Страх од новог (руско -кинеског) „источног блока“

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Запад се (опет) прерачунао: уверени да (и) украјинску кризу могу да искористе, уложили су много енергије како би „одвојили Пекинг од Москве“, али уместо тога, стратешко руско-кинеско партнерство „цементирано“ је новим енергетским споразумом и читавом серијом важних уговора

Две крајње незгодне вести за (западне) програмере украјинске кризе у исто време. Прва се тиче тренутне војне (не)способности у евентуалном судару с руском армијом. Друга је стратешко-политичке природе, при чему се подразумева и војна компонента: рађање руско-кинеске алијансе.

Кад је реч о првој, а обе вести делују на западној страни алармантно, хамбуршки „Шпигл“ је обелоданио да су најновије, поверљиве анализе и процене, сачињене напоредо у НАТО централи и у немачкој влади, показале оно на шта је један број немачких војних експерата поодавно упозоравао (о чему је „Печат“ већ писао) да Запад, у овом часу, не би био способан да се супротстави снажној и „веома модернизованој“ руској армији.

Оно на шта су поједини немачки војни експерти (генерали) на основу сопствених сазнања и процена, поодавно упозоравали – да би улазак у евентуалну ратну авантуру с Русима, представљао губитнички подухват и велику НАТО бламажу (о чему је „Печат“ већ писао) – потврдиле су, сада, темељно обављене анализе.

 

Немогуће обавезе

Из тих анализа и „разигравања“ разних сценарија, у контексту украјинске кризе и „руских претњи“, „Шпигл“ је из тајних докумената извукао онај који се тиче балтичких земаља: јединствени су закључак и констатација, до којих се дошло у штабу западне војне алијансе и у Берлину, како овај савез не би био у стању да „конвенционалним војним средствима“ заштити балтичке земље од евентуалног руског напада, иако га члан 5 (напад на једну чланицу сматраће се нападом на све) НАТО уговора на то обавезује .

Русија је пак у стању, констатује се у тим поверљивим анализама, да у кратком року и на за њу погодном месту изазове војну напетост локалног значаја или регионалних размера и тако делује дестабилизујуће и застрашујуће на чланице НАТО које се граниче с Русијом или се налазе у њеној непосредној близини.

Западни војни експерти одавно примећују да Русија ствара, и да је створила (веома) модерну, ефикасну и утренирану војну силу. Руски бомбардери лете редовно изнад Источног мора у правцу Велике Британије, руска армија располаже, не рачунајући њен огроман и разарајући нуклеарни потенцијал, модернизованим системима који изазивају „велики респект“.

У јесен 2013. обављени су велики руско-белоруски маневри под називом „Запад 2013“, у којима је учествовало преко шездесет хиљада војника. Том приликом су западни радари били потпуно паралисани, чиме је било онемогућено праћење ових маневара.

 

Звечеће празне речи Пред тим чињеницама, констатује „Шпигл“, звечеће изјаве генералног секретара западног војног савеза у Талину и Варшави да су „обавезе о колективној одбрани тврде као камен, сада и у будућности“ представљају само „празне речи“.

Западни војни савез се нашао у готово беспомоћној ситуацији, наводно, због (погрешног) уверења након гашења Хладног рата да је „оружани сукоб у Европи (више) немогућ“. Годинама, ето, нису прављени и стављани на увид чланицама западног војног савеза планови о евентуалном нападу са Истока, пошто је Русија, у међувремену, постала „партнер а не противник“.

[restrictedarea]

Због тога се сада, изнуђено и грозничаво, „фабрикују“ папири и строго поверљиве анализе у надлежним војним и политичким НАТО телима за предстојећа ургентна министарска већања. Најпре војних министара 4. и 5. јуна, а потом министара спољних послова.

Тиме почињу дебате о „дефицитима алијансе“ са захтевима који се своде на убрзано (стратешко) наоружавање и (осетно) повећање националних буџетских издатака за одбрану. Те захтеве, ургентно и алармантно, испостављају, очигледно на амерички миг и подстицај, земље у којима „влада највећи страх од руске опасности“. Међу њима је у овом часу, чини се, најгласнија Пољска. У Варшави се, наиме, ових дана, пише „Шпигл“, може опазити, уз нескривену зебњу, и нескривено незадовољство Пољака. Они су стекли уверење да је њихова земља „НАТО чланица друге класе“. Цитиран је пољски шеф дипломатије Радослав Сикорски: НАТО мора учинити оно што је учинио већ у другим земљама. Постоје, жали се, НАТО базе у Великој Британији, Шпанији, Немачкој, Италији и Турској. Нема их „тамо где су најпотребније“.

