Украјинске изборне поуке

Пише Драгомир Анђелковић

Какве су споне између злоупотреба српске несреће изазване катастрофалним поплавама и велике геополитичке игре на европском истоку?

Делује невероватно, али је чињеница: током Вијетнамског рата – док су многи делови те земље спаљивани напалмом а цивили масовно ликвидирани – Американци су подстицали своје јужновијетнамске пријатеље да организују „слободне изборе“. Они су то и чинили (иако су се у међувремену пучистичким методама међусобно смењивали) а администрације произашле из бајонетима подупртог и бомбардерима наткривеног „изјашњавања народа“ у Вашингтону су сматране одразом „демократских вредности“. То најбоље говори о тамошњим њиховим глобалним промотoрима. За њих је демократија беспоговорно задовољавање захтева које испоручују слабијима од себе, те на друге начине изражена манифестација њихове воље. Није битно којим средствима и по коју цену. А аутентична опредељења грађана страних, не само периферних земаља, најмање су битна. Тако је било од послератне серије фалсификовања избора у Италији – како на њима не би победили они који нису били по вољи Беле куће – тако је остало до данашњих дана. Дешавања у Украјини нас на то подсећају, ако је то потребно, пошто овакви заборавни какви смо већ заборављамо оно што је нама ближе – на пример, 5. октобар или изборни процес из 2008. године.

 

НАПАЛМ ДЕМОКРАТИЈА Оно што се у западном речнику политичких еуфемизама назива „слободним и фер изборима“ по дефиницији подразумева две ствари: (1) постојање адекватног изборног система; и (2) демократски изборни процес. Прво, по правилу, на папиру свугде постоји. Проблем је друго, тј. изборни (и постизборни) процес. Најважније је како се избори спроводе у пракси, тј. да нема таквих злоупотреба које би бациле сенку на резултате избора или их пак у потпуности обесмислиле. Но, у Вашингтону се у вези са тим држе простог принципа: њихова слободна процена је од кључног значаја код оцене демократске валидности изборног процеса и потоњег понашања власти неке земље. Очито се избори у геополитички атрактивним земљама доживљавају као позоришна представа, коју онда у складу са сопственим интересима, потпуно волунтаристички, оцењују и другима ту оцену намећу западни медијски, политички и други критичари.

Каква фарса је у питању, видимо ових дана у контексту тзв. украјинских избора. У тој земљи су током „изборне кампање“ брутално ликвидирани противници превратничког режима, а и на сам дан „народног изјашњавања“ грували су топови и гинули људи на истоку Украјине. У делу земље под контролом Кијева кампања је била у духу оне од пре нешто мање од пола века у Јужном Вијетнаму, уз сличне, нулте шансе оних који се не слажу са западним пријатељима да изнесу своје мишљење, односно постигну изборне резултате у складу са подршком грађана коју реално имају. И никога не треба да збуни то што се одвијала некаква изборна борба између неколико партијско-персоналних опција. То су само, по основу личних интереса подељене, разне колоне исте прозападне клике. Оне једино имају „лиценцу“ да се истински боре за победу на изборима који се у потпуности организују по „америчким стандардима“. Остали су само глинени голубови!

[restrictedarea]

ВОЈНО-ПОЛИЦИЈСКИ ИЗБОРИ  Како год, унапред је било јасно да ће Запад оценити украјинске изборе као „демократске“. Они су и организовани да би превратнички режим како-тако био легализован и није од значаја да ли ће на њих изаћи само 1000 Украјинаца или ће одзив грађана бити релевантан. Уосталом, све се да напаковати. Први подаци, и то изгледа врло поуздани, који су процурили у јавност после затварања изборних места, указивали су да је свега око 40 одсто украјинских бирача изашло на изборе. Међутим, убрзо је званично саопштено да је, наводно, одзив грађана био преко 55 процената. Ваљда је у последњих 60 секунди неколико милиона Украјинаца „демократски“ исказало своју вољу а у складу са тим је уназад „намонтирана“ излазност по сатима!

Те и друге предизборне, изборне и постизборне грубе манипулације, као и чињеница да избори нису одржани у великом делу земље, односно да су упоредо са њима спровођене крваве војно-полицијске акције – нису сметале америчком председнику Обами да се одмах у вези са њима похвално огласи. Није се много бавио самом – наравно „демократском“ – оценом избора, јер то се само по себи „подразумева“ када их организују превратници које су инсталирале западне службе. Но, Барак Обама је зато пoздрaвиo „хрaбрoст“ укрajинских бирaчa кojи су изaшли нa бирaлиштa „и пoрeд прoвoкaциja и нaсиљa“. Нема везе што иза последњег стоје баш његови пиони који и организују изборе. За западне „демократске“ душебрижнике важне су речи а не (не)дела!

СРПСКО ОГЛЕДАЛО Време је да се пребацимо на наше, поплавама измучене просторе. Код нас је, упоредо са завршницом украјинске изборне фарсе, интензивирано одапињање стрела у смеру владе и њеног премијера од стране разних припадника западних дипломатских и НВО кругова у Србији, односно њима блиских „наших“ медија и представника тзв. интелектуалне критичке јавности. Неки објективни недостаци власти и још више малициозне интерпретације онога што чини одједном су дошли у први план. На врло подругљив, циничан начин. Скоро да се ствара атмосфера да је непристојно рећи било шта што није увредљиво на рачун државног врха. Иако још у почетној фази, почиње да се понавља прича која је довела до сатанизације Милошевића, односно, ако не баш до тога, до стигматизације Коштунице.

Наравно, оне који широм света жаре и пале, те њихове овдашње пропагандне јуришнике разних боја (како оне отворено прозападне тако и оне по задатку позициониране у патриотској сфери) – мало погађа оно што наша власт не ради како ваља. Сигурно, много ту има и треба да се критикује, али они то не раде због нас – макар се патетично клели да је тако – већ ради геополитичких интереса Запада. Бар једно је јасно, оне који широм света проливају потоке крви није брига и да неким случајем нашим рекама плутају хиљаде лешева, о чему преко својих канала пуштају – у циљу демонстрирања официјелном Београду шта га још много озбиљније чека ако буде непослушан – дезинформације.

 

ОКУПАТОРСКИ ЦИЉЕВИ Шта заправо сада, када је већ много тога добио, Запад код нас хоће? Тамошњи носиоци евроатлантизма, концентрисани у Вашингтону и Бриселу али распоређени и широм ЕУ престоница, имају тактички и стратешки циљ. Други је директан наставак украјинске приче. Ту се ради о геополитичком аспекту заокруживања окупације Србије, односно изоловању Русије са њене западне стране. Ради тога је Србију, између осталог, потребно присилити да примени, макар стартно и минималне санкције против Русије, са циљем да се затрује братска крв. После следи јачање опструкције „Јужног тока“ на нашем сектору, те блокирање било каквих руских озбиљних инвестиција, у околностима када се Србија спрема да отвори потпуни или делимични, већ како где, процес приватизације стратешких предузећа каква су „Телеком“ и ЕПС.

Подбадање новог премијера има за циљ да му се покаже шта га чека ако не буде кооперативан и ко ће све у харанги на њега да учествује. Да је тако, сведоче оштре речи неких наших медијских рекеташа, који се и миша боје ако немају благослов одговарајућих центара моћи, а када га добију, онда се осорно кочопере. У овом случају, с обзиром на улог, свакако се ради о страном благослову. Е, ту смо већ и код тактичког циља. И да није руске комбинације, почела би акција поткопавања власти. Само би она била мање обухватна.

Евроатлантски центри моћи желе да на власти у Србији имају, буквално, марионете. Да се наши властодршци покрећу на покрет сваког закулисног конопца. То у пуној мери није био случај ни за владе ДС-а, а тим пре није сада. Колаборирати са постмодерним окупаторима, што је у некој мери за сада неизбежно, није исто што и слепо им служити. А они баш то хоће. Ради тога Србија не сме да има јаку, већ искључиво слабу власт која сваког дана може да падне а на трону опстаје само захваљујући подршци Запада.

 

РУСКИ БУМЕРАНГ Да би добио такву политичку констелацију, Запад ради фазно, намах прихватајући и оно што му не одговара, али у једном тренутку крене у потпуности ђоном. До тада то ради повремено, по принципу топло – хладно, како би омекшао отпор, изнудио уступке и коначно око врата нашим водећим политичарима ставио неку врсту омче, коју западни фактори касније могу да затегну када то пожеле. Онима који су кротки то се ипак не деси, већ их одјуре као истрошене батлере када одслуже своје. Опет, онима који имају интегритет и националну самосвест, на овај или онај начин, потпуно се сузи простор за опстанак на власти. Некада уз помоћ радикалних метода, типа октобарског преврата (претече кијевског и многих других) или пак хистеричног активирања свог идеолошког апарата у Србији (бројних медија, НВО, „независних интелектуалаца“, аналитичара) са чиме се суочио Коштуница 2008. године.

То све би морали да имају у виду они који сада владају Србијом. Своје врло респектабилно маркетиншко умеће и развијену свест о значају пропагандних механизама ваљало би да искористе како би ојачали потенцијале за опстанак у критичном, не баш тако далеком тренутку. А праву опасност за њих представља пре свега разгранати идеолошки апарат Запада у Србији. Њему се благовремено треба супротставити, односно преузети аналогне државне полуге у које се он у приличној мери инфилтрирао. Наравно, друга могућност је да се купује време стратешким уступцима. Но, тиме се само одлаже сопствена пропаст, што је мање битно. И то по цену разарања стубова на којима почива одбрана оно мало преосталих српских националних интереса, што је суштински важно. Отуда, однос официјелног Београда према Русији у наредним месецима много ће нам рећи о томе куда иду Србија и власт која је води.

 

СВОЂЕЊЕ РАЧУНА  Ако се у вези са тим питањем доследно будемо одупирали притисцима, имамо шансу. У противном, прихватићемо, у свим поменутим аспектима, потпуну капитулацију. Не буде ли то, као што верујем, случај, много активније се мора ући у борбу за враћање суверенитета у медијској и културној сфери. Јер, после извесног копрцања, ако се не буде парирало њеном постављању око врата, омча ће бити стегнута. Значи, све креће од Русије, али се врти око средстава утицаја на јавност. Творци јужновијетнамског модела демократије, који се сада инсталира у Украјини а можда планира и за Србију, у пракси се држе тога.

Паметном доста. Ипак, знати и радити није исто. За последње је потребна храброст. Њој би наруку требало да иде сазнање да је без ње пропаст загарантована. С друге стране, превелики компромиси са персоналним и другим „жутим“ наслеђем тупе оштрицу, па и ако у неком тренутку буде храбрости, поставља се питање домета ефеката који из тога произлазе. Опасна је замка у коју власт себе све више упетљава!

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. ima li se sta dodati ovom clanku……sreca da postoje ljudi koji mogu na razumljiv i istinit nacin dati objasnhjenje…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *