Почетна / Култура / Случај Киш 2014. /наставак/ – Васовић и Бернхард, via Црна Гора

Случај Киш 2014. /наставак/ – Васовић и Бернхард, via Црна Гора

Пише Мило Ломпар

О каквом пузајућем неонацизму у Србији можемо говорити ако је народ управо изгласао једнопартијску скупштину, будући да нема ниједне евроскептичке нити национално оријентисане странке у њој: сви, наиме, безусловно исповедају уверење како Европа нема алтернативу? Да ли нам Политика сугерише како је то – неонацистичко уверење? Настојање да се наметне неистинита представа о потмулом неонацизму јесте плод наума да се створи једнообразно друштво, са непрестаним умногостручавањем српске кривице у јавној свести

Увек је корисно да се подсетимо како је Политика – мимо било каквог разумног повода – отпочела спор са мном, јер је ужи избор за награду Никола Милошевић озрачила оптужбом која је и саму књигу и председника жирија, као да жири није вишечлан, ситуирала у злогласни контекст антисемитизма. Но, лишен црног роковника, у којем су записани датум и тачно време, уздајући се у варљиву срећу погодног тренутка, Политикин денунцијант је изнео – поред антисемитске – и другу тачку денунцијације: „Аутор екстензивне пасквиле Зар опет о Кишу? у својим критичким радовима већ десетак година… заправо заговара делу интелектуалне елите и те како привлачан концепт етно-конфесионално ексклузивне, пуристички самодовољне књижевности и културе као одбрамбеног бедема пред растачућим тенденцијама и претећим силама савременог света.“ Да ли се оптужба о оваквом концепту књижевности може применити на председника жирија Никола Милошевић кога је Политика одлучила да пријави?

Како је, међутим, могуће приписати конфесионално искључујуће схватање српске књижевности човеку који настоји да оснажи и у јавној свести унапреди схватање о дубровачкој књижевности као граничном подручју српске књижевности, кад је дубровачка књижевност – сва католичка? Како очитујем искључујуће конфесионално схватање ако сам у Духу самопорицања предложио схватање српске културе као контактне културе: као културе у којој поред преовлађујуће православне постоје и католичка и исламска компонента, као и снажан секуларизам модерних времена?

Како се за етнички искључујући поглед на српску књижевност може оптужити човек који поставља слободу избора, језик и доминантну традицију као чиниоце који одређују припадност националној књижевности? Како етнички искључује писце из српске књижевности човек који никада није оспорио ничију слободно изражену припадност било чијој књижевности? Како етнички пуризам српске књижевности заговара неко ко је написао да „ни радња, ни место, ни јунаци Романа о Лондону не припадају српским оквирима, као што им не припадају ни место, збивање и бројни јунаци, као ни призване књижевне и уметничке традиције у роману Код Хиперборејаца, па је – упркос свим тематским идентификацијама – потпуно неспорно да су то дела српског писца и српске књижевности“?

 

КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРНА ПОЛИТИКА… Веза између књижевне уметности и културне политике пажљиво је негована у универзитетском и академском подручју, јер обезбеђује изглед научности и објективности, готово изворне не-политичности, као неопходан привид за један изразито политички циљ. Тај привид је важан моменат идеолошке рационализације. Тако је на прошлогодишњој конвенцији Асоцијације за славистичке, источно-европске и евроазијске студије, која је одржана у Бостону, од 21. до 24. новембра 2013. године, у ходницима, фоајеима и салама хотела Мериот, човек могао уочити десетине програма, сесија, панела и дискусија. Било је прилично једноставно препознати три преовлађујуће групе тема.

Свакако да је било доста тема окупљених око превасходно уметничких питања и књижевности као уметности, попут сесија посвећених односима између Михаила Булгакова и Новог завета, Державина и песника његовог круга, Пушкина и осамнаестог века, поновним читањима Идиота Достојевског, проблемима конверзије и значењима вере у Ани Карењиној. У таквим радовима – без обзира на њихове импликације које се могу гранати у различитим правцима – преовлађујуће интересовање и истраживање пребива у подручјима књижевних – као естетских и сазнајних – својстава.

Било је сасвим предвидиво што је највише радова окупљено у подручју чисте политике: они су осветљавали бројне економске, демографске, идејне, културне садржаје у прошлости и у садашњости. Неки садржаји добили су пак зачуђујућу актуелност готово одмах након спуштања завесе на конвенцијској позорници. Тако је један рад посвећен непризнатим државама унутар бившег СССР-а и њиховoм упоређивању са Косовом и Метохијом. Управо је ова тема постала запањујуће актуелна у часу када је положај Крима дошао у средиште светске пажње. Сличан је био и округли сто посвећен Олимпијади у Сочију, која је тек предстојала, као и њеном значају за руску политику, економију и друштво.

На самој конвенцији преовлађивале су – што је и природно – руске теме, које су биле укрштене са бројним украјинским темама. Неке поставке деловале су као наговештај историјског ревизионизма, попут истраживања посвећеног паралели између Стаљина и Бандере у контексту „политике тоталитарних лидера у савременој Украјини“. Ово поништавање реалних и веродостојних историјских садржаја у корист обједињујуће одреднице тоталитаризам делује као предосећање догађаја који ће отпочети пар недеља касније у Украјини.

Несумњиво најпривилегованија тема скупа била је везана за својства владавине руског председника Владимира Путина. Бројни радови беху распрострти у широком распону: радови посвећени обојеним револуцијама и њиховом утицају на руску спољну политику; истраживања револуције у главама људи, која се процењује на основу односа између Путинове Русије и уплашених грађана; проучавање различитих видова фаталне преплетености Русије и Европске уније; академска трагања пољског аутора за симптомима арапског пролећа у Русији, као и трагања финског аутора за изборним манипулацијама у Путиновој Русији; округли столови на којима се разговарало куда иде Русија после две деценије президенцијализма, као и о томе да ли има краја – nota bene – Путиновом термидору. Све ове теме појавиће се, са застрашујућом силином, у водећим светским медијским мрежама неколико недеља доцније. То нам показује да је конвенција настојала да обликује природу политичких перспектива и разговора за наредних годину дана.

Теме које можемо ситуирати у подручје културне политике задиру – на различите начине и са различитим јачинама – како у подручје књижевности тако и у подручје политике. Тако је свакодневно постојала сесија о месту и значењу града у књижевној и филмској имагинацији, као и о његовом месту у економији и политици савременог света. У садржајима тих сесија могао се препознати основни правац размишљања у духу померања аутономних књижевних и уметничких значења ка еминентно политичким значењима. То је откривало прелазни карактер подручја културне политике.

Није никакво откриће да је књижевно дело плод укрштаја, преобликовања, преиначења различитих традиција, као што није никаква новост да је за неког писца од предодређујућег значаја знао бити сусрет са делом писца друге националне традиције. Ова унутрашња слојевитост уметничког дела може имати различите одјеке. Они се могу схватити на различите начине, у складу са оном поуком која нам казује да је дело често мудрије од свог аутора, односно да оно не мора да буде схваћено онако како га његов аутор схвата. Тако се биће књижевности образује као вишеслојно. Али, неосвешћено преношење ситуације у којој писац не треба да одређује разумевање свог књижевног дела, јер се оно – као естетски предмет – образује у свести читаоца, на ситуацију у којој је пишчево мишљење о сопственом књижевном идентитету безначајно или занемарљива чињеница, обележава прелаз из подручја књижевности као уметности у подручје књижевности као чиниоца културне политике.

То су, међутим, два битно различита подручја. Неразликовање начелно одвојених духовних подручја, између којих несумњиво постоје вишеструке везе, које – међутим – немају предодређујући него посредни карактер, плод је потребе за идеолошком рационализацијом књижевности. Да бисмо то показали, од помоћи нам може бити појам који су руски формалисти и чешки структуралисти преузели од Бродерика Кристијансена. То је појам доминанте. Она се – како каже Роман Јакобсон – „може дефинисати као средишна компонента уметничког дела“, као нешто што „усмерава, одређује и преображава остале компоненте“, као оно што „јамчи за целовитост структуре“ и као нешто што не постоји „само у песничком делу једног уметника или у песничком канону… већ и у уметности датог раздобља, посматраној у целини“. Отуд је природно претпоставити постојање доминанте и у различитим духовним подручјима.

[restrictedarea]

ЦИЉЕВИ У ПОРЕЦИМА МОЋИ У подручју књижевне уметности постојање разнородних својстава и веза – културних, поетичких, историјских – увек је у крајњој сврси усмерено ка доминанти која је исказана у естетској и сазнајној функцији књижевног дела. Иста та својства и везе – када се појаве у подручју културне политике – бивају подређени инструменталном карактеру који им даје доминанта самог политичког подручја. Отуд политичка својства књижевног дела нису чињенице истог реда када се појаве као својства културне политике. Настојање да се ова разлика занемари, плод је намере да се оствари сасвим прецизан политички циљ у порецима моћи: културне, симболичке, идеолошке.

У подручју културне политике – када је реч о књижевности – преовлађују два кретања: од политике ка књижевности и од књижевности ка политици. Напоредност ових кретања дочаравају две сесије: строго књижевне теме, посвећене романима Достојевског и Ремизова, уоквирене су сесијом о разноликостима демонског искуства, да би – на политичком нивоу – ова сесија била комплементарна са округлим столом о демонологији и политици сећања у Путиновој Русији. Ова напоредност нам назначује вишесмерност подручја културне политике.

Репрезентативан пример за ситуирање једне еминентно политичке теме у различите – историјске и уметничке – контексте представљало је постављање теме посвећене Pussy Riot. Овом политички усмереном перформансу био је посвећен велики број радова: испитиван је статус перформанса у оквиру односа цркве и државе и у електронским медијима; сам политички перформанс је постављен у контекст руске народне карневалске традиције; црква Христа Спаситеља тумачена је као уклета кућа; читав округли сто посвећен је дискусији о односу Pussy Riot и постмодерне у руској култури; овај политички перформанс стављен је – на другом округлом столу – у контекст револуционарне визуелне естетике; ствар је вероватно доврхунила у предавању које је поставило проблем: да ли су Pussy Riot стварно нови Маљевич?

 

ПРЕНОС КЊИЖЕВНИХ У ПОЛИТИЧКА ЗНАЧЕЊА У свим овим радовима поставка начелно као да искључује политичке садржаје, мотиве и одјеке, актуелне идеолошке подстицаје, медијску промоцију и расејавање самог политичког перформанса, јер усмерава пажњу ка његовим историјским или уметничким контекстуализацијама. То је поуздан пут да се – наглашеним естетизацијским и културолошким уоквиривањем политичког – прошири основа дејства једног еминентно западно (амерички) усмереног политичког перформанса, да се он површински деполитизује, да би његово истинско политичко дејство добило продужено културно распростирање. То је путања на којој се одвија пренос политичких у културна значења.

Шта би био показатељ супротног правца у подручју културне политике? Како се, дакле, одвија пренос књижевних у политичка значења? То нам показује Политикина употреба Бернхарда. Њена основна теза је да Бернхард „без длаке на језику говори и о пузајућем неонацизму и потмулом антисемитизму сопствене околине“. Но, није Бернхард једини писац који је именовао неонацистичке импулсе и симптоме у аустријском и немачком јавном мњењу. Зашто је Политикин избор пао баш на њега? Није он чак ни једини такав аустријски писац: можда чак није ни најзначајнији аустријски писац после Музила који је то рекао. Јер, нису његове ове речи о новинском извештавању које је „испуњено неисцрпном и готово завидно самосвесном мржњом“, пошто у  главном немачком листу постоји „човек који води главну реч мржње“, који је „језгро мржње“, „али, наравно, он не поступа (и то прорачунато) на своју руку и сам“. Него? „Цео тај лист зна шта ради“, пошто је „у суштини… орган најмрачније секте, својеврсне секте моћи, а уз то још и немачке“, будући да „при том излива онај отров који се никада не може залечити: отров речи“.

Распростирање овог неонацистичког отрова није, дакле, индивидуална него друштвена немачка црта. Јер, „како, насупрот томе, стоје ствари са свешћу немачког и аустријског народа о томе шта је током Другог светског рата на Балкану непрестано чинио и налагао да се учини“? И: „не представља ли таква немачко-аустријска пука обавештеност, али уз упорно одбијање да се ма шта има присутно у свести, једну сасвим другачију душевну болест од такозване параноје? Неко властито лудило?“ Сасвим изричито: „један католички, клерикални, фашистички, типични аустријски лист“ или „фашистички, грамзиви, победнички, немачки“, јер „оно с чиме ми данас имамо посла је ¸језик Четвртог рајха‘.“ Све је то написао Петер Хандке. Зар овде нису сасвим изричито именовани елементи пузајућег неонацизма аустријске и немачке јавне свести? Зашто, дакле, избор није пао на Хандкеа?

Зашто бисмо, дакле, привилеговали бернхардовско а не и хандкеовско препознавање пузајућег неонацизма? Где је Хандке описао ове феномене? У спису Правда за Србију. То је разлог због ког Политика занемарује Хандкеово препознавање пузајућег неонацизма, а привилегује Бернхардово. Јер, хандкеовска перспектива искључује пренос књижевних описа у одабрано подручје културне политике: као пренос управљан идејом да их у даљим преображењима доведе до одабраног подручја чисте политике. Хандкеовска перспектива онемогућава, дакле, да увиде у пузајући неонацизам аустријске и немачке јавне свести херменеутички применимо на српске прилике и околности: на овој примени почива сва алузивност Политике. Хандкеова перспектива је неупотребљива са становишта општег и конформистичког очекивања које је утврђено распоредом културних и политичких сила.

Сáмо преношење Бернхардових увида о пузајућем неонацизму одвија се – и то је пресудно за занемаривање хандкеовске перспективе – у складу са давнашњом пропагандном матрицом која интерпретативно влада западним (америчким) разумевањем распада титоистичке Југославије: у њој је примарна српска одговорност за такав историјски исход. Та матрица је добила пропагандни и симболички печат у поистовећивању Слободана Милошевића са Хитлером. Ако се сетимо преовлађујућих тема и садржаја конвенције у Бостону, зар нас изненађује што се у тако истканој интерпретативној мрежи појавило – у контексту украјинске кризе – медијско поистовећивање Путина са Хитлером?

Како је између два поистовећивања прошло прилично времена, како су нас догађаји у Србији, Ираку, Либији, Сирији, у арапском пролећу и обојеним револуцијама, обогатили бројним сазнањима, постало је очигледно, одвише очигледно да су сама поистовећивања и плод популистички схваћеног ресантимана, као што су израз невешто прерушених колективних фрустрација. Будући да се ова својства проналазе у западним (америчким) друштвима природно је што их не опажа Политикин денунцијант. Јер, његово је ухо подешено да чује само српску фреквенцију популизма, ресантимана и фрустрација.

 

ПОТМУЛИ ИМПУЛС Универзалност Бернхардових описа пузајућег неонацизма и потмулог антисемитизма лежи у осветљавању антрополошких и културноисторијских константи, које се рецепцијски могу свуда актуелизовати. Када се ове константе актуелизују и конкретизују у посебној средини, само за њу, без конкретних и проверивих историјских потврда, онда се оне преносе у партикуларно подручје културне политике, јер се инструментализују. О каквом пузајућем неонацизму у Србији можемо говорити ако је народ управо изгласао једнопартијску скупштину, будући да нема ниједне евроскептичке нити национално оријентисане странке у њој: сви, наиме, безусловно исповедају уверење како Европа нема алтернативу? Да ли нам Политика сугерише како је то – неонацистичко уверење? Настојање да се наметне неистинита представа о потмулом неонацизму јесте плод наума да се створи једнообразно друштво, са непрестаним умногостручавањем српске кривице у јавној свести.

Управо то настојање има аутентично потмули тоталитарни импулс и традицију. Јер, по привржености и неодступној одбрани праведности, човек може следовати Хандкеу. Када Политика у тим својствима проналази сличност са Хајдером, са подтекстом да је реч о неонацистичкој сличности, онда она открива јавну приврженост денунцијантовој индивидуалној формираности у давнашњој интелектуалној и политичкој традицији Латинке Перовић: она је, наиме, препознала у Дејану Медаковићу ни мање ни више него – нацисту.

Није, дакле, реч о Бернхардовој уметности него о културнополитичкој употреби Бернхарда: будући да одговара – као што Хандке не одговара – задатом моделу који захтева нове историјске евиденције у подручју српске кривице, Бернхард је привилегован као идеологема, а не као писац. Као и Киш. Због веза између књижевности и културне политике, које несумњиво постоје, као и због напоредног постојања истих књижевних чињеница у два различита регистра, настојање да писац постане идеологема има карактеристичан облик теоријске – идеолошке и политичке – рационализације.

Тако културна политика преузима иманентна својства књижевности и употребљава их у сасвим политичке сврхе. Ако наумимо да се том настојању супротставимо у самом књижевном подручју, снага рационализације извире из њених веза са тим подручјем. Отуд је неопходно да свако супротстављање има конкретан и политички вид: да се што детаљније усредсреди на појединачни случај писца, дела и књижевно-културних својстава.

Све то показује да идеолошке – културолошке или политичке – рационализације настају у чудној мешавини нечега што је – у репрезентативном броју случајева – ипак могуће прецизно разликовати и раздвојити, да оне апсолутизују граничне случајеве и да су у битној подударности са настојањима западних (америчких) моћи. Оне образују подлогу на којој те моћи – инерцијом или директним, односно индиректним утицајем – имају арбитрарну улогу. Савремене идеолошке рационализације имају за циљ да обезбеде политичко и културно првенство западних (америчких) моћи.

 

ЛИНИЈА РАЗЛИКОВАЊА У светлости ових сазнања, ваља одмерити природу Политикине денунцијације по којој позитивно мишљење о Васовићевој књизи имају они који теже да српску књижевност изолују и одвоје од света. Како се може рећи да томе тежи неко ко је детаљно и први анализирао врсту књижевне комуникације између Црњанског и Гетеа, Стендала, Казанове, Достојевског, Толстоја, Јонеска, Џојса, Хомера, Мана, Булгакова? Или неко ко је Лажног цара Шћепана Малог поставио у паралелу са Шилером и Пушкином, Хебелом и Жаријем, као што је Андрићеву причу Труп поставио у паралелу са Клајстовом Пентесилејом? Или неко ко је први утврдио везу између прозе Драгише Васића и Додеа, Арцибашева, Стриндберга, Толстоја, Достојевског? Или неко ко је први осветлио теоријска схватања Николе Милошевића у контексту дела Карла Јасперса, Хане Арент и Ридигера Зафранског? Како одваја српску књижевност од света неко за чије је анализе Зоран Константиновић – а да га није лично ни познавао – написао да су најдоследнији примери за примену интертекстуалног приступа у нас?

Ако бисмо чињенице сагледали у институционалном и академском оквиру, како одваја српску књижевност од света неко ко је не само први него и једини професор Филолошког факултета у Београду који је ко-ментор при изради двојног доктората који се ради у државној сарадњи Београдског универзитета и Хале-Лајпциг универзитета? Такав докторат мора бити написан на два језика, немачком и српском, брањен пред комисијом која се састоји од два српска и два немачка професора, напоредо на српском и немачком језику: неопходан је, наравно, кандидат који испуњава све ове услове. Како је могуће да је тај кандидат – који је у више наврата боравио на страним универзитетима – одабрао за ментора оваквог доктората оног професора који наводно тежи да одвоји српску књижевност од света?

Ако сви ови подаци сасвим очигледно показују како нема ни трунке истине у Политикиним карактеристичним и типизираним оптужбама, одакле оне долазе? Где се, дакле, налази одлучујућа линија разликовања? Оно не пребива у различитим схватањима књижевности, нити у неподударном осветљавању њених разнородних својстава, што су релативно неутралне ствари, као што не пребива ни у каквом одвајању од света, него се одлучујуће разликовање налази у стремљењу различитим циљевима у подручју културне политике.

 

ИЗДАЈА ЈЕДНЕ ПЕРСПЕКТИВЕ Једна од најделотворнијих идеолошких рационализација везана је за институционално наметање југосфере као надмоћног уоквиривања књижевности у подручјима постјугословенских држава. Она се зачуђујуће додирује са апеловањем за поунутрашњивањем бернхардовске перспективе, са жалом што Бернхард није рођен „у Србији… у Босни, Хрватској, Бугарској, односно некој другој земљи региона“, са жалом што ћемо „морати још да причекамо пре него што у Београду, Сарајеву или Загребу, примерице, на сцени националних позоришта с успехом буду постављени комади писца који, примерено овдашњим релацијама, тематизује оно о чему без устезања говоре Бернхардово Ловачко друштво, Три хероја или пак драма Пред упокојењем.“ Овај жал се налази у дослуху са наглашеном Политикином свешћу о насушној потреби за преиспитивањем „дубиозности и противречности“ државе као такве.

Како овај апел Политикиног денунцијанта поунутрашњује бернхардовску перспективу, коју – како сам каже – карактерише обрачун са лажним сентиментом према сопственом пореклу, језику, култури, повести, државној политици и њеним експонентима? Зашто је у овом набрајању земаља и градова који чекају свог Бернхарда Политикин денунцијант пропустио да пожели бернхардовску перспективу на подгоричкој позорници, да именује Црну Гору, кад је у њој рођен, васпитан и школован? Зар то није издаја бернхардовске перспективе? Зар то није неки заостатак сентимента? Где је обрачун са црногорским пореклом? Где је реченица како је новоуведени црногорски језик „незграпан и дрвенаст, ужасан језик који убија све светло и лепо“? Где је упозорење како је црногорска „узвишена култура од давнина“ – која је узорно српска култура – у супротности са владајућим „варварским примитивизмом“? Где је чуло које опомиње да је четврт века владавине једног човека учинило да људи у Црној Гори буду окружени „вечном отаџбинском тамницом у којој елементи глупости и себичности постају… дневна потреба“? Где је апел да на подгоричкој позорници одјекну насушно потребне речи које преиспитују дубиозност и противречност црногорске државности?

Зар апел за Бернхардом, да би био доследно бернхардовски, не треба упутити – напоредо са Србијом и Бугарском – и родној груди, јер се њој Бернхард обраћао немилосрдно и често, као и Васовић – српској? Одакле ова недоследност у односу на бернхардовску перспективу? Да је реч о усвојеној хандкеовској перспективи, човеку би било лакше да схвати: праведност за Србију нас води до праведности за друге државе и народе у региону, поглавито сентиментално за ломну Црну Гору. Али, Политика тражи и захтева Бернхарда: њен денунцијант вапи за Бернхардом. Дакле: hic Montenegro, hic salta.

 

СРЕДИШТЕ НАШИХ СПОРОВА Сам аустријски писац помиње се, међутим, инструментализовано: асиметрично у привидном симетризму земаља и градова региона. Одакле то? Када је – у 2008. години – била у току акредитација Филолошког факултета, у одсуству једног броја професора и сарадника, на седници Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима преименовано је име наставне групе за српску књижевност и српски језик: она је именована као група за југословенске књижевности и српски језик. Тако је – у Београду, у 2008. години, у Србији – уклоњено српско име уз једну наставну групу књижевности и замењено југословенским именом.

То је учињено у време када је у Загребу – као еминентно национална катедра – већ дуго постојала Катедра за хрватски језик и књижевност као потпуно самостална катедра, док су се југословенске књижевности проучавале на славистичком одсеку: у Осијеку, Ријеци и Сплиту, оне се – на овакав начин – и не проучавају. Тако је и у Никшићу издвојена Катедра за црногорску књижевност, она се фаворизује на рачун Катедре за српску књижевност, јер се од ње настоји створити еминентно национална катедра.

Тек када сам шефа београдске Катедре енергично упозорио да би ова срамна одлука – чији је један од истакнутих протагониста био Политикин денунцијант – могла да доведе до пропасти целокупног акредитационог процеса, јер сам спреман да је учиним проблематичном на свим академским, политичким и јавним нивоима, тек када сам снажно и писмено подржан од наших најугледнијих професора и једног броја млађих колега, дошло је до враћања српског имена у име наставне групе студија књижевности. Тако смо осујетили наум да се институционално уклони српско име из наставне групе књижевности и замени југословенским именом.

Како је могуће да постоји национална катедра књижевности у Загребу, да се тамо југословенске књижевности премештају у секундарне садржаје славистичких одсека, да све то не смета хрватској држави да постане члан Европске уније, док се у нашој земљи – под владавином пароле Европа нема алтернативу – непрестано настоји уклонити национална катедра, премда нисмо били ни кандидат за члана Европске уније?

То је средиште наших спорова. Не споримо се око отворености према свету, нити око потребе да наши студенти и колеге буду у везама са било којом универзитетском адресом, него се споримо око непрестаног јавног (Политика) и институционалног (Филолошки факултет) настојања да свет посматрамо, схватамо и тумачимо кроз оптику титоистичког југословенства: као инструмента хрватске културне политике. Овај наметнути оквир је историјско искуство потврдило као вишеструко штетан за нашу историјску и културну егзистенцију, он нема никаквог упоришта у нашем државном устројству, нити има било које државе у региону која има такав институционални облик своје средишње катедре за књижевност.

Будући да у мени имају неодступног следбеника сазнања о томе да српска књижевност и култура – које имају и југословенску, и балканску, и словенску, и европску компоненту – ипак постоје и да их не треба постепено и мимикријски утапати у југословенске књижевности и културе, да бисмо их тако поступно разложили до стадијума србијанске књижевности и културе, следбеници титоистичког југословенства настоје да ме јавно жигошу оптужбама за антисемитизам, за насиље, за српски национализам, за неонацизам, за фашизам. Овај жиг треба да ме јавно преведе у непостојање.

Како то изгледа? Када Милош Ковић – како сазнајемо из интегралног текста његовог разговора за Политику, који је објављен на сајту Новог стандарда – нагласи да треба разликовати европске вредности од европских интереса, он обзирно упућује на моје име, јер је то став изнесен и подробно образложен у мојој књизи Дух самопорицања. Али, када се сам разговор појавио – 19. априла 2014. године – у културном додатку Политике, из његове реченице је уклоњено помињање мог имена. То значи да став може да буде толерисан, али не и означени човек: и кад није спорно мишљење, остаје спорна – личност.

Када пак Андреј Фајгељ помене моје име – 3. маја 2014. године – онда се оно појављује само зато да би – 10. маја 2014. године – у културном додатку Политике дошло до четвртог напада на моју личност. Ако уочимо колико је простора одвојено за критику Фајгеља, онда препознајемо да је одбијање мог текста о Васовићевој књизи било политички мотивисано, будући да је сада издвојено више простора него што је захтевао мој одговор на први напад Политике. Ако избројимо све објављене текстове који су се у Политици усмерили против Фајгељевог текста, онда сазнајемо да их је тачно – пет (5). То је у бројку истоветно са проценом коју сам дао – пре ове полемике – о Политикином осећају за равноправност. Ако видимо да се у Политици инсистира на Фајгељевом уклањању из јавности, што је захтев да човек постане јавно мртав, онда је јасно колико је дискриминаторска сама намера Политике.

Када се човек помиње из броја у број културног додатка Политике, поводом ствари које нису ни у каквој разумној вези са њим, као што се мени догађа већ преко месец дана, онда је реч о програмираној намери да се он претвори у казнени пример за оне који би се евентуално одупрли надолазећем пројекту једнообразног друштва. Слава онога ко – у мом случају – утире пут овом изворно недемократском настојању природно припада денунцијанту са маском знанственика.

Овакве појединачне дискриминације – под кринком идеолошких рационализација – премрежиле су нашу јавну свест, јер се на тај начин успоставља идеолошки монопол који треба да онемогући критичку јавност. Сама мрежа манипулативне јавности несумњиво ће се разгранавати док се не образује одлучан пасивни отпор. Ништа не наговештава ни најмањи отпор. И тада је, међутим, важно остати на путу ка српском становишту: утолико важније ако се човеку учини да корача сам.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *