Солунци опет говоре

„Солунци говоре“ ПИСАЦ Антоније Ђурић ПОЗОРИШТЕ Народно позориште – Београд, Сцена „Раша Плаовић“ ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ 26. април 2014. ИЗВОЂАЧИ Студенти глуме Академије умјетности у Бањалуци и Академије уметности у Београду ДРАМАТУРШКА ОБРАДА, РЕЖИЈА И ИЗБОР МУЗИКЕ Цисана Мурусидзе УМЕТНИЧКИ САРАДНИК РЕДИТЕЉА Бранка Зорић Васовић СЦЕНОГРАФ Драган Стојков КОСТИМОГРАФ Драгана Пурковић Мацан СЦЕНСКИ ПОКРЕТ Рената Агостини ФРУЛА Бора Дугић ТРУБА Борислав Величковић РЕДИТЕЉ ВИДЕО-ПРИЛОГА Катарина Булајић

Пише РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ

Епопеја српске војске у сећањима ратника као потресно сведочанство и ритуал у почаст јунацима Великог рата 1914−1918 премијерно пред београдском публиком

Била је добра идеја да две високе образовне установе – Академија умјетности у Бањалуци и Академија уметности у Београду − обележе стогодишњицу од избијања Првога светскога рата приређивањем заједничке представе документарне драме Антонија Ђурића „Солунци говоре“, која је пре тридесетак година у Народном позоришту у Београду имала ванредно повољну рецепцију гледалаца упркос многим неповољним околностима проистеклим из настојања присталица и послушника ондашњега режима. Не треба заборавити да је седамдесетих година прошлога века новинар Антоније Ђурић објавио у листу „Политика експрес“ фељтон у наставцима „Солунци говоре“ и потом књигу истога наслова (1978) која је досад имала десет издања. Драматург Миленко Мисаиловић донео је у Народно позориште у Београду, почетком 1981, непуних годину дана после смрти Јосипа Броза, текст Антонија Ђурића „Солунци говоре – овако је било“, који је, не без отпора и страхова, ипак изведен у овом театру 30. децембра 1981. на Малој сцени „Круг 101“, у режији Цисане Мурусидзе… За десет година приказивања представа „Солунци говоре“ изведена је триста педесет пута у Београду и широм Србије. Поверавањем студентима глуме, дакле, најмлађој генерацији глумаца да поново изведу Ђурићеве „Солунце“, опет у режији Цисане Мурусидзе, и на тај начин обележе један век од почетка Великога рата, начињен је потез достојан овог значајнога јубилеја.

Редитељка Цисана Мурусидзе овом приликом није обновила своју представу „Солунаца“ из 1981. године. Ослонивши се на тековине и искуства постдрамског театра, градила је ново сценско остварење те у својој обради придодала видео-инсерте који гледаоце непосредно доводе у историјски контекст борбе и подвига, али и страдања и погибија солунских бораца. Kао видео-пројекције у представи je презентовала ратни проглас регента Србије Александра Карађорђевића од 29. јула 1914, као и његову заповест од 6. октобра 1915. Такође, и проглас Црногорцима краља Николе Петровића, који наређује да се не сме допустити да аустроугарске и немачке снаге нападну с бока српску војску у повлачењу. Што црногорска војска није дозволила. Ту је и инсерт у којем Арчибалд Рајс говори о својим опажањима о Србима и њиховој храбрости истовремено их саветујући шта и како да раде у миру. На снимцима регента Александра достојанствено тумачи Иван Босиљчић, док краља Николу представља, са искреним емоционалним ангажманом, Миодраг Мргуд Радовановић, који исто тако чита и текст цара Николаја Другог. Поруку Арчибалда Рајса изговорио је Танасије Узуновић са добро изнађеном интонацијом присне саосећајности. Не мање значајни су тонски снимци на којима заповест мајора Гавриловића и песму Милутина Бојића „Плава гробница“ маестрално казује Васа Пантелић. Поруку српске мајке на дирљив начин казује Бранка Зорић Васовић. Значајна компонента представе је и одличан избор музике Цисане Мурусидзе: поред познатих војничких песама из Великог рата, као и химне „Ој, Србијо!“, чули смо и типичне духовне напеве традиционалног српског црквеног појања, које су певали солисти Оливер Њего и Вукашин Савић.

Сви чланови студентске екипе испољили су велики ангажман и немале способности у трансформацији израза, будући да је свако од њих казивао доживљаје и ставове неколико личности. Захваљујући томе, ова документарна драма у пуној мери пленила је пажњу гледалаца. Оно што је подједнако красило глуму свих извођача свакако је одсуство патетике: сви су своје јунаке представљали природно и непосредно, сасвим спонтано казивали различита војничка искуства и доживљаје, допуњавајући их сценским покретом, гестикулацијом и мимиком. При томе, настојали су и успевали да ликове чија сећања говоре донекле и индивидуализују, без обзира што су се појављивали у својству тумача две или три особе. То је омогућило да се представа не претвори у реситал или неку врсту сценског ораторијума. Редитељка Цисана Мурусидзе, организујући динамичан мизансцен, што је погодовало могућностима младих извођача, успела је да избегне статичност представе. Вођени њеном искусном руком, млади глумци својски су се потрудили да искажу сећања храбрих српских бораца на пресудне битке у сукобима са аустроугарским, немачким и бугарским војним јединицама. Вреди забележити њихова имена: Марија Ђајић, Иван Перковић и Данило Керкез – студенти Академије умјетности у Бањалуци, као и Саша Симовић, Стефан Ковачевић, Дарко Ивић и Срђа Бјелогрлић – студенти Академије уметности у Београду. Ово извођење представе „Солунци говоре“ још једном је показало колико је моћан документарни театар, који се, када је заснован на аутентичним казивањима ратника, уздиже до заносних епских визија, које опчињавају и најрафинованијег позоришног гледаоца. Уверени смо да ће ова студентска представа наћи пут до најширег круга гледалаца не само у нашој средини него и у свим земљама кроз које је протутњао Велики рат.

Један коментар

  1. Требало је бити храбар и непосредно после Борозове смрти проговорити о српској жртви која је донела слободу Србима и суседима. Истина је годинама скривана и маргинализована да би “Солунци проговорили” кроз перо честитог и храброг писца. Антоније Ђурић и данас отвара очи које су комунизмом заслепљене, сведочећи кроз три тома “Црвене куге”, ко су заиста били наводни ослободиоци и творци неке друге Југославвије. На читаоцима је да “друговима” одреде место у историји – части или срама

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *