Славка КОЈИЋ: ПРАВО РУСИЈЕ НА САМООДБРАНУ

Свако има природно право на самоодбрану, па тако и државе као субјекти међународног права. Питање права државе на самоодбрану је једно од најважнијих и основних питања међународног права, те је као такво и регулисано одредбом  чл. 51 Повеље Уједињених нација у којој се каже: „Ова Повеља не вређа ни у ком погледу природно право на индивидуалну и колективну самоодбрану у случају оружаног напада против ма кога члана Организације Уједињених Нација, све док Савет безбедности не предузме потребне мере да би се одржао међународни мир и безбедност. Мере предузете од чланова Организације у вршењу права самоодбране  биће одмах саопштене Савету безбедности и неће ни на који начин доводити у питање овлашћења и одговорност Савета безбедности по овој Повељи да предузме у свако доба акцију коју би сматрао потребном ради одржања или успостављања међународног мира и безбедности.“

Да би се право на самоодбрану активирало неопходно је да је претходно дошло до напада са употребом оружане силе, с тим што се у одређеним случајевима може говорити и о праву на превентивну самоодбрану.

Одредбе чл. 51 Повеље која подразумева право на самоодбрану у случају оружаног напада, ипак у изузетним приликама дозвољава право на превентивну самоодбрану уколико се  ради о нападу који је непосредан, преовлађујући, а не постоји други начин да се последице напада отклоне услед разлога неодложнсти и  хитности деловања.  Да би се одређена држава користила овим правом свакако да морају постојати услови нужности који налажу одбрану виталних националних интереса једне државе. Ово нарочито важи у случају ако дође до блокаде рада Савета безбедности услед коришћења права вета сталних чланица тог органа, па тај орган не може да реагује на адекватан начин и одлучи о легалности права на самоодбрану тих држава (сталних чланица Савета безбедности).

Коришћења права на самоодбану условљено је пре свега  постојањем оружаног напада који је већ реализован или непосредно и потенцијално предстоји. Затим, нужност деловања и сразмера између напада и одбране су такође неопходни фактори који опредељују право државе на самоодбрану.

Као што је познато, догађаји у Украјини који су се низали великом брзином довели су до насилног обарања власти у тој земљи тј. до противправног државног преврата,када су власт у Кијеву насилно, оружаним путем,преотелипристалице неонацистичких  и ултрадесничарских странака. Преотимању власти претходило је насиље на улицамa Кијева пребијање и спаљивање људи пре свега припадника снага безбедности Украјине,убиства из ватреног оружја – снајпера,спаљивања и уништавање имовине велике вредности. Завођење мајданске диктатуре свргавањем легално изабраних представника власти узурпацијомвласти  довело је до тога да се и државни апарат силе нашао под командом преступника – узурпатора власти, који немају никакав уставноправни и законски основ  за командовање армијом и другим снагама безбедности Украјине.

Након извршеног пуча у Кијеву, украјински народ је остао без својих легалних и легитимних преставника државне власти. Области на југоистоку Украјине су се јасно изјасниле да не признају „нову власт“ у Кијеву јер се не ради о народнима представницима тј. народ их никада није ни бирао сходно  ваћем законодавству. 

Иначе, треба рећи да се  на југоистоку Украјине налазе области у којима већим делом живе Руси, Украјинци и други народи који вуку руски етнички корен или говоре руским језиком као матерњим језиком. Ради заштите својих живота, личне имовине и територије,  становништво у источним областима Украјине је организовало добровољачке јединице и поставило барикаде како би се одбранили од освајачког похода криминалне властииз Кијева.

У међувремену,  на видело је изашло ко у ствари стоји иза пучиста у Кијеву, ко их подржава, саветујеих, ко им даје логистичку подршкуи чије налоге испуњавају. Посете директора  ЦИЕ као и подпредседникa САД-аЏон Бајденабиле су недвосмислен доказ да су пучисти са Мајдана само истурена песница тј. пуки извршиоци налога који стижу из САД. Доказ за то су потези који су повучени непосредно након посете подпредседника САД Џона Бајдена када су војне акције украјинске војскепоново интензивиране према становништву на истоку земље.

На сцени је злоупотреба државног апарата силе тј. армије Украјине која је тренутно под контролом пучиста и која се користи како би се освојио и покориопреостали, још увек слободни део,Украјине. Акције Украјинске армије према властитом становништву које не признаје власт хунте, никако не могу бити законите и регуларне јерсе ради о најгрубљој злоупотреби снага безбедностипротив мирног  становништва, противно Уставу и важећем законодавству.

Све описано дешава се под диригентском палицом САД, уз саму државну границу Руске Федерације, о чему се отворено изјашњавају амерички званичници не скривајући инволвираност те велике суперсиле у догађаје у Украјини. Акције војске су  усмерене против мирног становништва југоисточне Украјине, које у овом тренутку нема ко да одбрани од потенцијалног масовног напада армије Украјине којом командују преступници и пучисти. Акумулирани мањи напади који се дешавају свакодневно, уз све веће људске жртве указују да се ради о оружаном нападу.

Са друге стране, простор и становништво које је мета напада војске,  у духовном, културном, националном и сваком другом смислу представља простор који је наклоњен Русији, себе доживљава  тзв. „руским миром“ што за разлог има заједничке историјске и духовне корене.

Иако се све дешава на територији Украјине, суштински овде се  ради  о освајању геостратешког простора од стране једне нуклеарне велесиле, конкретно САД, са тенденцијом ширења НАТО пакта на исток, а на уштрб фундаменталних националних интереса Руске Федерације.  Покушај САД да својим утицајем изађе на саме границе Русије, уз опасно залажење  у геостратешки простор који је одувек припадао и припадаће Русији, представља врло опасно поигравање са светским миром јер се ради о двема државама које обе располажу најсавременијим нуклеарним наоружањем. Овакви акти, не само да озбиљно угрожавају опстанак и виталне интересе Руске Федерације, већ истовремено представљају непосредну опасност за велики део човечанства. Ово је нарочито у изражено у ситуацији када је рад Савета безбедности по овом питању потпуно заблокиран услед права вета сталних чланица Савета Безбедности.

Све наведено указује да је Руска Федерација и те како активно легитимисана да се користи правом на самоодбрану које јој гарантује одредба чл. 51 Повеље Уједињених Нација јер је то једини начин да одбрани своје фундаменталне националне интересе од очигледне, непосредне и озбиљне опасности која се надвила над том земљом и над становништвом југоисточне Украјине.

За оне који би ово право Русије оспорили у датој ситуацији, треба само напоменути  да је Стратегијом националне безбедности САД из 2005. и 2006. године појам права на самоодбрану дефинисан на много шири начин, тако да та држава држи да има одрешене руке и неприкосновено право да ступи у акцију већ приликом било које претње, не захтевајући да та претња буде очигледна и непосредна, као што је то случај са Руском Федерацијом дуж њене државне границе на  југоисточним делу Украјине.

“Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)