе политичког и персоналног компромитовања и Фараџа и његових партијских активиста.

„Сандеј мирор“ је прошле седмице ископао да је један Фараџов кандидат за посланика у Европском парламенту својевремено изјавио како је ислам „канцер који треба искорењивати свим средствима“, а да су суживот и  мултикултура, које форсира Вајтхол, „страно тело“ на Острву; то страно тело треба да се очисти из Британије, а исламске досељенике треба „послати у пустињу заједно са њиховим камилама“. У добром делу гласила извађене су из нафталина и „тезе“ као што су идеје Фараџовог кандидата за Стразбур (Болтон) Џозефа Квирка, чијих се приватних забелешки докопао (такође) „Мирор“. У њима, према тврдњи листа, пише да су јеврејски банкари у време Трећег рајха финансирали Адолфа Хитлера, совјетски комунизам и џихадисте који су били иза исламистичког напада на Трговачки центар у Њујорку, а и ово је само део леденог брега, објављује „Мирор“.

Пронађено је, такође, како је Фараџов функционер у Барнслију једном написао на Фејсбуку трактат против „халал“ меса готовљеног по исламским прописима о клању стоке, а за саме муслимане је, наводно, рекао да они морају да постану хришћани, „а ја ћу се лично потрудити да им помогнем у томе“.

Последње оружје из којег се пред изборе пуцало на УКИП било је упозорење Британцима да је глас за УКИП узалудно трошење гласа и  једино наноси штету двема етаблираним партијама, конзервативцима и лабуристима.

Сва средства да се Фараџ прогласи црним ђаволом била су у промету. Чак се жонглирало и са испитивањима јавног расположења Британаца. Истраживање форума „Ипсос МОРИ“, урађено за лондонски „Ивнинг стандард“ непосредно пред изборе, сугерисало је како би 54 одсто Британаца у овом тренутку било за остајање у ЕУ, а само 37 процената би било за раскид са Бриселом: „Након неколико година непријатељског расположења према Европи, изгледа да су Британци сада више наклоњени према ЕУ; посебно ако би то било комбиновано (sic!) са смањењем политичке улоге Брисела“, анализира Џое Марфи, политички уредник листа, иначе наклоњеног евроинтеграцијама. Манипулација бројкама у корист „европске идеје“ пада у очи чим се броју од 37 процената еврoфоба прикључе одговори Британаца на остала питања из истраживања. Само 13 одсто Острвљана би прихватило даље интеграције Уније. Не желе чак ни да им се помиње могућност напуштања њихове националне валуте − фунте.

На страну фунта; целих 30 одсто Британаца кажу да би били  најзадовољнији када би се „све вратило на почетак“.

 

СТРАШЕЊЕ НАРОДА БАБАРОГОМ На концу, у истраживању само 30 одсто Острвљана кажу да би под неким условима гласали за „status quo“; тако да, на крају, испада оно што јесте већинско, евроскептично расположење у земљи, које пак политичка елита упорно наставља да игнорише све док је нe задеси судбина Хугенота у  ноћи Светог Вартоломеја; све док не схвати да Европска унија није омиљена „шољица чаја“ већине становништва.

Дејвид Камерон је, такође, свестан да његова политика повлађивања  коалиционим либералима и њиховој еврофилној политици није „шољица чаја“ већине Британаца, а сада, после ових избора за Европски парламент има још и опомену црно на бело шта може да очекује на изборима идуће године.

Страшење народа Бабарогом УКИП и пропагандом да је Фараџова партија само „партија протеста“, неспособна, дакле, да влада земљом, више „не пије воду“. Ако мисли да преживи изборе идуће године (тренутно лабуристи воде у прогнозама) мораће још једном да прочита резултате ових избора; да можда закуца и на Фараџова врата. Снажан блок у крилу његове властите партије већ га притиска да пре него што га лабуристи почисте на парламентарним изборима, понуди партнерство партији која и после овог предизборног „блицкрига“ остаје британска „шољица чаја“. Али и то би имало своју цену. Цена је да напусти кокетирање са Бриселом; да истински крене, и то одмах, у редефинисање односа са Унијом и да, на крају приче, прекине са „фантазијом званом Европска унија“. Морао би, напросто, да прогута два крупна Фараџова услова − излазак из европске политике слободне миграције и да, на том пољу, уведе стриктну контролу прилива „европејаца“ на Острво; да на концу и што пре омогући Британцима, пре избора 2017, референдум са јасним и кратким питањем „ЕУ или не“.

Мало вероватно. Нити је Камерон искрено спреман да „до кости“ редефинише односе са Бриселом, по мери која би одговарала британској  „шољици чаја“, нити је бриселска бирократија спремна да се одрекне голуба којег већ има у рукама.

У сваком случају, консензус аналитичара на Темзи је да су избори од прошлог викенда били равни правом политичком земљотресу. Уредник за европска питања Би-Би-Сија, Гевин Хјуит, описује их као „европски револт“ и каже још да ће се талас „револта“ осетити и изван простора Уније. Ту, вероватно, мисли и на оне који срљају у кућу из које би, како се види, многи у Европи да изађу. Уосталом, већ је једном речено да је „умирати за идеје“ добра идеја, али да треба „умирати“ постепеном смрћу, јер се већ сутра може испоставити да се јуче умирало за погрешну идеју.

[/restrictedarea]