Сергеј Јевгењевич Наришкин, /председник Руске думе / ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ

Разговарала Драгана Марковић

У последњих неколико деценија свет је, нажалост, доживео велике губитке и имао огромне жртве због неправедне политике. Код вас смо у гостима, у Београду, а ове године навршава се 15 година од неправедног и жестоког бомбардовања Југославије. То је један од примера за ово о чему говорим, могуће их је набројати много, поменимо Ирак где је изгубљено стотине хиљада живота цивилног становништва. За све те смрти, за све те жртве − нико није одговарао. Нико није кажњен

Председник Руске думе Сергеј Наришкин боравио је почетком недеље у дводневној посети Београду и том приликом разговарао са председником Србије Томиславом Николићем и председницом Скупштине Србије Мајом Гојковић, отворио је два значајна скупа: Руско-српски округли сто са темом „Историја и поуке светских ратова“, као и форум „Балкански дијалог 2014“. Наришкин је одао пошту страдалим руским и српским војницима – јунацима, жртвама бомбардовања 1999. године, председнику Руске царске думе и једном од лидера Фебруарске револуције из 1917. године, Михаилу Родзјанку, који је последње године свог живота провео у избеглиштву у Србији, где је и умро.

Наришкин је изразио захвалност Србији на томе што није подржала антируску резолуцију и није попустила под притисцима да усвоји санкције Русији које су, како је рекао, потпуно противправне, напомињући да Срби имају своју историју: снажну, богату и да том историјом треба да се поносе.

О правди и неправди, одређујућим сличностима али и разликама српског и руског народа, државном удару у Украјини и руском ставу, историји која је моћно оружје, разговарамо у ексклузивном интервјуу за „Печат“.

Дан пре вашег доласка у Београд срели сте се са председником Руске Федерације Путином. Да ли је тај сусрет имао везе са вашом посетом Србији?

Пренео сам председнику Србије поздраве од председника Руске Федерације. Ради се о томе да су наши међудржавни односи подигнути на ниво стратешког партнерства и то су потврдила, још једном, обојица председника. То је заокружено тиме што су наши председници прошле године потписали декларацију која одговара реалности односа између Русије и Србије. Наше земље су стратешки партнери а наши народи су повезани историјским, политичким и економским везама.

Однедавно, ваше име налази се на црној листи Европске уније и САД. Како се осећате?

Осећам се врло пријатно. То је прво. Као друго, жалим што чиновници САД и Брисела уопште примењују такве мере. Оне су противправне, а тиме што се ради о персоналним санкцијама према депутатима, политичарима, представљају нарушавање демократских принципа. Изненађује што такве кораке примењују земље које се поносе својим демократским традицијама. САД себе сматра и назива обрасцем за демократију. Ја их једноставно сажаљевам због тих одлука које су донели. Понављам, осећам се одлично.

Живот под санкцијама је дуги низ година био и наше искуство. Можемо ли данас у размерама глобалне политике да говоримо о правди и неправди?

Веома је приметно да на глобалном плану постоје правда и неправда, истина и лаж, праведност и неправедност, њихови одјеци се пресликавају на многе догађаје. Када говоримо о глобалној геополитици, и она такође може да буде неправедна и праведна. Треба рећи да је модел једнополарног света у много чему неправилан и неправедан, како сам по себи, тако и у односу према другим државама. Јасно је да доминација једне државе, њен покушај да диктира своје услове, даје недостојне рецепте како треба да се понашају друге земље. То доводи до озбиљних последица. У последњих неколико деценија свет је, нажалост, доживео велике губитке и имао огромне жртве због такве неправедне политике. Код вас смо у гостима, у Београду, на територији бивше Југославије, а ове године је 15 година од неправедног и жестоког бомбардовања Југославије. То је један од примера за ово о чему говорим, могуће их је набројати мноштво, поменимо Ирак где је изгубљено стотине хиљада живота цивилног становништва. За све те смрти, за све те жртве, нико није одговарао. Нико није кажњен. Чињеница је да, када неко изврши противправне радње и злочин против једног човека, уколико му нанесе тешке физичке повреде или штету, у складу са кривичним закоником, он за то сноси одговорност. А у овом случају жртве се броје стотинама хиљада, и нико за то није одговарао. Нико од оних који су издавали наредбе да бомбардују, убијају, пуцају – ни они који су те наредбе извршавали. Нажалост, неправда, чак огромна, данас је присутна у свету.

[restrictedarea]

Срели сте се и са госпођом Мајом Гојковић, председницом Скупштине Србије. Теме су биле, између осталог, и узроци сукоба и тренутно стање у Украјини. Какав је руски став о том питању?

Заиста, имали смо отворен разговор са нашим колегама, српским посланицима, и нисмо могли а да се не дотакнемо горуће теме савремене међународне политике, острва дубоке кризе која буквално разара Украјину. Ми смо разјаснили став Русије о том питању, јер смо чврсто уверени да се у Украјини догодио државни удар. Нажалост, то се десило уз подршку западне дипломатије и политичара који су дошли на власт, у ствари политичких авантуриста који у Украјини формирају ланац нелегалних радњи. Неписано правило потврђује да нелегалне власти увек покрећу читав ланац нелегитимних радњи, уз то страшних радњи, још једном показујући своју неспремност за дијалог. Они су погазили договор потписан између опозиције и законски изабраног председника Јануковича 21. фебруара. Они су сада буквално прегазили и игноришу договор постигнут у Женеви, који је могао да спречи ескалацију конфликта. Власти у Кијеву потпуно игноришу то што је у Женеви договорено, што је било постигнуто, а најновија крвава дешавања у Славјанску, Краматорску, у Одеси, када су радикални националисти спалили на десетине недужних људи, становника Одесе, само зато што су ти људи имали сопствено мишљење о томе како треба да буде уређена земља у којој живе, све то драстично потврђује. По мишљењу многих житеља југоистока Украјине, држава може да се сачува само ако буде организована на принципима федерализма, поштујући различитости и особености региона Украјине. А те различитости су огромне.

Амбасадор Чепурин је на пријему у амбасади Русије у част Дана победе подсетио на чувене речи цара Николаја Другог, изговорене пре више од сто година: „Русији је лако претити, али и узалудно.“ Да ли то важи и данас?

Каква је била Русија, таква и остаје. Русија је била и остала велика, она је пета економија у свету, земља са најбогатијом историјом, садржајном културом, дубоком духовношћу. Плашити Русе и Русију није препоручљиво, рекао бих да је бесперспективно.

Обележавамо 100-годишњицу Првог светског рата. Већ неколико година у једном делу западне историографије присутни су покушаји фалсификовања историје, којима се за кривце за избијање Првог светског рата проглашавају Србија и Русија. Какав је ваш однос према томе, имајући у виду да сте били председник Комисије за деловање против покушаја фалсификовања историје на штету Русије?

Сагласан сам са вама да неколицина историчара и политичара покушава да основну кривицу за избијање Првог светског рата свали на Србију. То, наравно, није истина. Трагична збивања на Балкану су била само повод за почетак Првог светског рата. Да није било тог повода, политичке и економске силе Западне Европе оличене у Немачкој и Аустроугарској нашле би други повод. Рат би се у сваком случају догодио. Мислим да је сарадња историчара, архивиста, музејских радника веома важна како би се заштитила и сачувала историјска истина, са циљем да се не дозволи искривљавање истине о највећим светским догађајима који су се десили у прошлости. Укључујући и историју оба светска рата. Историја је иначе веома моћан инструмент утицаја на друштво. Жалосно је када се тим инструментом користе политичари за своје лажне циљеве. Зато је потребна сарадња правих историчара, професионалних, верних једино истини. У склопу наше посете одржан је веома успешан Округли сто историчара, архивиста, музеолога. Један од задатака Руског историјског друштва, које је обновљено пре две године, јесте проширивање сарадње Србије и Русије кроз важан елемент историје наших земаља.

Јуче је на Округом столу „Историја и поуке светских ратова“ потписан споразум између две наше националне библиотеке о узајамној сарадњи. Све је то важно за популаризацију истине о историјским догађајима. Постоји мишљење да је историја Србије на неки начин џепно издање историје Русије. Поготово имајући у виду распад Југославије и СССР. Шта ви мислите о томе?

У историји постоје многе паралеле, аналогије, али је исто тако историја сваког народа посебна. То што се десило почетком деведесетих година са Совјетским Савезом свакако има неке сличности са дешавањима у Југославији. Али постоје и специфични разлози који разликују та два процеса, као и њихове последице. Због свега тога ја никако не бих историју Србије назвао џепним издањем историје Русије. Срби имају своју историју: снажну, богату. Том историјом треба да се поносе.

Никита Михалков ми је својевремено, док је снимао филм о Другом светском рату, рекао да то чини да његова деца не би тај период историје поистовећивала са филмом „Спасавање редова Рајана“. Памтимо ли ми довољно?

Да, историја је снажан инструмент васпитања младих нараштаја. Нажалост, фалсификована историја представља исто тако јак, али негативан инструмент. Историју треба изучавати онакву каква она јесте. А за то је потребна широка сарадња и напор свих професора историје, учитеља, експерата – како би наша деца правилно сазнавала историју – онакву каква је она уистину била.

Познати су стихови Тјутчева да је Русију умом немогуће спознати. Како ви видите Русију данас?

Тјутчев говори језиком песника. Сваки народ има своје особености. Чини ми се да су се Руси увек поносили својим духовним начелима. У том смислу, Срби и Руси су веома слични. Током читаве наше историје за Русе су имали мањи значај материјални свет, благостање, у односу на духовност, правду, жељу за истином. Често смо се у потрази за истином обраћали и обраћамо се Богу свевишњем. Руси и Срби припадају једној вери. У том смислу су стихови Тјутчева песничка слобода. Јер, и Русију и Србију је и те како могуће разумети.

То у шта верујемо нас одређује као људе. Шта је то у шта ви успевате да верујете после девалвације многих вредности у савременом свету?

Верујем у поштење, правду, доброту, верујем у љубав. Желим да мени драги људи буду здрави и срећни, да се моја земља и мој народ развијају, да јачају. Да живимо у благостању и миру. Верујем у пријатељство са другим народима, таквим као што су Срби.

У вашој биографији написано је да свирате гитару и волите руске бардовске песме, посебно Висоцког и Окуџаву. Шта је то у музици бардова због чега она и данас наилази на одобравање, разумевање и обожавање и изван Русије?

Тајна није у мелодији, већ у стиховима. Садржај и мелодија су у суштини веома једноставни али посебни. Те песме као да продиру у душу човека. Наравно, треба говорити о речима бардовских песама, те песме су пуне најдубљих и најтананијих осећања. Оне брзо долазе до наше свести и срца, зато их волимо. Моја генерација је васпитавана на тим песмама. Певали смо их у свакој прилици, у кућама, на игранкама, у друштву… Оне су умногоме одражавале дух тог времена. То су песме шездесетих и седамдесетих година 20. века. Данас се рађају нове бардовске песме, млади их певају, време неумитно тече.

Једна је мера за злочин

Чињеница је да када неко изврши противправне радње и злочин против једног човека, уколико му нанесе тешке физичке повреде или штету, у складу са кривичним закоником, он за то сноси одговорност. А у овом случају жртве се броје стотинама хиљада, и нико за то није одговарао. Нико од оних који су издавали наредбе да бомбардују, убијају, пуцају – ни они који су те наредбе извршавали. Нажалост, неправда, чак огромна, данас је присутна у свету.

Русију је лако плашити, али узалудно

Русија је била и остала велика, она је пета економија у свету, земља са најбогатијом историјом, садржајном културом, дубоком духовношћу. Плашити Русе и Русију није препоручљиво, рекао бих да је бесперспективно.

[/restrictedarea]