 

Скептични Берлин

Предстојеће расправе, бар према „Шпиглу“, званични Берлин гледа с много скепсе. За канцеларку Ангелу Меркел, тврди најутицајнији немачки политички магазин, не долази у обзир повећање војног буџета, као ни „неконтролисана расправа“ под паролом „Умрети за Балтик“.

Канцеларка би, по сваку цену, да избегне замку даљег и опасног заоштравања односа с Русима, у часу када САД, „први пут после Реганове ере (оним што чине у Украјини) прете да уведу свет у рат“ (Гардијан). Овај британски дневник упозорава да су Америка и ЕУ пустиле с ланца фашистичке силе које раздиру Украјину и да Запад „подржава нацисте у земљи у којој су украјински нацисти подржавали Хитлера“.

Пошто му је пропао план, после фебруарског пуча у Кијеву, да заузме „руску историјску поморску базу Крим“, НАТО покушава да оркестрираним нападима на етничке Русе у Украјини испровоцира Путина да им прискочи у помоћ, чиме би дао прилику западном савезу да предузме и организује герилски рат који би се прелио и на саму Русију. Уместо тога, констатује „Гардијан“, Путин је збунио „ратоборну страну“: повукао је руске војнике с границе с Украјином и апеловао на Русе у источној Украјини да одустану од „провокативног референдума“.

 

Преурањено кликтање

Друга алармантна вест за Запад, споменута на почетку текста, последица је бумеранга који се „обија о главу“ творцима санкција Русији. Запад се очигледно прерачунао. Уложио је много енергије како би „одвојио Пекинг од Москве“. Политичари и медији су ликовали када су Кинези, вођени сопственим принципијелним ставовима и интересима, поводом украјинске кризе, саопштили да подржавају суверенитет и интегритет сваке државе. Кликтало се: Русија је остала сама и изолована. И пожурило се са санкцијама, које би је учиниле још усамљенијом и економски рањивијом. Погрешна рачуница и кратковида политика: санкције су постигле оно што је Запад по сваку цену желео да спречи: бацио је Русију и Кину у загрљај.

Најутицајнији немачки политички дневник, „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, упозорио је (19. мај) непосредно пред сусрет руског и кинеског председника у Шангају (20. и 21. маја) под политички драматично интонираним насловом, да би „Кина и Русија могле да оснују источни блок“. Ствара се оно од чега се највише страховало: стратешко зближавање и савезништво просторно највеће (Русија) и најмногољудније земље на свету (Кина).

Франкфуртски дневник подсећа да су руски председник Путин и „нови јаки човек Кине“, шеф државе и партије Ђинпинг не само политичари који се добро познају и међусобно уважавају него и – лични пријатељи. Спомиње једну епизоду са самита на Балију, у октобру 2013. Кинески председник је посетио Путина у његовом хотелском апартману да би му честитао (шездесет први) рођендан. Слављеник је касније испричао новинарима како су њих двојица пили вотку, уз сендвиче, као „стари пријатељи с универзитета“. Није нимало случајно, подсећа такође немачки дневник, да је прва међународна посета водила кинеског председника право у – Москву.

 

Кина као приоритет

Изолован на Западу, руски председник сада налази подршку и блискост на Истоку. Пред одлазак у Шангај, Путин је рекао да су односи између Москве и Пекинга у овом часу „на највишем могућем нивоу“ и да је Кина „дипломатски приоритет Русије“.

Велика шангајска „сцена“, припремљена за Путина, примећује немачки лист, значи више од сигнала да Кина сматра сасвим погрешном изолацију Русије због „анексије Крима“ и „резолутног наступа“ у Украјини. Политичка тежина руско-кинеског савезништва има изузетно јаку економску „потпору“: потписан је „фантастичан пакет докумената“ (Јуриј Ушаков, помоћник руског председника) који чини преко тридесет међудржавних уговора. Међу њима је и онај, свакако најважнији, енергетски. Кина ће убудуће добијати знатно веће количине руског гаса. Москва тиме једним ударцем остварује два поготка: обезбеђује сигурне буџетске приходе и смањује зависност од европског тржишта и уцењивачких претњи које стижу с те стране.

Већ у првој фази, и за почетак, захваљујући изградњи новог гасовода према северу Кине, тећи ће 38 милијарди кубних метара руског гаса годишње, количина која одговара садашњим испорукама највећој руској „муштерији“ у Европи, Немачкој. Нови гасовод ће, иначе, коштати шездесет милијарди долара. Од тога Кина, бескаматно, даје половину.

Немачки дневник констатује да су управо украјинска криза и претње западњака санкцијама убрзале окончање вишегодишњих преговора о руско-кинеском „гасном споразуму“, уз опаску да је тим споразумом, изузетно важним за обе земље, највише профитирала управо Кина.

У досадашњим преговорима, који су трајали више година, главни „камен спотицања“ била је – цена. Кина је инсистирала на цени од 250 долара за 1000 кубних метара гаса, колико гас плаћа Туркменистану. Русија је пак тражила „европску цену“, између 360 и 400 долара. Пекинг није био вољан да плати преко три стотине долара. Коначна цифра би, по немачком листу, и тек потписаном споразуму, требало да буде „ближа кинеској него руској варијанти“. За Москву је то, очигледно, мање битно: важност стратешког партнерства са тако моћним савезником и пријатељем, управо у овом часу, искључује цењкања и „чисте рачуне“ баца у други план.

Горко грузијско искуство

Руско-кинески енергетски одговор на европске претње није једина „болна тачка“ стратешког зближавања две велике земље, и кад се ради само о економији. Европљани су извукли „горку поуку“ из грузијске кризе: кад су се, у знак политичког бојкота Москве, из Русије повукли неки инвеститори, Кинези су промптно ускочили и заузели, неповратно, њихова места. То је, очигледно, и један од важних разлога што моћне немачке фирме сада не желе да се понови стара грешка. Нема спора да интереси немачке индустрије, добрим делом, условљавају наглашену уздржаност Берлина кад је реч о завођењу ригорознијих санкција Русији.

То посебно „боде очи“ Вашингтону. Као и чињеница да се увећава број немачких личности од имена и формата које показују, понекад демонстративно, „разумевање за Путина“. Великим именима, не само социјалдемократа, међу којима су се нашла и три бивша канцелара, Хелмут Шмит, Хелмут Кол и Герхард Шредер, придружио се бивши шеф владе покрајине Бранденбург (социјалдемократа) Матијас Плацек.

Плацек је у својству председника Немачко-руског форума одржао пре неки дан конференцију за новинаре у Берлину заједно са Путиновим „човеком од (великог) поверења, Владимиром Јакуњином, чије име се нашло на америчкој „листи непожељних“. Правдајући тај „провокативан гест“, Плацек је у интервјуу „Шпиглу“ рекао да управо у овом часу треба користити све преостале „мостове“ и могућности за дијалог с Москвом.

Немачким медијима, не и немачкој јавности, како показују бројна истраживања, смета оцена да је Путин „реалиста“. Плацек упозорава на дубље разлоге садашњег „тврдог“ Путиновог односа према Западу. Подсећа, у том контексту, на говор руског председника у Минхену 2007, на чувеној конференцији о безбедности, из којег су кључали гнев и разочарење: сваки предлог и иницијатива који су стизали из Москве, укључујући и онај о заједничком економском простору (тржишту) од Лисабона до Владивостока, хладно и глатко су одбијани. Сада у Москви влада, каже Плацек, очигледно опасно расположење: баш нас брига шта мисли Запад!

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Najnovija vijest je da Njemacka ulazi u Evro-Azijsku Uniju!! Napokon da se otrgnu od aglo-saxonaca a na istoku vide posao za sebe u narednih 100 godina. Evropa je trula i prezasicena svim i svacim. Stvari su izgibile svoju vrijednost i smisao. Nemoral… Na istoku se radjaju nove vrijednosti. Stanovnistvo je ogromno i zeljno svega. Tu njemci vide svoju priliku.,od hrane do teske industrije. Zasto taku priliku propustiti..? Jeste li primjetili u zadnjih godinu dana koliko se cesce sastaju Rusko-Njemacki zvanicnici i kako politicari visoki iz Njemacke brane Putina i ne zele sankcije Rusiji…?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *