Тикве опет процветале

Пише Рашко В. Јовановић

Успешно реализована премијера драме Драгослава Михаиловића − „Кад су цветале тикве“ свакако се може означити као извођачки подвиг, зато што су нове ансамбл представе ове сезоне веома ретке у нашим позориштима

Наш познати прозаист – приповедач, романсијер и драматичар, Драгослав Михаиловић, већ првом збирком приповедака, „Фреде, лаку ноћ“, објављеном 1967. године, освојио је читаоце језгровитошћу прознога израза, сочним језиком и тананим психолошким понирањима. Наредне године објавио је роман „Кад су цветале тикве“, према којем је написао и истоимену драму, приказану 1969. године на сцени Југословенског драмског позоришта и након пете репризе, из политичких разлога, после једног Титовог говора, повучену са репертоара. Четири године након Титове смрти, 1984, драму „Кад су цветале тикве“ извело је Народно позориште у Београду, у режији Виде Огњеновић. Радња ове драме, у коју је аутор, углавном успешно, преточио властити истоимени роман, догађа се у београдском насељу Душановац 1948. и током неколико потоњих година, у време када се после Резолуције Информбироа Титов режим разрачунавао са домаћим поклоницима догматских начела и констатација у том документу обнародованом по диктату Москве. У таквим условима многи ће бити депортовани на Голи оток, где ће се наћи и отац и брат Љубе Сретеновића Врапчета, главног јунака романа и драме, који ће и сâм, због сукоба са Перишићем, пуковником Удбе и председником боксерског клуба „Раднички“, добити позив за одслужење војнога рока. Последњег дана службе, пошто се већ раздужио, у жестоком обрачуну усмртио је Столета Апаша и тако му се осветио због силовања сестре, што је опет била Апашева освета јер му је Љуба својевремено на игранци преотео девојку. У средишту драме није само судбина главнога јунака већ и судбина његове породице: бићемо сведоци затварања његовог оца Андре, оптуженог да је присталица Информбироа, који ће бити после извесног времена ослобођен, као и депортовања брата Владе на Голи оток, а сестра Душица ће умрети док је служио војску, што ће све убрзати смрт њихове мајке Милинке. Право речено, читава породица Љубе Врапчета биће разбијена док је служио војни рок.

[restrictedarea]

Драму „Кад су цветале тикве“ режирао је Бобан Скерлић: вешто искористивши њену мозаичну структуру, остварио је занимљиву представу где се нижу призори који, напоредо са повећањем драмске напетости, непрестано све више и више обузимају пажњу гледалаца. Редитељ је добро учинио јер је боксерски ринг увек смештао у други план, без обзира што су глумци углавном овладали позама и понашањем у боксовању. Наравно, редитељ је највише пажње дао интерпретатору главне улоге. Додељујући улогу Љубе Врапчета Милошу Биковићу, редитељ Скерлић учинио је добар потез. И својом физичком конституцијом, односно укупним изгледом, овај млади глумац одговара свему што произлази из надимка Врапче. Зато је већ тиме освајао симпатије гледалаца, пошто је реч о лику рудиментарних осећања и очигледно неискусном кад је реч о политичким збивањима, али у основи поштеном и правичном човеку. Милош Биковић уверљиво је оживео лик Љубе Врапчета, приказавши га доследно као позитивног јунака, дакле, пошло му је за руком да глумачки оправда и други његов надимак – Шампион. Његову сестру Душицу са суптилношћу је одглумила Ања Алач. Срђан Дедић, као Љубин отац Андра, глумио је непосредно и са присном топлином, успевши и да физички прикаже процес унутрашње психичке драме која ће га саломити. Даница Ристовски је са рафинманом приказала Љубину мајку Милинку. Био је потресан призор када, опхрвана слабошћу, пада у кревет и умире. Марко Живић, као Столе Апаш, предводник душановачких мангупа, доследно је градио лик који није ништа друго до Љубина зла коб. Његову мајку, Ружу, са много такта и искреног емоционалног ангажмана одиграла је Јелена Чворовић Пауновић. У сагласности са Столетом Апашем, уиграно су наступили Андрија Кузмановић, као Ивица Лепи и Иван Зарић, као Мита Мајмун. Петар Бенчина наступио је као Драганче Стојиљковић, боксер и Љубин друг; умео је да буде простосрдачан у изразу пријатељства. Јелисавета Орашанин тумачила је Смиљку и била посебно уверљива у последњем призору када саопштава Љуби да се удала за другог док је био у војсци. Карактеристичну фигуру старог Перишића, пуковника Удбе и председника боксерског клуба, иначе инвалида без леве руке и народног хероја, рељефно је сценски оживео Слободан Бода Нинковић понашајући се ауторитативно и неприкосновено у свему. Доброг партнера имао је у Дејану Матићу Мати, који је наступио као поручник милиције Ракић, члан Управе боксерског клуба „Раднички“. Милан Чучиловић играо је Капетана Зорића, Љубиног тренера, спонтано и у исти мах деликатно испољавајући добронамерност и приврженост према своме питомцу. Истакли су се Иван Томић који је, као водник Здравко, дискретно испољавао спремност да уз мито помогне Љуби да се дан раније раздужи, као и Драган Петровић Пеле који је, као Суља, батинањем енергично тренирао строгост. Саво Радовић, као тренер боксерског клуба, донео је једну аутентичну боју. У осталим улогама успешно су наступили: Наташа Марковић (келнерица) Бора Ненић (човек) и Лако Николић (инвалид). Посебан допринос представи дао је Михаило Миша Јанкетић тумачећи Љубу Сретеновића Врапчета много година потом.

 

Сценографско решење Кирила Спасеског било је у основи минималистичко, није се инсистирало на оживљавању негдашњег душановачког амбијента, о којем иначе читамо у програму представе прилично исцрпне тачне податке. Ипак, сценографија је померањем појединих елемената декора давала могућности брзе назнаке промена места догађања и зато се може рећи да је била потпуно функционална. Успешно реализована премијера Михаиловићеве драме „Кад су цветале тикве“ у Београдском драмском позоришту свакако се може означити као извођачки подвиг, зато што су нове ансамбл представе ове сезоне веома ретке у нашим позориштима.

[/restrictedarea]