Случај Киш 2014. (наставак)

Пише Мило Ломпар

ПРОМЕНА ФОКУСА ПОЛЕМИКЕ: Политика – у тексту „Бернхард и ми“, објављеном у суботу 26. априла 2014. године, као већ трећем узастопном нападу на моју личност – одједном ставља у страну сасвим провериву и очигледну чињеницу: денунцијант са маском знанственика је – мимо било каквог разумног повода – отпочео спор са мном, јер је ужи избор за награду Никола Милошевић озрачио оптужбом која и саму књигу и председника жирија, као да жири није вишечлан, ситуира у злогласни контекст антисемитизма

Васовић и Бернхард, via Михиз

Да бисмо разумели шта се догађа у једној полемици, неопходно је да пратимо промену њеног фокуса. Јер, онај учесник полемике који мења позорницу или тему расправе прећутно признаје да је изгубио сам спор, па настоји да прикрије очигледне трагове губитка. Тако Политика – у тексту „Бернхард и ми“, објављеном у суботу 26. априла 2014. године, као већ трећем узастопном нападу на моју личност – одједном ставља у страну сасвим провериву и очигледну чињеницу: денунцијант са маском знанственика је – мимо било каквог разумног повода – отпочео спор са мном, јер је ужи избор за награду Никола Милошевић озрачио оптужбом која и саму књигу и председника жирија, као да жири није вишечлан, ситуира у злогласни контекст антисемитизма.

Када се показало да од самих оптужби није остало ништа – осим непријатног трага денунцијације коју је давно препоручивао дон Базилио, уверен да после ње увек нешто остане, што је потом усвојио Гебелс – одједном је наступила промена фокуса. Она подразумева произвољно посезање за једним argumentum ad hominem. То је потез некога ко нема више ваљаних интелектуалних средстава. Свакако да бисмо имали шта казати у подручју које отвара овај argumentum ad hominem, али би то значило промену природе саме расправе. Како имамо сасвим друкчији лични морал од Политике и њеног денунцијанта, како имамо и ваљаних интелектуалних оруђа у развијању могућности саме расправе, остаје нам да подсетимо на писмо Осман-паши Скопљаку – од 23. јула 1844. године – у којем Његош каже: „него мене није моја учтивост допуштала да се ја у оне нелијепе одговоре пуштајем.“ Сам argumentum ad hominem показује да Политикин денунцијант није разумео прилично једноставну ствар: није он постао денунцијант по својим личним особинама, нити по сасвим неприкладној приватној употреби ума, него по јавном, немотивисаном и неистинитом приписивању антисемитизма жирију који не дели његово мишљење о књизи Зар опет о Кишу?

„УВОЂЕЊЕ” ТОМАСА БЕРНХАРДА Тако једини аргумент – који треба да из читаочеве свести уклони овај вишеструки дебакл – изненадно и немотивисано постаје прича о Томасу Бернхарду. То је нова промена фокуса полемике. Јер, овај аустријски писац „афирмише истинско на рачун тек декларативног самотништва иза којег лако провирује популистички схваћен ресантиман и невешто прерушене колективне фрустрације“. Ова тврдња је усмерена на моје схватање самотништва као језгра поетике Небојше Васовића. Како Бернхарда чини истинским самотником – по овом виђењу ствари – „обрачун с лажним сентиментом према сопственом пореклу, језику, култури, повести, државној политици и њеним експонентима“, онда овај обрачун не би требало да буде присутан у делу Небојше Васовића који очитује само „декларативно самотништво“. Да ли ствари одговарају овом опису ситуације? Да ли је, дакле, Политика имала среће са новом променом полемичког фокуса?

Ту је неопходно одговорити на два претходна питања. Да ли је Васовићев критички поступак у односу на друге писце друкчији него када је реч о Кишу? Да ли је Политикин денунцијант увек гледао на исти начин на Васовићев критички поступак? Ако то није чинио, као што сугерише његова напомена да Васовић „у својим критичким радовима већ десетак година“ заговара „привлачан концепт етно-конфесионално ексклузивне, пуристички самодовољне књижевности и културе“, онда се ваља запитати какав је концепт наш есејиста заговарао пре фамозних „десетак година“, у чему се његово писање разликовало од актуелног и – nota bene – какав је однос имао Политикин денунцијант према критичком писању Небојше Васовића у тадашњем времену?

Премда је у књизи Против Кундере испољено исто поетичко становиште као и у књигама о Кишу, могли бисмо приметити како је Васовићев критички темперамент свакако усијанији када говори о Кишу. Да ли је, међутим, наш есејиста испољио овако усијан темперамент и када је говорио о неком другом писцу? Још 1995. и 1996. године појавили су се критички текстови који су назначили кључна својства Васовићевог поетичког становишта као становишта које се – са природним тематским разликама – појављује у свим његовим потоњим критичко-есејистичким књигама. Но, у тим текстовима појављују се и исти критички темперамент и речник какве смо упознали у књигама о Кишу.

То су била два критичка текста (један обликован као критички приказ, а други као полемички одговор) о Аутобиографији о другима Борислава Михајловића Михиза. Оба текста су објављена у београдском часопису Реч: у новембру 1995. и децембру 1996. године. То је било знатно пре фамозних „десетак година“ у којима је наводно дошло до промене Васовићевог схватања књижевности. Како, дакле, Васовић оцењује Михиза?

ПРОКЛЕТСТВО ПИСЦА Шта је највеће проклетство за Михиза? „Бити сам, одстрањен из циркуса историје.“ Ко су били Михизови послодавци? „Истакнуте партијске личности.“ Шта је Михиз у животу радио? „Кроз увек отворена врата своје собе, имао је Михиз у сваком тренутку поглед на чаршију и чаршија на њега.“ Какав је Михизов критичарски морал? „Чим ¸оштро критичарско перо‘ буде проценило да од Ћосића може имати користи, неће остати ништа од критичарске смелости.“ Какав је Михизов критички став? Оличава га „Михизово кокетирање са устаљеним вредностима и политички подобном представом наше литературе“. Какав је Михизов животни пут? „Од титовског бригадира до крунског саветника.“ Шта је Михизова Аутобиографија о другима? „Она је солидан инвентар трикова којима се њен аутор служио да би преживео, али ништа више од тога.“ Какав је Михизов животни статус? „Михиз… инсистира на свом дисидентству, а као доказ за то наводи полувековно флертовање са људима из политичког врха једне земље.“ Коју личну особину препознајемо у јунаку Михизовог приповедања? „Камелеонство Михизове личности.“

Пре него што утврдимо да ли су Васовићеве оцене оправдане, истините, увредљиве, морамо уочити како су оне веома сличне или, чак, истоветне са многим његовим оценама Кишове личности, као што њихова експресивност припада особеној усијаности критичког темперамента. Било да пише 1995. или 1996. или 2003. или 2004. или 2014. године, Небојша Васовић употребљава сличан критички речник: и кад пише о Михизу, и кад пише о Кишу.

Нису, дакле, његове теме него његов поглед на свет оно што изазива појаву сродних критичких примедби. Ако је експресивност критичког темперамента најповршнији вид подударности унутар његових критичких текстова, онда – на дубљем нивоу – можемо уочити да читав низ примедби које су упућене Михизу у много чему одговара примедбама које су упућене Кишу. Јер, Васовић сваког од њих види – позивајући се на један Михизов исказ – као људе који су уклопљени у друштво, који „живе у некој врсти симбиозе“.

То важи за Михиза „који се тако ¸храбро‘ подсмевао соц-реализму“, али је провео „своју младост, па и свој каснији живот, сасвим добровољно, управо по рецепту соц-реализма, у крду“. Зар овај приговор Михизу, као јунаку једног аутобиографског приповедања, није сасвим сразмеран приговору по којем је Борис Давидович – као оличење приповедачког патоса са хуманистичким и антикомунистичким залеђем – обликован по моделу комунистичког револуционара?

Када каже како „теме о којима је Михиз писао никада нису биле његове, већ су увек на неки начин биле наручене, било буквално наручене, било изазване спољашњим околностима“, зар Васовић не утире пут својим опсервацијама о Кишовом неаутентичном односу према неким од одабраних приповедачких тема, које су изабране с обзиром на конјунктуру спољашњих околности?

Зар се подударање Васовићевих оцена некад не протеже до истоветних језичких одређења, па „камелеонству Михизове личности“ одговара Кишово „камелеонство“? Зар се детаљна критика Кишових језичких и стилистичких решења не подудара са оценом да „Михизово штиво ври од синтагми потпуно бесмислених“, да у њему има „многобројних примера језичких рогобатности“, „нечег новинарски површног“, јер је Аутобиографија о другима писана „аљкавим језиком и новинарским стилом“?

[restrictedarea]

Зар модус неаутентичности који поставља код Киша Васовић не препознаје и код Михиза када каже да је Михиз писао „из потребе да се задовољи читалац, а не да се искаже субјективни, уметнички и лични доживљај света који, код правог писца, често проверава хоризонт ишчекивања како у погледу избора теме тако и у погледу њеног обликовања“? Зар наглашавање Михизовог привидног дисидентства није утрло пут наглашавању да је Киш био „кобајаги дисидент“?

ЈЕДИНСТВЕНО СТАНОВИШТЕ Бројни примери показују како је ноторна неистина да је Небојша Васовић нешто променио у својој поетици пре фамозних „десетак година“. Зашто је Политикином денунцијанту оваква неистина била потребна? Ако бројни примери показују значајне подударности које проистичу из интерпретативне перспективе, а не услед прилагођавања самом предмету проучавања, онда то значи да Небојша Васовић поседује сопствени интерпретативни модел који примењује и на Михиза и на Киша. Можемо оспоравати ваљаност самог модела, као што можемо оспоравати прикладност примене тог модела на сваки одабрани предмет проучавања. Али, никако не можемо превидети да је реч о јединственом поетичком становишту у језгру самог модела: ако ствари стоје тако, онда отпадају примедбе које Васовићеву критику Киша премештају у подручје неке сасвим посебне – и само у том случају делотворне – мотивације.

Текст о Михизу нам прецизно именује и шта је у самом поетичком срцу примењеног интерпретативног модела. Јер, Васовић разликује „два типа личности, издвојенике и друштвенике, самотнике и општежитеље“. Он сматра да док је самотницима „услов опстанка и стварања независност“, дотле се општежитељима подстицај за стварање налази „у сливању, у друштвености, у друштвеном и политичком активизму, ма какав био његов предзнак“. Из ове перспективе је јасно да су Михиз, Кундера и Киш посматрани на негативан начин зато што – по мишљењу њиховог критичара – припадају општежитељској врсти уметника, а не због неког посебног идеолошког или политичког активизма. Јер, Васовић је изричит: „ма какав био његов предзнак“.

Ако тако ствари стоје, поставља се питање: зашто уреднику Речи не смета Васовићев однос према Михизу, као што Политикином денунцијанту смета исти такав однос према Кишу, кад су тај уредник и актуелни денунцијант – једна иста особа? То је кључно питање. До одговора можемо допрети ако погледамо садржинску страну Васовићевог интерпретативног модела.

Оспоравајући Михизово дисидентство, Васовић каже како су од познатог критичара много већи дисиденти били многи људи који су живели у казаматима „Титошевићеве Југославије“ или у изгнанству. Он, дакле, ситуира Михиза унутар везе између две колективистичке традиције: титовске и милошевићевске. Управо тај актуелизујући потез одговара Речи у 1995. години: осуда актуелног политичког режима јесте оно што опредељује позитиван однос према Васовићевој критици Михиза. У невидљивој но дејственој позадини овог односа јесте одређење „националисте“ које Латинка Перовић даје Михизу.

Доследан свом интерпретативном моделу, Васовић негативно оцењује Киша као писца који је „одличан пример глобалисте, како у естетици тако и у етици“. Управо тај увид обезвређује нашег есејисту у очима Политикиног денунцијанта. Потпуно је – са становишта Васовића – свеједно који колективистички модел апсорбује појединца. Али, са становишта уредника Речи и Политикиног денунцијанта, управо је то пресудно: зато што му одговара политичка димензија текста о Михизу, из Речи 1995. године, као критика српског национализма, он прихвата Васовићев модел интерпретације. Зато што му не одговара политичка димензија књига о Кишу, јер је у њој остварена критика глобализма, он пориче исти модел интерпретације.

Оптужба за антисемитизам превасходно је, дакле, идеолошка рационализација оваквог стања ствари. Јер, идеолошке рационализације служе да прикрију истински покретачки импулс својих заступника. Васовић доследно одбија конформистички модел српске или светске позорнице: он то чини у име једног радикалног индивидуализма. Зар то није сродно Бернхардовом самоодређењу као човека који не верује ни у шта? Уредник Речи и Политикин денунцијант понаша се у духу конформистичког модела који налаже приклањање модусу моћи: светском, када је он у сукобу са српским, 1995. године; или српском као опонашатељу и продужетку светског, када су – као сада, као у титоизму – они у сагласности. То је разлика између аутентичног и слободног духа, који мисли по импулсу сопственог осећања света и поетичког становишта – било да мисли погрешно или не – и денунцијанта који увек рационализује своје конформистичко приклањање моћи.

ОТВОРЕНОСТ МИШЉЕЊА Свакако да овако радикалном индивидуализму, какав је Васовићев, нису потребни никакви истомишљеници. Јер, радикални индивидуалиста и не зна шта би са њима, пошто му је свака идеја о групи – по дефиницији – страна. Он може имати само потребу за дијалогом. Али, дијалог није денунцијација, пошто претпоставља дух нијансе: самеравање сличности и разлика као једну врсту сагласја несагласног. Ова спремност на искуство сагласја несагласног одликује се заступањем сопствених схватања у различитим околностима. То је разликује од опортунизма који је често у корену денунцијације.

Тако сам о једној књизи о Кишу, која је потпуно друкчије интонирана од Васовићеве, јер је веома позитивно интонирана, о књизи Киш Михајла Пантића, имао прилике да говорим: није човеков ум заробљен у једну идеологему о Кишу него је отворен за садржаје и искуства које ствара Кишова фигура писца. Где сам говорио? Nota bene: у јеврејској општини у Београду. Да ли је разумно помислити да Политикин денунцијант прецизније од јеврејске општине у Београду препознаје особу која је надахнута антисемитизмом?

То је отвореност мишљења: ако Набоков може да за најглупљу реченицу светске књижевности кандидује реченицу Достојевског, за кога додаје да заувек чека пред вратима његовог кабинета да би продискутовали заслужено ниску оцену коју је добио писац Злочина и казне, зашто слободни духови не би могли да мисле како мисле о Кишу? Шта је затвореност мишљења? Када Политикин денунцијант налази да су њихове речи „увредљиве“, премда не каже ко је њима увређен, пошто је Киш био мртав у часу када су се појавиле Васовићеве књиге. Шта је пак занимљиво? Да се сличне речи нашег есејисте нису доимале као увредљиве за уредника Речи, премда је Михиз био жив када су се оне појавиле у јавности.

Као што размишљање слободних духова није денунцијација, оно није ни пуко истомишљеништво. Да је тако, показује критички приказ Васовићеве прве књиге о Кишу, који сам објавио у Летопису Матице српске: у априлу 2005. године. Тако сам назначио: „У највећој недоумици нас оставља критика Кишових стилистичких решења.“ Не само да се Васовић није сагласио са овим мојим мишљењем него је са њим и полемисао у својој новој књизи о Кишу. У овој ствари као да је Политикин денунцијант ближи Васовићу од мене, јер он процењује да су ова запажања нашег есејисте „интригантна“. И шта сад? Да ли да га оптужим за антисемитизам?

Уместо тога, наводим сопствени закључак из 2005. године: „Кључни допринос Васовићеве књиге, упркос њеној полемичкој загрижљивости, упркос несистематичном излагању разнородних теза, упркос несмотрености која води поједине реченице, јесте у откривању механизма помоћу којег настаје Кишова непроблематичност… Васовић само остварује своју субверзивну осећајност: у поетици која на њој настаје, у разорној и духовитој логичности многих реченица, у бескомпромисно негативном ставу којим се аутор потпуно излаже, Лажни цар Шћепан Киш представља занимљиву и узбудљиву књигу. Њена поједностављивања, одвише далекосежни закључци, одвише велика оспоравања Кишове уметничке вредности, својеврсна су цена коју плаћа критичарев темперамент. Ма колико истрајавали на овим својствима, нећемо одагнати субверзивност истина које нам ова књига саопштава.“ Није, дакле, реч о неком задатом истомишљеништву, премда је мој однос према књигама Небојше Васовића нескривено позитиван. Реч је о томе да је један човек на мети изражене и дуготрајне медијске и културне дискриминације. У таквим околностима, свако разумно наглашавање неподударности са њим мора водити рачуна да не добије облик прикривеног подржавања изнетих оптужби. Јер, то је старије од полемичке солидарности, пошто је реч о егзистенцијалној солидарности.

ОБЕСНАЖЕНЕ ОПТУЖБЕ Необично је да је Политикин денунцијант – у жељи да илуструје своје дојаве – посегао за реченицом из Васовићевог Дневника: „У Андрићевим романима срећемо Турке, у Пекићевим Цинцаре, у Павићевим Хазаре, у Кишовим Јевреје… Српски писци су одавно увели санкције над књижевним ликовима српског порекла.“ Лишен црног роковника, у којем су записани датум и тачно време, Политикин денунцијант није успео да знанственички прецизно забележи цитат, јер је – уздајући се у варљиву срећу погодног тренутка – изоставио једну реченицу: „Чак је и Црњански у свом Роману о Лондону за главни лик узео Руса а не Србина.“ Да ли је ову реченицу изоставио с предумишљајем: да се не би видело како наш есејиста овде не прави никакву разлику између јунака било које нације или традиције?

Сам Васовићев исказ тешко да може потврдити оптужбу о антисемитизму. Он, штавише, такву оптужбу обеснажује. Она би могла бити само део оптужбе о ксенофобији. Јер, зашто би неком антисемити сметали Турци или Цинцари или Руси као књижевна тема? Они би могли сметати неком ксенофобу, па би антисемитизам био само последица једне шире нетрпељивости, а не посебан циљ. Али, колико је разумно претпоставити да је неко ко живи четврт века у Канади – ксенофоб?

Дучић је саветовао Андрићу да напусти хоџе, везире и ефендије као своје теме и окрене се – као образован и културан човек – Европи. Да ли је Дучић био туркофоб? Андрић га није послушао. Значи ли то да је био туркофил? То само значи да је био аутентично везан за такав свет својих јунака. Када Васовић пројектује свој основни интерпретативни модел на поменуте писце, пошто њихов избор јунака види као плод жеље за уклапањем у друштвене низове, можда његово мишљење није истинито, али оно због тога није нужно ксенофобно или антисемитско.

Бројне оптужбе почивају на непромишљеном и саморазумљивом схватању многих појмова у духу Политикиног денунцијанта. Тако он подразумева како је „савремени свет“ један, иако нас искуство опомиње како је тај свет – многообличан. Тако он не разуме да сáмо Васовићево критичко становиште није уклопиво у неки колективистички подухват. Тако не разабира да када каже како су државне награде намењене слављењу државе као такве, он се саглашава са Васовићевим поентама о Кишу као државном лауреату а не дисиденту. Тако не опажа да није мудро оспоравати државне награде у државним новинама, јер испада да је држава под сумњом када награђује, док је ван сумње када подстиче денунцијације. Тако му промиче да ако је одредио Бернхарда као некога ко не верује ни у шта, онда није згодно да каже како је овај писац либерално-левичарски настројен: онда ипак верује у нешто?

Он свакако не препознаје егзистенцијални импулс самотништва унутар критике друштва, нације, државе: Бернхард је самотник, као што је то и Солжењицин. Јер – како је писао Никола Милошевић – „боравећи у својој отаџбини као заточеник Гулага, а потом као ослобођеник до свога изгнанства, Солжењицин је у први план стављао критику совјетског тоталитарног режима, посежући при том и за неким тековинама либералне теорије и праксе“, да би „онога часа када се обрео у једном другачијем политичком поретку, почео… он да упире прстом у тамне стране западног света, служећи се у ту сврху идеолошким арсеналом руске антилибералне политичке традиције“, у мери „да неке конкретне критичке примедбе овог великог писца погађају саму срж тамне стране западног, посебно америчког света“. Тако самотник може – у егзистенцијалном смислу – бити и леви-либерал, и конзервативац, и социјалиста. Јер, егзистенција у самотнику различито одговара на подстицаје које јој друштво упућује.

САМОТНИЧКИ ТИТРАЈИ Да ли је такав и Небојша Васовић? Зар код њега није на делу обрачун са лажним сентиментом према сопственој повести и култури у часу када каже како „не обожавамо ми цара Лазара зато што волимо мит о њему, већ зато што у њему видимо одличну грађу за мит“? Зар ово није шамар националном укусу? Зашто не препознајемо обрачун са лажним сентиментом према државној политици и њеним експонентима када прочитамо како наши комунисти са нашим поповима имају заједничку особину да „још увек беже са села“? Зар ово није шамар верском укусу? Шта доноси тврдња: „да нема наших националиста, наши космополити би сами били националисти. Исто је и са нашим националистима: да тамо нема неких космополита – не би се они никад сетили своје нације.“ Зар ово није шамар јавном укусу? Све су то самотнички титраји свести која је негативно и истовремено усмерена ка међусобно супротстављеним странама националног и политичког спектра.

Немилосрдан је његов обрачун са друштвеном лажи која обавија српску књижевност у часу када нагласи како „српска књижевност пати од забрињавајуће малог броја самоубица“: „понекад помишљам да се од Ћопићевог скока у Саву у нашој књижевности ништа озбиљно није ни десило.“ Зар ово није шамар културном укусу? Нема ли овде једне мрачне и туробне духовитости која није далека Бернхарду? Ова немилосрдност као да извире из неког појединчевог негативитета и обухвата велику историјску позорницу: „Стотине хиљада људи је на улицама и тражи демократију. Нико не тражи хлеба. Чак и кад су гладне – масе лажу.“ Зар ово није шамар демократском укусу? Јер, премда уочава реално постојање глади, самотник се не солидарише са захтевом маса, будући да прозире колико је лажан.

Тако ова самотна мисао непрестано мења правац: основни знак њеног егзистенцијалног импулса је њено негативно дотицање различитих садржаја живота. Управо промена правца, као откривање свих могућих језичких и животних полигона, као знак једне егзистенције која се оглашава у негативном тоналитету, обележава аутентичну поетику самотништва Небојше Васовића.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *